Od polumaratona do pidžame

Sada se više ne pitam da li ću trčati, sada mi je najinteresantnije pitanje otkud ja u pidžami, na ulici?

Tako je izgledao moj unutrašnji monolog dok sam se upasavao trčeći oko ,,konja”. Razmišljao sam, ali nisam tako lako pronašao odgovor na ovo pitanje.
Gde god bih se zaustavio, mogao sam da nastavim put sve dublje u prošlost, dok na kraju nisam stigao do dana kada sam prvi put uzeo vijaču u ruke.

Siks pek

Napolju je bio hladno, pa sam u hodniku preskakao vijaču, znoj je lio po meni, a mene je vukla samo jedna želja – hteo sam da budem jedan od onih momaka. Želja me je pokretala i nastavljao sam sa preskakanjem.

Sada mi je to smešno, valjda sam se opametio, ali pre sam hteo da budem jedan od onih koji bi došli na bazen bez namere da plivaju, a sa namerom da promovišu svoje telo. Nametnuo sam sebi takvu filozofiju pa sam i ja brojao sklekove, zgibove, trbušnjake. Kilometri su mi još uvek izgledali preveliko.

Preskakao sam vijaču, a onda u svoje treninge ubacio i sobni bicikl, kao i trčanje uz stepenice. Trenirao sam za sebe, da bolje izgledam, da imam ,,six pack”. Dani su mi prolazili nekako prazno, a ocene su mi postajale katastrofalne.

Tako je došao jedan dan kada sam možda prvi put trčao nešto dužu distancu. Trčao sam sa drugarima posle svoje slave.

Video sam da mogu dosta bolje da trčim od ostalih, tempo koji su mi drugi nametali bio je mi je preslab, nisam gubio dah kao nekada. Da li je to od kardio vežbi koje sam sam planirao? Ne znam ni sam od čega je. Posle slave bili smo pripiti, a i tako kasno, oko tri sata posle ponoći, izgovarao sam velike reči. Rekao sam da ću istrčati Beogradski polumaraton.

Moj prvi polumaraton

Narednih nedelja počela je moja velika promena. Naučio sam veliku lekciju o posvećenosti i organizaciji slobodnog vremena. Kako?

Trčao sam za sebe, 7-12km svaki put, zavisilo je od toga kako sam bio raspoložen. Prijalo mi je. Posle skoro dva meseca sam shvatio da to verovatno nije dobro i odlučio da na internetu pronađem bolji način za pripremu polumaratona. Na ,,google”-u sam tražio plan za polumaraton, završio sam na sajtu ,,Trčanje.rs”.

Tu sam pronašao plan koji se sastojao od šesnaest nedelja, ja toliko vremena nisam imao, pošto je već bio mart. Nekako sam to uklopio, izbacio sam nedelje koje su mi izgledale previše lako.

Sve sam radio planski, pravio sam i planove za svaki svoj dan, naučio sam da napravim slobodno vreme. Učio sam, popravljao  ocene, nosio sam užinu u školu, svi su me gledali kao ludaka dok sam jeo šargarepe, jabuke i sl.

Planirao sam da završim ispod dva sata. Sve bi bilo tako savršeno, bez obzira što još uvek nisam imao patike za trčanje. Trčao sam u patikama za šetnju, ali tek danas vidim razliku.

Nije bilo dobro, par dana pred trku dobio sam temperaturu i nisam mogao da održavam tempo koji mi je bio u planu. Kada je posle Brankovog mosta pejser protčao pored mene jako sam se razočarao. Ugledao sam balon na kome je pisao dva sata i video da ću stići par minuta kasnije. Pored svega toga nisam sebi dozvolio da prohodam, stigao sam na cilj.

I dalje želim da napredujem

Nastavio sam da trčim onako kako sam želeo, bez plana i programa, da bih kasnije u Somboru ponovio vreme od dva sata i pet minuta. Tamo sam imao temperaturu, a bio sam umoran od trke na Kosutnjaku.

Shvatio sam da je problem u mom treniranju, sada sam imao patike za trčanje, a onda sam odlučio da se pridružim klubu ,,Trčanje.rs” , to je bila jedna od mojih boljih odluka.

Posle samo mesec dana pravilnog treniranja, uz veliku podršku ostalih članova kluba popravio sam svoje vreme. Polumaraton u Novom Sadu sam istrčao za 1:46:00. Ljudi iz kluba vole triatlon, tako da sam se navukao, kupio sam bajs, ali sam još uvek previše slab. Kada odem na bezen plivam onoliko koliko mogu, počeo sam opet da treniram. Neću biti od onih koji dolaze na bazen da reklamiraju svoje telo. Ne zato što ne mogu, nego zato što neću.
I dalje želim da napredujem. Sviđa mi se atmosfera u klubu i planiram da idem u Ljubljanu.

Ovih dana obavestio sam drugare da će se po gradu trčati u pidžamama, a svi su me gledali i pitali: ,,Ti ćeš da trčiš?” Naravno da sam trčao.

Trčao sam i gledao reakcije ostalih. Tako sam ja završio u ovakvoj situaciji. Otkud svi ovi ljudi oko mene? Svako ima svoju priču – podelite je.

Kako ste vi završili u pidžami? Šta je vas pokrenulo da trčite?