Connect with us

Hi, what are you looking for?

Blog & Kolumne

Prva trka – prva pobeda!

Dok pišem ovo obuzima me isti osećaj kao tog dana, 20.oktobra 2013. Dan kada sam istrčao svoju prvu veliku, zvaničnu trku, polumaraton u Kragujevcu. Ovo je priča o još jednoj velikoj pobedi, pobedi koju je većina vas već iskusila, ili će tek iskusiti, bitka u kojoj vam je glavni protivnik… vaša glava.

filip-djokic

„Pripreme pred trku“

Zašto navodnici? Iz prostog razloga što neke konkretne pripreme nije ni bilo. Krenuo sam da trčim pre skoro tačno 2 godine, sa uobičajenim ciljem: da smršam. Ni na kraj pameti mi nije bio maraton.

Na početku sam pravio pauze na svakih 100 m, pa na 200, dok nisam počeo da sklapam svoje prve kilometre… kada je određeni cilj postignut, tj. kada sam dostigao željenu kilažu nastavio sam da trčim… prešlo je u naviku, postalo moja svakodnevnica, droga bez koje nisam mogao, priznajem, zavisnik sam.

To je bilo leto 2012. Tada sam, svaki drugi dan otprilike trčao po 4-5 km. Vremenom sam počeo da shvatam kako imam želju da istrčim više, brže, jače. Ipak, ta želja je splasnula i celu zimu sam proveo bez ikakve pomisli na trčanje.

Kada je stiglo proleće, kao medved sam, polako, ponovo izašao u prirodu i nastavio da ređam kilometre, ali sa sledećim ciljem: „Istrčaću sad onoliko koliko  sam u Oktobru poslednji put !“ Uspeo sam u tome, što je rezultiralo upalom. Dođe i leto (sad već prošle, 2013. godine), ništa se konkretno ne menja, ja i dalje trčkaram, malo po malo… testirajući s vremena na vreme sebe, povećavajući svoju putanju za kilometar ili dva.

Septembar.

Gledam ja tako po netu neke pričice, dešavanja na jednom sajtu, kad ono sasvim slučajno naletim na sledeći naslov: „U Oktobru prvi kragujevački polumaraton“. Zbunjen, ulazim na stranicu i krećem da čitam. Au čoveče, ovo se stvarno dešava!!!

Osmeh razvučen od uva do uva, trčim po kući i radosno obaveštavam nezainteresovane ukućane o divnoj vesti koju sam upravo pročitao. „Prijavljujem se, sigurno“ – istog trenutka mi je prošlo kroz glavu. 21 km? Ma lako ću ja to, šta, to je samo oko 15 km više u odnosu na ono na šta sam navikao… a i imam mesec dana da se spremim!

Šta bi onda? Bi druga godina faksa, idi ovamo, idi onamo, odradi ovo, odradi ono, a 20. oktobar se približavao. Situacija: Ostalo je 10-ak dana do polumaratona. Prijavio sam se. HOĆU da istrčim. „Pa dobro, sutra 12 km, pa pauza, onaj tamo dan 15 km, 2 dana pred polumaraton opet nekih 15-ak km i na konju sam!“ Tako i bi. Kako sam sve to istrčao pojma nemam, valjda sam zbog vežbi snage naučio telo da mu je džaba da se opire mojim mučenjima.

Pasta veče. TRKA.

Veče pred trku sam išao da uzmem svoj startni paket, ujedno da se upoznam sa ostalim takmičarima i da sipam gorivo (ah, špagete, pojma tada nisam imao zašto se ŠPAGETE jedu veče pred trku? „Pa kako da to svarim do jutra, ljudi?!“ Eh, kako sam naivan bio…).

Advertisement. Scroll to continue reading.

Imao sam ludu sreću da u gradu, dok sam išao ka mestu prijavljivanja sretnem, u šorcu i majici, zbunjenog, Tamasa Nady-a, mađarskog maratonca, koji je inače sutradan pobedio na trci. Ali,  to je sporedna tema.

Dok smo čekali u redu za startne pakete slušao sam oko sebe: „Znači brate, ubio sam se, deonice, sprintevi, poslednje 3 nedelje sam jeo ovako, proteklih 5 dana pio to i to, trčao po 20 km svaki dan, znači ludilo, e.“ Slušam, i smešeći se mislim: „E Filipe, blago tebi sutra“.

Osvanuo je i taj 20-ti. Početak trke je bio u 11h. Ustao sam oko 8h. Razmišljam: „Šta da jedem? Da li uopšte da jedem? Imao sam ranije problema kada sam jeo pre trčanja… NE SMEM da imam tih problema tokom trke…“ Na kraju sam, čini mi se, pojeo par plazmi i to je to (danak neiskustvu).

Svi su uzbuđeni, hteli bi da se slikaju, da obeleže taj dan… meni se po glavi samo vrti „Moram da završim trku, šta god da bude, nema stajanja.“ Stižemo na start oko pola sata pred početak trke. Svi se već zagrevaju, pridružujem im se, napeti su, vidi im se na licima. Srećem par drugara, lakše mi je. Okupljamo se. Trka samo što nije počela… 3… 2… 1… nije nas bilo mnogo, oko 200, ali opet, istog trenutka sam se setio najosnovnije stvari i najčešćeg saveta: „Ne dozvoli da te masa povuče, ne zaleći se na početku“.

Tako sam i uradio, krenuo laganim tempom sa grupicom od oko 50 trkača. Malo sam preticao, malo su me preticali, mada to nije bilo toliko bitno. Prva greška koje tada nisam bio svestan: Trčao sam u pamučnoj majici. Vreme je kao za inat bilo prelepo, oko 20-ak stepeni. Prolazimo pored okrepne stanice, uzimam vodu, zbunjenost opet stupa na snagu, ne znam koliko da popijem, flašice su bile od 0.5l. Da li da je nosim u ruci? Ne mogu, nezgodno je. Ostavljam je pored druge okrepne stanice, nastavljam dalje.

Prvih 10-ak kilometara prolazi solidno, imam snage, dobro mi je, samopouzdanje je tu. Malo kasnije se javio veliki problem. Trčalo se 4 kruga. Pročitao sam na sajtu, i bio ubeđen da će se trčati 3, ali je to kasnije promenjeno, a ja nisam video. Ubeđen da trčim poslednji krug, znatno ubrzavam, spreman da izvučem svoj maksimum, kao da trčim na Olimpijadi. Nekih 1,5 km pred „kraj“ čujem čoveka kako pita „Na kom smo kilometru“ i dobija odgovor „na 15-tom“.

Ništa mi nije jasno. Pa kako 15-ti? Stižem dvoje ljudi ispred sebe i pitam „Je l’ ovo poslednji krug?“ Devojka mi se nasmešila i rekla: „Ne, imamo još jedan.“ Ostao sam bez reči, kriza je nastupila... upravo sam potrošio ogromne zalihe snage, a imam još 6 km pred sobom… kako to da izvedem? Pravim još jednu grešku, zbog osećaja malaksalosti i prekuvavanja polivam se vodom od glave do pete, misleći da će me to osvežiti.

Ulazim u poslednji krug, pokušavam da započnem razgovor sa ljudima koje pristižem, nisu zainteresovani, grče se od bolova… nekako izdržavam, ne smem sad da stanem, tako sam blizu, cilj je tu, TU, još 2 km! Osećam kao da mi se noge talasaju, više ni one znaju na koju bi stranu. Stižem starijeg čoveka koji izgleda samouvereno, pitam ga da uspori istrči sa mnom poslednjih 500 m, on ubrzava i kaže: „Prošetaj do kraja“. Šta? Ovolika muka, a da prošetam poslednjih 500 m? Ne!

Advertisement. Scroll to continue reading.

Metar po metar, stižem do poslednje krivine pred cilj, pred nosem mi je! Vidim „kolegu“ ispred sebe, dobijam želju da ga pređem, da bude kao na onim velikim, uzbudljivim trkama sa neizvesnim završnicama… sasvim niotkuda snaga dolazi, prelazim u sprint, on kao da je osetio to, pa i on udara isti. Bio je to pravi foto-finiš.

Stajem, ne čujem ništa oko sebe, muka mi je, srušiću se… prilazi devojka i kači mi medalju oko vrata. Prilazi mi kum, pomaže da sednem, a zatim pristižu i članovi porodice sa osvežavajućim pićem. „Onesvestiću se, gotovo“ izgovaram dok se medalja ljulja levo-desno ispred mene… ona me je (zajedno sa pićem) povratila u život. „Vredelo je. Sav ovaj bol vredi! Bravo CARE!“ – mislio sam u sebi tada. Hteo sam da plačem od sreće, ali nisam imao snage ni za to. Tada je usledilo međusobno čestitanje takmičara, slikanje, osmesi, sreća… POBEDIO SAM. Vreme za koje sam istrčao je: 1.44.36,9, što je sasvim pristojno uzevši u obzir sve okolnosti.

Ako treba da izvučem jednu pouku…

Ne mogu vam reći koliko mi je žao što nisam ranije krenuo sa trčanjem… ali isto tako neopisiva je sreća koju imam jer sam pronašao nešto tako lepo. Snaga je u nogama, ali dosta toga je u glavi, ako ne istrenirate glavu… džaba ostalo. „What doesn’t kill you makes you stronger!“ Pa, tim rečeno, budite još brži, još jači, još bolji!

31 Comments

31 Comments

  1. Guest

    25.01.2014 at 11:11

    Bravo dečko, samo nastavi, nadam se da ćeš tu energiju usmeriti i na druge stvari u životu, to bi tek bilo sjajno, filozofija trčanja kao motiv za savladavanje životnih prepreka, uspona i padova, bravo i samo napred!

  2. Benisio

    25.01.2014 at 15:22

    Cool prica,i ja sam sa devojkom trcao tog dana,takodje prvi polumaraton i kao i kod mnogih jako slicna prica.Grlom u jagode pa sta bude…Kroz glavu mi prolaze dva lika u majici polumaratona.Jedan od njih me je u poslednjem krugu prelazeci upitao:Jel moze ta flasica sa vodom” U fazonu “umirem pomagaj”:-) 50% sansi da si to ti…:-)

    • Filip

      25.01.2014 at 17:09

      Hahaha ne, naprotiv, ja sam drugima, koje sam sustizao, nudio flašicu sa vodom, jer nisam znao šta da radim sa njom, a glupo mi je bilo da je bacim. :D Istina, dosta nas je delilo bol toga dana… šta te briga, trčao si sa devojkom, ja sam se u trenucima osećao kao da trčim kroz pustinju, a ne kroz grad, tako da sam vodio teeeešku bitku. :)

      • nion

        25.01.2014 at 19:52

        a sada jedan sat da uzmes(obican)cisto kada treniras da znas na cemu si a onda i maraton :)

        • Benisio

          25.01.2014 at 20:10

          Nije mi bas najjasniji plan kojim se treba voditi kada je spremanje maratona u pitanju s obzirom da iza sebe imam samo jedan polumaraton.Ok svodi se na duplo ali je sve samo ne duplo.Krize koje nastupaju,teren,ambijent itd…Imam u glavi neke stvari poput ishrane,odmora ili cega vec ali mi je sama priprema totalna nepoznanica.Da li da npr ove godine forsiram polumaratone pa da se sledece definitivno bacim na maraton ili…?

          • nion

            25.01.2014 at 20:28

            Imas 21k palic,ns,bg,sombor pa kada krene jesen imas 32km ns(I maraton)pa imas ljubljana(42),plavi krug(maraton oko ade),imas i nocni (21 i 42)ns(ne znam tacan datum).Sve zavisi sta ocekujes od maratona oces da istrcis ili da juris vreme ali posto je 1 trebas fokus da bacis izdrzljivost(duzine vikendom)gde ces svake nedelje povecavati za 10% ukupne nedeljne kilometraze(naravno trebao bi da trcis 4-5puta nedeljeno izmedju 50-70km )p.s nisam trcao maraton

          • Filip

            26.01.2014 at 00:57

            Za početak možeš pročitati tekstove na sajtu koji se bave pripremom za maraton… ogromna je razlika u odnosu na polumaraton, toga svi moramo biti svesni, kao što ti reče, nije samo razliku u kilometraži u pitanju. Za tu krizu ćeš se pripremiti kroz treninge, jer će se ona svakako javiti… meni se javi na skoro svakom, jer baš često radim treninge dužine… u 90% slučajeva uspem da je prevaziđem, i svaki sledeći put sam sigurniji i jači na stazi. Da li ćeš ove godine trčati polumaratone pa tek sledeće maraton, ili ćeš se odmah oprobati sa maratonom apsolutno je stvar tvog izbora, zavisno od toga koliko si psihički i fizički spreman… pozdrav! :)

        • Filip

          26.01.2014 at 01:22

          Vodim se nekom teorijom da se ne treba baviti toliko brojkama… imao sam običaj da posle trčanja odem na Google Earth i merim koliko sam istrčao, a i to sam batalio u poslednje vreme… mada verujem da je preporučljivo imati štopericu, pogotovo zbog većih trka kao što su maratoni i ultramaratoni, tako da ću verovatno nabaviti neki maaaalko bolji… :)

  3. Ana Markovic

    25.01.2014 at 17:25

    Bravo! Svaka cast!

    • Filip

      26.01.2014 at 01:25

      Fala, pročitao sam kako si započela svoju trkačku priču, želim ti puno uspeha u budućnosti! :)

  4. Lenica

    25.01.2014 at 18:15

    Odličan tekst ! BRAVOOO !!!

    • Filip

      26.01.2014 at 01:19

      Zahvaljujem. :)

  5. Stefan Kostadinovic

    25.01.2014 at 21:56

    Epic Đoki Filipoviću ;) BRAVO za tekst ni Milka Canić ga ne bi bolje sastavila. :) ‘what doesn’t kill you makes you stronger’ tvoja :D

    • Filip

      26.01.2014 at 00:53

      Hvala ti Kosto Stefadinoviću, izvuci pouku pa pravac u Šumarice!! :D

  6. Sonjita

    26.01.2014 at 00:14

    Svaka čast!!! Ovo je fenomenalno vreme za prvi polumaraton!! :)

    • Filip

      26.01.2014 at 01:20

      Eto otkucaše me, bio je skraćen polumaraton za oko 1,5 km, ho ho ho… :D Hvala u svakom slučaju, nadam se da ću moći da pišem o mnogo većim podvizima… :)

      • Sonjita

        26.01.2014 at 01:47

        I ja sam istrčala svoj prvi polumaraton pre mesec dana, valjda će da izađe blog sledeće nedelje! U svakom slučaju je izuzetno iskustvo :D

        • Filip

          26.01.2014 at 01:51

          Jedva čekam da pročitam, kladim se da je posebna priča, jer nijedno iskustvo nije potpuno isto, i svako se doživi na drugačiji način, bar je to kod mene slučaj… evo “prvi” da ti čestitam ovako… nadam se da ćeš nastaviti dalje i već ove godine izazvati sebe na još jednu bitku, ovoga puta potpunu, zvanu MARATON… :D

  7. Miki

    26.01.2014 at 00:30

    Cestitam ti na istrcanoj trci i na vremenu koje si ostvario.Samo,moram da ti kazem da polumaraton u Kragujevcu je bio kraci za skoro 1,5 km.Nastavi da treniras i istrci prvi polumaraton… :) Bravo

    • Filip

      26.01.2014 at 00:51

      Znam da je bio kraći, mada ne bi bila drastična razlika u vremenu, ne bih prešao 2 sata, što je i dalje super. Da si ti meni živ i zdrav ja već sad u martu ciljam na ultramaraton od 6h, možda je preambiciozno ali dobro, to mi je ogromna želja, testiraću sebe pa ću znati na čemu sam. p.s. Vredno treniram za isti, tako da se nadam najboljem…. inače hvala na čestitkama…. :)

      • Miki

        26.01.2014 at 01:02

        Svaka cast. :) Samo tako nastavi.

  8. Malakhim

    26.01.2014 at 10:01

    Svaka cast. Debelo prepoznajem sebe u ovom tekstu.

    • Filip

      26.01.2014 at 12:28

      Hvala Malakhime, znači da si pravio slične, početničke greške kao i ja, ali takođe uprkos tome istrajao do cilja. :) Nadam se da ćeš podeliti svoju priču sa nama… ;)

  9. Sinisa

    28.01.2014 at 04:45

    Za tako kratak trkacki staz vise nego sjajno, vodi samo racuna da se zbog prevelike zelje ne preforsiras ili ozbiljno povredis, buduci da mi se cini da ne treniras sistematski vec amaterski i haoticno,u tom slucaju ti ni trckaranje nece biti moguce a da ne budes u riziku po zdravlje.Sve najbolje i ubuduce!!!

    • Filip

      28.01.2014 at 12:38

      Trčim po osećaju, kada mislim da treba i koliko mislim da treba, nemam plan, tačno. Ne kažem da je to dobro, čak naprotiv, trudim se da se disciplinujem po pitanju toga, da tačno odredim kada ću, kako i koliko trčati u toku nedelje, na osnovu svoje trenutne kondicije i izdržljivosti… uvek sam spreman da čujem tuđe mišljenje i savet, jer znam da je sve to iz najbolje namere…. hvala i pozdrav! :)

  10. Marina Zoranovic

    28.01.2014 at 16:23

    Svaka čast! Skidam kapu! Ja se trenutno pripremam za svoj prvi polumaraton (po programu 10nedelja) i nadam se da cu uspeti! :)

    • Filip

      30.01.2014 at 00:17

      Hvala Marina, ako dovoljno jako želiš to, uspećeš sigurno, jer je mnogo bitno kako se postaviš na samom početku… ja sam par dana pred početak trke sebi ponavljao: “Završiću trku sigurno, šta god da se desi, neću stati”… isto to par sati pre trke, i TOKOM trke. :) Samo ne daj onom glasiću u glavi koji kaže “Stani, odmori malo…” da te nadjača…

  11. svetlana

    25.02.2014 at 12:50

    Bravo, bravoo :)

    • Filip

      25.02.2014 at 12:56

      Hvala, hvalaa. :P

  12. IvanaM

    25.02.2014 at 23:48

    „E Filipe, blago tebi sutra“- i bilo je :) Inače, moj mladji sin je tvoj imenjak pa me je ovo baš nasmejalo :)
    I još jednom, svaka čast! Stvarno inspirativno…

    • Filip

      26.02.2014 at 09:40

      Bilo je, baš. :) Ime Filip se povezuje sa konjima, pa eto odakle smo toliko jaki i izdržljivi… :D Zahvaljujem. ;)

Uključi se u diskusiju

Povezani članci

Blog & Kolumne

  Jelena Simić, inače kopirajterka u advertajzing agenciji OvationBBDO, bila je jedna od učesnica Belgrade Business Run humanitarne trke. Malo je reći da je,...

Blog & Kolumne

Na Belgrade Business Run humanitarnu trku, beogradska advertajzing agencija OvationBBDO poslala je 5 timova. Među tih 15 ljudi bilo je iskusnih polumaratonaca, bilo je...

Blog & Kolumne

Putovanje u nepoznato, pogotovo ako to putovanje znači otrčati 21km, ne zvuči nimalo naivno. Nama rekreativcima naviknutim na maksimalnih 5 km trčanja to zvuči...

Blog & Kolumne

    Baš svi u mom okruženju znaju  da volim trcanje!  Oduvijek sam ga i voljela, samo što sam u poslednjih par godina stvarno...