Pohvala ludosti – sve te motivacije u svitanje

Uvek sam se divila ljudima koji ustanu ujutru u 5, bez obzira koji je period godine, i odu da džogiraju. Bez konkretnog cilja, bez trke koja ih čeka sledećeg meseca, bez trke uopšte, i bez bilo kakve želje da time nešto postignu. Sem da istrče svoju dnevnu dozu i to, po jutarnjem mraku ili u svitanje. Oni o tome ne pričaju, to možete da saznate tek onako, u ćaskanju, slučajno.

Da li je to samo rutina, navika, ili nešto više od toga, svejedno, to je za mene primer savršene unutrašnje motivacije koja je trajna, postojana i oslikava odličan karakter. To je odgovornost prema samom sebi i disciplina koja nam je potrebna u svim segmentima života.

Pre nekoliko dana čula sam zanimljivu misao, a to je da je glavni razlog opstajanja zatvorenika u zatvoru upravo to, rutina, deljenje dana na deonice koje su ispunjene ustaljenim aktivnostima. Kada nam je potrebno da promenimo nešto, iz svakodnevnice mora da se iskoči i tek njenim iskrivljenjem dolazi do napretka. Krug se ponovo stvara i nastaje nova svakodnevnica.

Kada bismo zamislili sebe na pustom ostrvu gde smo prepušteni sebu, bez pomoći i bez drugog čoveka, kako bi mogla da opstane spoljašnja motivacija? Dakle, sledi da je unutrašnju motovaciju imaju svi i da je ona jedan vid osnovnog instinkta za sopstvenim opstankom. Potrebno ju je gajiti.

Magična formula za izračunavanje dobrog života može da bude kombinacija haosa i reda, bunta i poslušnosti, unutrašnje i spoljašnje motivacije, trčanja i zabušavanja.

Prvi jutarnji trening: svitanje

Da, ovo jesu trenuci kada vam dođe da ispevate šekspirovski sonet o osećaju koji je u vama kada se truckate po stazi, potpuno sami, u pratnji ptica i prvih zraka sunca.
Trening od 5 km prolazi u zdravlju i veselju, noge se bude, telo je još kruto od sna, ali se i ono rasteže, postaje sve lakše. Nije vruće, taman je kako treba. Tako je tiho da mogu da čujem svoje misli kada bi ih bilo. O čemu sad da mislim? Ispada da je čoveku najprijatnije kada ne misli ni o čemu.
Ovo je izvanredno iskustvo. Toliko da možda i ne treba da postane rutina.

Zašto se mučiti?

Koncept “mučenja“ u dugoprugaškom trčanju je tema za sebe i zahteva mnogo više prostora nego što je ova veb stranica. Ali kada bismo mogli da svedemo ovu potencijalnu psihološku teoriju na par rečenica, moglo bi da se kaže da, ako ste spremni da pređete deonicu od x kilometara svojom voljom, i da to nastavljate da radite iznova i iznova, nakon bolova, povreda, po lošem vremenu, u pet ujutru, to govori da smisao postoji. On je za svakog ponaosob drugačiji, ali jedan je za sve.
Smisao je u paraleli sa životom (pored ludosti, razume se). Život jeste svakodnevno savladavanje najrazličitijih prepreka; pređeni poslednji kilometar na treningu na pulsu od 180, završite ga u muci, ali i sa osmehom. Treba zapamtiti ovaj osmeh kada vas iznervira šalterski radnik ili krcat autobus gsp-a u sred leta. Ili kada niste zadovoljni poslom, partnerom, roditeljima, prijateljima. Naučeno strpljenje na stazi čini da se briše svaka daljina: do prodavnice, do kancelarije, do drugog čoveka. Pojam daljine više ne postoji, sve je tu i dohvatljivo.

Dva treninga u jednom danu: slučajni eksperiment

Stigao mi je pulsmetar. Da samo on postoji na svetu, niko nam ne bi više bio ni potreban. Svi treneri na svetu bi odložili svoje trenerke.
Trening na sopstvenom pulsu, kako srce kaže, tako igramo. Otvorena usta (moj trener ima ingeniozno poređenje ovog načina disanja – sa vođenjem ljubavi – ima smisla. Vođenje ljubavi, još jedna prirodna stvar, pored trčanja, u kojoj nesvesno dišemo otvorenih usta).

Sistem u treningu jeste važan, iako bi mogli da završite trku koristeći samo pulsmetar. Pametan plan treninga, trener koji vas nervira i koga biste voleli da ispsujete naglas kada vam nonšalantno kaže da imate još jedan krug; ali volite sve to što vam se dešava jer je ipak lepše sa tim, nego bez toga. Nekad je spoljašnja motivacija okidač ka unutrašnjoj, nekad vam je potrebno da se podsetite da je ona tu i da čeka da je primetite.

Morala sam da probam ovu spravicu. Nakon jutarnjeg samačkog treninga, bila sam na popodnevnom treningu sa klubom. Bilo je zabavno, drugačije, novo. Društvo, ljudi koji bodre jedni druge, susreti na stazi, Kalemegdan uveče, nema komaraca. Odličan završetak dana.

Imaću goste na svom treningu. Red je da ih pristojno dočekam.

Predhodni postovi u serijalu Pohvala Ludosti

Pohvala ludosti – Ludost trčanja

Pohvala ludosti – Republički zavod za početke