filip-djokic

„Pripreme pred trku“

Zašto navodnici? Iz prostog razloga što neke konkretne pripreme nije ni bilo. Krenuo sam da trčim pre skoro tačno 2 godine, sa uobičajenim ciljem: da smršam. Ni na kraj pameti mi nije bio maraton.

Na početku sam pravio pauze na svakih 100 m, pa na 200, dok nisam počeo da sklapam svoje prve kilometre… kada je određeni cilj postignut, tj. kada sam dostigao željenu kilažu nastavio sam da trčim… prešlo je u naviku, postalo moja svakodnevnica, droga bez koje nisam mogao, priznajem, zavisnik sam.

To je bilo leto 2012. Tada sam, svaki drugi dan otprilike trčao po 4-5 km. Vremenom sam počeo da shvatam kako imam želju da istrčim više, brže, jače. Ipak, ta želja je splasnula i celu zimu sam proveo bez ikakve pomisli na trčanje.

Kada je stiglo proleće, kao medved sam, polako, ponovo izašao u prirodu i nastavio da ređam kilometre, ali sa sledećim ciljem: „Istrčaću sad onoliko koliko  sam u Oktobru poslednji put !“ Uspeo sam u tome, što je rezultiralo upalom. Dođe i leto (sad već prošle, 2013. godine), ništa se konkretno ne menja, ja i dalje trčkaram, malo po malo… testirajući s vremena na vreme sebe, povećavajući svoju putanju za kilometar ili dva.

Septembar.

Gledam ja tako po netu neke pričice, dešavanja na jednom sajtu, kad ono sasvim slučajno naletim na sledeći naslov: „U Oktobru prvi kragujevački polumaraton“. Zbunjen, ulazim na stranicu i krećem da čitam. Au čoveče, ovo se stvarno dešava!!!

Osmeh razvučen od uva do uva, trčim po kući i radosno obaveštavam nezainteresovane ukućane o divnoj vesti koju sam upravo pročitao. „Prijavljujem se, sigurno“ – istog trenutka mi je prošlo kroz glavu. 21 km? Ma lako ću ja to, šta, to je samo oko 15 km više u odnosu na ono na šta sam navikao… a i imam mesec dana da se spremim!

Šta bi onda? Bi druga godina faksa, idi ovamo, idi onamo, odradi ovo, odradi ono, a 20. oktobar se približavao. Situacija: Ostalo je 10-ak dana do polumaratona. Prijavio sam se. HOĆU da istrčim. „Pa dobro, sutra 12 km, pa pauza, onaj tamo dan 15 km, 2 dana pred polumaraton opet nekih 15-ak km i na konju sam!“ Tako i bi. Kako sam sve to istrčao pojma nemam, valjda sam zbog vežbi snage naučio telo da mu je džaba da se opire mojim mučenjima.

Pasta veče. TRKA.

Veče pred trku sam išao da uzmem svoj startni paket, ujedno da se upoznam sa ostalim takmičarima i da sipam gorivo (ah, špagete, pojma tada nisam imao zašto se ŠPAGETE jedu veče pred trku? „Pa kako da to svarim do jutra, ljudi?!“ Eh, kako sam naivan bio…).

Imao sam ludu sreću da u gradu, dok sam išao ka mestu prijavljivanja sretnem, u šorcu i majici, zbunjenog, Tamasa Nady-a, mađarskog maratonca, koji je inače sutradan pobedio na trci. Ali,  to je sporedna tema.

Dok smo čekali u redu za startne pakete slušao sam oko sebe: „Znači brate, ubio sam se, deonice, sprintevi, poslednje 3 nedelje sam jeo ovako, proteklih 5 dana pio to i to, trčao po 20 km svaki dan, znači ludilo, e.“ Slušam, i smešeći se mislim: „E Filipe, blago tebi sutra“.

Osvanuo je i taj 20-ti. Početak trke je bio u 11h. Ustao sam oko 8h. Razmišljam: „Šta da jedem? Da li uopšte da jedem? Imao sam ranije problema kada sam jeo pre trčanja… NE SMEM da imam tih problema tokom trke…“ Na kraju sam, čini mi se, pojeo par plazmi i to je to (danak neiskustvu).

Svi su uzbuđeni, hteli bi da se slikaju, da obeleže taj dan… meni se po glavi samo vrti „Moram da završim trku, šta god da bude, nema stajanja.“ Stižemo na start oko pola sata pred početak trke. Svi se već zagrevaju, pridružujem im se, napeti su, vidi im se na licima. Srećem par drugara, lakše mi je. Okupljamo se. Trka samo što nije počela… 3… 2… 1… nije nas bilo mnogo, oko 200, ali opet, istog trenutka sam se setio najosnovnije stvari i najčešćeg saveta: „Ne dozvoli da te masa povuče, ne zaleći se na početku“.

Tako sam i uradio, krenuo laganim tempom sa grupicom od oko 50 trkača. Malo sam preticao, malo su me preticali, mada to nije bilo toliko bitno. Prva greška koje tada nisam bio svestan: Trčao sam u pamučnoj majici. Vreme je kao za inat bilo prelepo, oko 20-ak stepeni. Prolazimo pored okrepne stanice, uzimam vodu, zbunjenost opet stupa na snagu, ne znam koliko da popijem, flašice su bile od 0.5l. Da li da je nosim u ruci? Ne mogu, nezgodno je. Ostavljam je pored druge okrepne stanice, nastavljam dalje.

Prvih 10-ak kilometara prolazi solidno, imam snage, dobro mi je, samopouzdanje je tu. Malo kasnije se javio veliki problem. Trčalo se 4 kruga. Pročitao sam na sajtu, i bio ubeđen da će se trčati 3, ali je to kasnije promenjeno, a ja nisam video. Ubeđen da trčim poslednji krug, znatno ubrzavam, spreman da izvučem svoj maksimum, kao da trčim na Olimpijadi. Nekih 1,5 km pred „kraj“ čujem čoveka kako pita „Na kom smo kilometru“ i dobija odgovor „na 15-tom“.

Ništa mi nije jasno. Pa kako 15-ti? Stižem dvoje ljudi ispred sebe i pitam „Je l’ ovo poslednji krug?“ Devojka mi se nasmešila i rekla: „Ne, imamo još jedan.“ Ostao sam bez reči, kriza je nastupila... upravo sam potrošio ogromne zalihe snage, a imam još 6 km pred sobom… kako to da izvedem? Pravim još jednu grešku, zbog osećaja malaksalosti i prekuvavanja polivam se vodom od glave do pete, misleći da će me to osvežiti.

Ulazim u poslednji krug, pokušavam da započnem razgovor sa ljudima koje pristižem, nisu zainteresovani, grče se od bolova… nekako izdržavam, ne smem sad da stanem, tako sam blizu, cilj je tu, TU, još 2 km! Osećam kao da mi se noge talasaju, više ni one znaju na koju bi stranu. Stižem starijeg čoveka koji izgleda samouvereno, pitam ga da uspori istrči sa mnom poslednjih 500 m, on ubrzava i kaže: „Prošetaj do kraja“. Šta? Ovolika muka, a da prošetam poslednjih 500 m? Ne!

Metar po metar, stižem do poslednje krivine pred cilj, pred nosem mi je! Vidim „kolegu“ ispred sebe, dobijam želju da ga pređem, da bude kao na onim velikim, uzbudljivim trkama sa neizvesnim završnicama… sasvim niotkuda snaga dolazi, prelazim u sprint, on kao da je osetio to, pa i on udara isti. Bio je to pravi foto-finiš.

Stajem, ne čujem ništa oko sebe, muka mi je, srušiću se… prilazi devojka i kači mi medalju oko vrata. Prilazi mi kum, pomaže da sednem, a zatim pristižu i članovi porodice sa osvežavajućim pićem. „Onesvestiću se, gotovo“ izgovaram dok se medalja ljulja levo-desno ispred mene… ona me je (zajedno sa pićem) povratila u život. „Vredelo je. Sav ovaj bol vredi! Bravo CARE!“ – mislio sam u sebi tada. Hteo sam da plačem od sreće, ali nisam imao snage ni za to. Tada je usledilo međusobno čestitanje takmičara, slikanje, osmesi, sreća… POBEDIO SAM. Vreme za koje sam istrčao je: 1.44.36,9, što je sasvim pristojno uzevši u obzir sve okolnosti.

Ako treba da izvučem jednu pouku…

Ne mogu vam reći koliko mi je žao što nisam ranije krenuo sa trčanjem… ali isto tako neopisiva je sreća koju imam jer sam pronašao nešto tako lepo. Snaga je u nogama, ali dosta toga je u glavi, ako ne istrenirate glavu… džaba ostalo. „What doesn’t kill you makes you stronger!“ Pa, tim rečeno, budite još brži, još jači, još bolji!