Blog & Kolumne

Ja sam 3588. Poslednje tri provodim u krevetu ili u kolicima.

6 komentara

Često se plašim da ovo niko neće pročitati. Samo mi je do toga stalo, zapravo, do toga i da vidim svog oca kako se smeje češće, da nije samo jednom godišnje.

Priča seže nekih sedamnaest, osamnaest godina unazad. Moj otac je otišao iz zemlje u daleku Finsku tražeći posao. Radio je nekoliko meseci u nekoj manjoj proizvodnji metala, tamo upoznao moju majku. Ona se zove Kirsi. Zapravo, kod nas je to Kristina. Na brzinu su se venčali, mama je brzo zatrudnela. Otac je insistirao da se zovem Rastko, da budem mali princ naše porodice. Ja se života u Finskoj i ne sećam, jer smo tamo živeli samo prvih nekoliko godina. Tata je izgubio posao, sistem zakazao i otkazao lekarsku pomoć kada je bilo najpotrebnije. Kada sam imao pet godina, često smo odlazili kod lekara. Sećam se jednog odlaska kada se doktor ustezao čitavih pet minuta i na kraju samo kratko rekao – vaš sin ima Batenovu bolest.

Svi smo ćutali još nekoliko minuta. Ja sam se, doduše, vrpoljio kao i svako dete. Naredni meseci su bili teški za moje roditelje. Znam da sam majku prvi sledeći put video dosta godina kasnije, kada uveliko nisam mogao da pomeram svoje ruke i noge. Ne želim da pričam o trenutku kada smo se ponovo sreli, dovoljno je da je bilo dirljivo za oboje, čak i za mog oca. Majka je ostala sa nama neko vreme dok je moje sve lošije stanje nije prestravilo da je otišla nazad u svoju domovinu. Tata i ja smo opet bili prepušteni sami sebi, zapravo, sve je bilo na tati, ja sam se sve teže kretao, bio sam sitan i slabašan. Kroz nekoliko meseci sam samo sporo puzao, moje telo više nije moglo da pravi korake, koliko god ja to želeo. Tada je tata počeo svakodnevno da me nosi u naručju u prirodu. Malo po malo bismo i trčali. Svakoga dana je to bivalo sve više. Kupio je specijalne nosiljke i steznike u kojima bih bio ja, okrenut licem ka ocu koji bi često trčao sa mnom. To je bila jedina fizička aktivnost koju sam „činio“ od tada.

Na Božić me je otac uzeo u naručje i pored vatre me ljuškao kada sam čuo najbolju ideju u životu.

– Sine moj, hoćeš li da učestvujemo ove godine na maratonu? Šta je to za nas, obična šetnja, samo nekih četrdesetak kilometara. – reče otac i nasmeja se glasno.

Samo sam se nasmejao koliko sam mogao. Otac je bio presrećan.

Došao je april mesec kada je bivao maraton u Beogradu. Svima smo upadali u oči. Stajali smo na kraju grupe trkača. Mene je čuvao stric Bojan dok se otac zagrevao. Tačno u deset časova pre podne je krenula trka. Bio sam tako uzbuđen, kao nikada do tada u životu. Tata je od početka krenuo sporijim tempom, znajući da nas čeka mnogo napora. Naročito tati od svih trkača, on je imao i mali „paket“. Nisam nijednog trena pomislio da usporavam tatu, znao sam da ovo čini zbog mene. Kod svakog dela gde su momci i devojke delili flašice vode, tata je prvo davao meni da pijem, a zatim je pio on. Nosio je platneni kačket, tanku majicu bez rukava i broj tri-pet-osam-devet na grudima. Ja sam takođe imao svoj trkački broj koji je otac stavio na moja leđa da bi svi videli gde god da prođemo. Moj broj je bio za jedan manje od očevog. Bili smo među poslednjim trkačima, ali tatin tempo je bio konstantan. Divio sam se tom čoveku celog svog života, sada naročito. Kada bi me neko pitao šta je to ljubav a ja mogao da govorim tečno, bez razmišljanja bih rekao – moj otac.

Negde daleko od starta, a još dalje od cilja, počeli su da nas prestižu oni brzi trkači koji su trčali svoj drugi krug. Svi do jednog su nam tapšali, bodrili nas na svojim jezicima. U nekom trenutku, jedan od trkača tamne boje kože koji je dosta brzo trčao, zastao je do oca, zagrlio ga i trčao sa nama nekih stotinak metara. Imao je biserno bele zube. Kasnije sam saznao da je bio treći. Tata bi me često gledao i smejao se, zadirkivao me kako sam brži od njega tako mali. Ja sam uživao u svakom trenu, u svakom koraku koji bi otac napravio za svog sina, u svakom pljesku dlanovima i bodrenju mnoštva ljudi koji su posmatrali maratonsku trku duž svih ulica grada. Osećao sam tatino jako srce kako bije. Imao sam osećaj da je neustrašiv, da nikada neće da stane ni da predahne. Nisam se prevario. Moj otac – lav!

Posmatrao sam njegovo znojavo i ozbiljno lice kako gleda pravo na put. Ponekada bi se nasmejao, uvek kada bi mi pričao i gledao u mene. Ja sam u sebi vrištao od sreće. Skoro pet sati smo trčali a ostalo je još nekoliko kilometara do kraja. Otac je bio vidno umoran, ali sam znao da nije nijednog trena ni pomišljao da stane. Jedva uspeh da prošaputam – Hajde, tata. Možeš.

Ispravio je leđa i brao zvižduke, vike i aplauze sa svakim korakom u poslednja i najnapornija tri kilometara. Ubrzavao je tempo. Moje srce je tuklo tako brzo, kao da sam ja trčao. Velika grupa trkača nas je pratila. Nisam bio siguran da li su se uopšte takmičili, ali su verovatno bili pokrenuti snagom ovog neverovatnog čoveka. Bilo ih je preko stotinu oko nas. Završnica trke je bila kao iz filmova. Čekala nas je uzbrdica do ciljne ravnine i na hiljade ljudi koji su navijali za nas. Neverovatno, ali gotovo svaki drugi čovek iz te gužve je potrčao, makar nekoliko metara sa nama i našom „grupom“. Video sam nekoliko žena kako plaču i mašu nam.

Moj otac se zove Sava. Za mene je uvek bio „tata“ i heroj, pravi heroj. Ubrzavao je tako neverovatno da su svi bili u čudu, kao da je jedan od elitnih trkača. Ja sam osetio tu navalu adrenalina i bujicu osećanja. Moj Sava je pustio glas koliko je mogao i otegao jedno veliko „Idemo!“, i još jedno za njim. „Idemo, sine, moj, idemo!“, reče dok mu je sijao osmeh na licu. Masa je poludela, svi su navijali, čuo se čak i voditelj trke koji je izgovarao naša imena dok smo leteli ka cilju.

Zaista smo proleteli kroz cilj. Sećam se ogromne buke, zraka sunca i bujice emocija koje su se prelivale po mom malenom biću. Svi koji su mogli, prišli su nam da čestitaju. Na cilju nas je čekao moj stric Bojan. Tata je svima sa osmehom govorio moje ime, čuo sam ga sigurno dvadesetak puta kako ponosno viče ime svoga sina.

Dobili smo medalje. Osećaj je bio neverovatan. Taj dan se nikada nije završio.

Sledeće godine smo opet učestvovali. Organizatori su nam dali i zlatne medalje iako smo bili među najsporijima. Te naredne godine su svi uzvikivali moje ime. To je bilo tako posebno. Tada nas je na cilju čekala i mama. Mojoj sreći nije bilo kraja. Osim kada sam treće godine odbio da „trčim“ sa tatom. Želeo sam da on proleti kroz cilj. I, zaista, ono malo vida što me je tada još služilo je videlo mog oca koji nije bio atletičar kako proleće kroz cilj kao sedmi trkač na četrdeset i dva kilometara. Plakao sam od radosti. Zaboravio je na vodu i medalju koje su ga čekale na cilju, i poleteo je ka meni i mami da nas zagrli. Sunce je opet tako jako sijalo. Sijalo je zbog mog heroja, zbog oba moja heroja.

* * * * *

Three-wheeler (1)

Eto, već tri godine sam prikovan za kolica, kao što rekoh. Majka je već dva puta odlazila i vraćala se. Verovatno ju je grizla savest. Ne krivim je. Verovatno joj je veoma teško, kao i mom heroju. Osećam po očevim grimasama kada ga pomilujem po licu da mi lekari ne daju mnogo vremena. On mi ništa nije ni rekao, čak i ne mora. Znamo se odlično.

Svejedno, u ovo poslednje vreme pričam sam sa sobom, više ne mogu ni da govorim; moj otac više ne čuje glas svog sina. Ja ga svojim odveć slabim sluhom čujem kako plače često. Često se molim za njega i njegov mir, onako, od srca, dečije.

Ako me neko čuje, kažite svima da se zovem Rastko i da nemam nameru da prestanem da rastem, da se radujem i da jurim. Jednostavno, ne odustajem, radujem se! Svakog trena ponavljam u sebi istom onom silom očevo bodrenje – „Idemo!“.

(Mojim sjajnim maturantima)

Planinarski Liberland: Trnovačko jezero ili Off-Season BIKE HIKE Avantura na Sutjesci i Zelengori
Unutrašnji monolog jednog početnika

Povezani članci

6 komentara. Leave new

  • Milan Tomic
    jul 30, 2015 12:23

    Muski, nije sramota zaplakati. Ja sam bio voda… Neverovatna prica, bravo heroju!

    Odgovori
  • Prica je naravno fikcija posto se nista u vezi podataka ne slaze. Ali bez sumnje je „powerfull“.

    Odgovori
    • Dragan Jevremovic
      jul 30, 2015 21:43

      Sale, naravno da jeste.
      Prosto, ovo ne spada u price inspirisane istinitim dogadjajima. Samo sam iskoristio svoj broj kao detalj za pricu (onako, hickokovski) 😉
      Pozdrav! 🙂

      Odgovori
  • svaka čast

    Odgovori
  • Ne znam da li je priča izmišljena ili stvarna, ali je stvaarno dobra i potresna, uspeli ste da mi naterate suze na oči posle dugo vremena. Ne plačem više na romane i filmove, valjda je to zbog života koji nas čini tvrdjim, ali ovo je životna priča. Ima puno roditelja heroja,
    i moja mama se žrtvovala za mene kada sam ja bila bolesna i nepokretna… ali to je bilo davno, već sam sve zaboravila, osim mamine žrtve… Danas trčim maraton i ne obraćam pažnju na ožiljak na kolenu, niti mi to smeta… život je pun iznenadjenja. Bravo za priču, pozdrav od koleginice prof srpskog jezika Snežane

    Odgovori
    • Priča je fikcija ali negde na svetu se dešavaju iste ili slične drame. Svakako je to manje važno od motivacije koju budi 🙂 Srećno Snežana!

      Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fill out this field
Fill out this field
Molimo vas da unesete valjanu adresu e-pošte.
You need to agree with the terms to proceed