Anja, zeka i ja

Volim da trčim.

Trčanje me je promenilo na bolje i kroz njega sam upoznao veliki broj divnih ljudi. Kada sam pre par nedelja završio svoj prvi maraton, drugar me je pitao kakvi su mi dalji planovi. Već tad sam znao odgovor – voleo bih da trčim sa onim posebnim ljudima koje sam upoznao, rame uz rame, koliko god da su brzi, da podelimo kilometre i osećaj zajedničkog prolaska kroz cilj.

(Polu)maraton u Crikvenici je trebalo da bude moj poslednji u ovoj godini i njime bih zatvorio sezonu dužinskih trka. Ali kako se kaže, svaki kraj je i novi početak. Kraj trkačke sezone 2012. a – početak sezone trčanja polumaratona sa prijateljima.

Anja – odakle se znamo?

Anju sam prvi put sreo na trkačkoj ludosti zvanoj 15-og u 5. To je, sad već mogu reći tradicija, da se svakog 15-og u mesecu ustane u 5 sati ujutru i istrči par kilometara po kraju, ili da se susretne na nekoj lokaciji u gradu sa ostalim trkačima i trkačicama.

Anja je osoba koju jednom kad upoznate, teško možete da zaboravite. Osmeh joj je stalno na licu, poseduje neverovatno zarazan optimizam i uvek je spremna za šalu. Puna je energije i definitivno je osoba za koju granice ne postoje.

Nakon upoznavanja, počeli smo da se srećemo po trkama i uveli smo tradicionalno zajedničko fotografisanje. Takođe, Anja, koja trči znatno duže od mene i koja je već trčala maratone odigrala je vrlo značajnu ulogu da i ja istrčim svoj prvi maraton i na tome sam joj vrlo zahvalan. Zbog toga mi je i drago što sam krenuo u realizaciju svoje ideje baš sa njom.

Zeka – odakle se znamo?

Da, da, u pitanju je plišani zec. I ne, nisam lud. Bar ne previše. Zeku je donela moja trkačka saborka Ivana Ćosić na Pidžama ran-u i odmah je nastao grabež oko te žute gomile pliša. Potom smo počeli da ga nosimo na trke. Međutim, zeka je uvek ostajao u sobi. Došlo je vreme da se tu nešto promeni….

Crikvenica

Jedna od stvari koja je mene privukla ka ovoj trci je to što se trči pored mora. Samim tim, svi koji pored trčanja vole i lep pejzaž, ovu trku ne smeju da propuste. Staza je betonska, ima dosta uzbrdica, ali ne mogu reći da su previše naporne. U svakom slučaju, trka ima sve preduslove da je istrčite uživajući.

Trka počinje

Generalno, ja se za ovu trku nisam nešto posebno pripremao. Imao sam jake treninge iza sebe kao i odgovarajuće dane odmora. Sa Anjom sam se dogovorio da trčimo zajedno nekoliko nedelja ranije, mada nisam znao koliko je brza trkačica. Veče pred trku sam je pitao da li je planirala neki određeni tempo da bih znao šta da očekujem, na šta sam dobio odgovor u njenom veselom duhu – pola šest. Pomenuo sam da planiram da trčim sa plišanim zecom, da je sad vreme da odustane ako joj je to glupo, ali naravno, ona se samo nasmejala i rekla: Ajde!

Na startu sam se našao sa Anjom, Sašom i Ivanom, zeka je bio zaodenut za pojas. Kiša i hladnoća koje su nas dočekale tog jutra nimalo nisu uticale na duh ove tri pozitivno-blesave devojke, tako da smo, uz ritam sambe i osmeh na licu, otpočeli trku.

Anja i ja smo se već negde u početku izdvojili i ubrzali, ja sam pratio njen tempo i gledao sa strane upijajući pejzaž i mirise kišom okupanog mora. S vremena na vreme ceo doživljaj bi me povukao, počeo bih da ubrzavam pošto sam se osećao punim snage, ali bih se brzo doveo u red i usporio kako bi trčali zajedno. Kilometri su se opušteno nizali, šalili smo se sa plišanim zecom, pozirali fotografima, pričao sam kako posle trke planiram da utrčim pravo u more, osećao sam se vrlo dobro. A onda…

Ničim izazvan zec…

Negde na 10-om kilometru Anja je prvi put pomenula kako joj uzbrdice baš i ne prijaju i kako joj smeta što joj je natopljena odeća. Na četrnaestom kilometru je počela pomalo da gubi tempo. U jednom momentu je rekla: „Možda bih mogla da oborim lični. Ajde kad već imaš zeca, budi mi zec, te ozbiljno pristupi tome zadatku“.

Ono što je usledilo je bila čista improvizacija pošto sam do tad pratio Anju i nisam ni razmišljao o tempu. Kako do tad nismo trčali ozbiljno zajedno, nisam znao ni koliko može da izdrži niti koje joj je najbolje vreme. Na kraju sam sve prepustio svojim nogama i osećaju. Kada bih video da gubi tempo, pokazivao bih prstom pored sebe uz reči: „Ovde, pored mene da trčiš!“ (proveren recept Ivane Ćosić kad meni nije dozvolila da zaostanem u trci).

Pričao sam joj o nekim stvarima koje meni pomažu kad trčim. Tu je i bilo skretanja pažnje sa umora počevši od: „Vidi što je lepo more. Ma samo gledaj taj pejzaž i sve će ti biti super!“ do „Ajde tetka Anja, mahni zeki!“ . Naravno, Anja je na to sa šalom odgovarala: „Ima da te zadavim u vodi. Prvo ću da te zadavim, pa kad završimo trku, ima da te mazim i zovem Đorđe.“
Sad, kad razmislim, da sam ja imao takvog pejsa, verovatno bih ga zadavio na licu mesta.

U svakom slučaju, Anja je hrabro trčala i davala sve od sebe. I nijednom nije izgubila osmeh sa lica.

Finiš trke se približavao, ostalo je možda još nekih 500 metara. Usudio sam se da sebi postavim pitanje: „Da li sam uradio dovoljno?“

Na cilju…

Nakon što smo videli zadnje skretanje pred cilj, krenuli smo da ubrzavamo. Ruku pod ruku, sa osmehom na licu i sa zecom ispruženim ispred nas projurili smo kroz cilj. Naravno, ispoštovali smo tradiciju i slikali se na kraju trke, a potom je pala odluka da zaista uskočimo u more. Saša i Ivana su takođe završile trku. Anji nije dugo trebalo da ih nagovori da nam se pridruže u ludosti. Sa Sašom na krkačama, potrčali smo ka vodi i onda – buć!

I da ne zaboravim. Zeka je prvi prošao kroz cilj i postao prvi plišani polumaratonac. Anja je oborila lični rekord za jedan minut. A ja se nadam da ćemo istrčati još koju trku zajedno.