Sekvence kratkih rezova

Savladao sam tako prvi polumaraton, nabrao solidnu količinu kilometara, ojačao telo tamo gde je škripalo i po uhodanoj logici stvari očekivao sam da ću postati jedan od onih trkača koje viđamo pored reke, u parkovima, na Adi itd. Tako sam i krenuo, ali kao da su me zadovoljili oni početni uspesi i opet nije bilo vatre kada treba da se navuku patike.

 Lenčuga i marinac

Trčanje je u meni stvorilo neku dvojicu likova koja dobuju i koja se na moje oči sve vreme svađaju. Jedan je teška lenčuga i gotovan koji ama baš uvek ima dobre razloge da osujeti svaki pokret, napor i znoj. Drugi je ljuti marinac, „bič božji“, škrguće zubima, psuje, viče i osuđuje. I tako pred svako trčanje njih dvojica započnu svoj teniski meč. Nekako posle jake razmene udaraca vojnik uspeva da potera mlitavka na stazu. Šta ćeš – sila boga ne moli.

Trči tako lenjivac grabi svoje prve metre, ali od starta gunđa: „Nije trebalo da izađem danas, nisam se ni istegao… Hladno mi je i još kad me stigne ovaj vetar kad budem mokar i vreo… Nemam ni GPS sat… Pretrčao si polumaraton, dosta je čoveče…“ A onda mi se tu negde iznad glave, kao u stripovima, pojavi onaj oblačić u kojem piše „fiju!“ „Ne govori u stroju!“. Sevnuo je bič i opomenuo da se ne žalim i ne gunđam. Nastavlja se je jedno traljavo trčanje.

Na početku parka na klupi sedi jedan mlad par. Smejulje se i dodiruju. Lepa su slika. Lepa su scena, mogu da ih vidim u filmu. „Umesto da si sad ovde u parku sa devojkom, da pijete kafu i da se ljubite ti se ovde prebijeno vučeš i…“ Dabome, soldat opet prekida. Onaj par ostade iza mene.

Nekoliko klupa dalje mladić sedi sa laptopom, pored njega pristojna gomilica sveski i knjiga. Verovatno radi nešto za obližnji fakultet. Setio sam se dana svojim studija. I bio sam spreman da uronim u varljive vode nostalgije kad ugledam jednog ovećeg labradora kako mi trči u susret. Skače, diže prednje šape i pozdravljamo se kako košarkaši. Iza psa pritrčava uznemiren par. Gotovo istovremeno mi se obaćaju: „Sori brate“, on i „Izvini momak“ ona. Setim se filma „Marli i ja“, nasmejem se i ništa im ne zameram. Kad sam bio klinja napao me je neki ljuti pas pa su me učili kako da reagujem sa tim životinjama. Postoji više postupaka – ljubav je najbolji. Noge idu dalje, gotova je i ova scena.

Pored staze je jedan uređen kafe, dosta mladog sveta u bašti. Skoro svi imaju neke čudne, ogromne naočare, podsećaju me pesmu od „Štuka“, svi su „digitalni, električni“. Ne želim da imam tu scenu u svom trkačkom filmu i pravim nagli švenk na stazu.

Samo noge, samo noge…

U glavi mi je Murakami. On dok trči samo vodi računa kako mu noge funkcionišu. Počinjem i ja da kopiram taj metod. Pokušavam da jače podižem kolena, da zategnem ramena i držim laktove „pod 90“. Sad već imam pristojan tempo. Od tog tempa pokušavam da oformim neki bubnjarski zvuk koji bi me sve vreme pratio. To često radim jer mi otera sve sporedne misli koje me usporavaju.

Ritam unutrašnjieg bubnja me dovodi do dečjeg pozorišta. Renoviraju ga. Nisam imao tako nešto u svom detinjstvu, ali kad je jednog dana u „naše malo misto“ stigla gostujuća predstava za mene se otvorio jedan novi svet. Rez! Nema vremena da se razvije ova scena, prekida me gormoglasno sviranje trubačkog benda.

Ispred crkve se okupljaju svatovi. Krupan kadar na kuma koji kiti braću Rome. Oni duvaju trubačke standarde, kao i uvek, kao da im život zavisi od toga. Mladenci su baš mladi, klinci. Poželim im u sebi sreću na novom putu, brzinski se pomolim za njih i trčim dalje.

Kamera koja trči

Dolazim do „Madere“ i pogled instinktivno luta po bašti. Tu jedan poznati političar i takođe poznat čaršijski advokat veselo nazdravljaju. Političar i advokat – to i nije scena za moj film. To mi je više holivudski, ja sam danas pun Italije i Francuske. Ovo ćemo izbrisati u montaži.

Usporavam na kratko. To je deo parka sa puno dece. Neću da me se roditelji plaše. Jedan, najviše dvogodišnjak, onim neodoljivim teturavim hodom preti da mi prepreči put. Čim je nagazio na stazu neobjašnjivo se sapliće o svoje nogice i pada na nekoliko metara ispred mene. Sledeće sekunde ga dižem i stavljam pored mame. To se odigrava munjevito. Ulepšala mi je dan njegova svilena kosa, ali nastavljam sa trčanjem, ostavljam ga iza sebe.

Dobrano sam zagazio u treći kilometar. Ceo sam u tom pravljenju filma. Kamera koja trči! Svaka osoba, svaki prizor otvara svoju priču. To radosno saznanje daje mi dodatnu trkačku snagu i sad već imam baš lep pejs. U jednom trenutku iza leđa čujem poznat glas: „Halo, maratonac, ko će da te leči kad te probije vetar?“ To je moja draga!

Počinjem da simuliram povredu i da šepam. Ona se smeje, pokazuje mi da mi je ponela suvu majicu. Ja pokušavam trapavo, u trku da prstima napravim srce i tu se razdvajamo. Krećem u novi krug…

Vojnik i lenjivac su odavno zaćutali. Kao da su pomirili i povukli. Setim se tu onih poučnih priča o dva anđela koji nam celoga života stoje na ramenima, o dva vuka koje celi život hranimo,… Kad budem u miru svoje fotelje videću na koji način se ova moja dvojica uklapaju u te životne pouke, ali osećam da mi je ovo trčanje donelo nešto dobro. Već se radujem sledećem.