Iz triatlonskog dnevnika: Havarija u Tamišu

Prelistavamo stranice triatlonskog dnevnika Gorana Mišića

Pitam se da li iz naslova ove moje priče naslućujete da želim da vam ispičam šta znači biti mlad i lud i ostati takav u triatlonu. Mlad i lud naravno u najpozitivnijem smislu reči jer samo ,,lude’’ ideje dovode do neverovatnih postignuća i do onih suštinskih, najjednostavnijih rešenja, a mladost je sama po sebi hrabra i spremna na ludosti. U stvari želim da vam kažem da mi je ta moja ludost davala toliko snage, volje i motivacije da me je često koštala puno rana, bolova, niza fizičkih povreda. Ali često mi se čini da je izgleda srazmerno nivou fizičke povrede jačao moj duh i uverenost da  želim još više, još bolje, još hrabrije, još dalje, još brže, još snažnije, i uprkos svemu. Da, reći ću vam nešto o povredama, bolu, trpljenju, lečenju, i uvek prisutnoj želji da se ide dalje. Pričaću vam o slučaju o kojem mi je teško da govorim i kada pomislim posle mnogo godina, ali vam prenosim priču koja je obeležila kako moj život, tako i moju triatlonsku karijeru.

Priča je o prvom takmičenju u triatlonu organizovanog u vidu eliminacija. Propozicije trke su bile da se trči tri kruga, faktički tri triatlonske trke. Distance trka su bile 300 m plivanja, 8 km bicikl, 2 km trčanje. U naredni krug ulazi samo polovina od broja takmičara iz prethodnog kruga. Najavio sam vam ludost ali ovo je bila ludost i po – izazov kome jedan strasveni triatlonac ne može da odoli. Pripremao sam se čitavu sezonu, uvek posvećeno i sa maksimalni angažovanjem, razradio taktiku do detalja i jedva sam u stvari dočekao dan trke.

Prva trka samo što nije. Svi se strateški pozicioniramo i startujemo u gomili i gužvi. U meni gori želja da budem što bolji  na cilju! Moja taktika da sa što manje napora uđem u sledeći krug je urodila plodom i nanizao sam prvi, pa i drugi krug.

U trećem krugu, sustiže umor, snaga se teže obnavljala. Napor je bio sve veći i veći, postajalo je sve teže i teže držati se među prvima. Ali moj cilj je bio nadomak ostvarenja, moj um je to znao i davao snagu i obnovljenu energiju telu da izdrži svaki napor!

Poslednji krug. Ostalo nas je samo šestorica.  Hazarderski odlučujem da idem na sve ili ništa. To je verovatno bila taktika i drugih takmičara jer smo svi bili toliko blizu i ujednačeni u ritmu i tempu. Međutim, u jednom trenutku dok smo plivali osetio sam udarac i bol koji mi je pomutio svest. Počeo sam da se davim, nemoćan da sebe održim na površini.

Pribranost i trezvenost su me trgli i jedino što sam mogao je da se koprcam i borim za vazduh. Nešto nije bilo u redu, bol je bio nepodnošljiv, a nisam znao šta mi se dešava, nisam mogao da plivam. Ti trenuci agonije su beskonačni. Srećom, u jednom trenutku sam osetio da su dvojica, kasnije sam shvatio spasilaca, kolega triatlonaca koji se tada nisu takmičeli jer su bili u ulozi trenera, doplivavši do mene uspela da me izdignu iznad površine vode i da me polako i pažljivo vuku ka obali.

Bol je parao moje telo. Organizam je trpeo neizdživu nemoć. Polako sam osvestio šta se desilo. Postao sam svestan da me je jedan od takmičara u žaru borbe udario svom snagom u desnu ruku i isčašio mi desno rame. Očigledno sam bio tako blizu njega i u tako neverovatnoj poziciji da je uspeo jednim zamahom tolikom jačinom da me udari i da mi iščaši rame. Šta se potom dešavalo već znate. Epilog, završena trka, nisam došao do cilja, torzo lepo zavijen u gips koji sam nosio danima i bol koji i dan danas pamtim.

Ovo je samo jedna epizoda od raznih povreda koje se u sportu dešavaju, one su sastavni deo aktivnosti i života. Povrede se dese i zaleče, ostaju ožiljci ali i uspomene i sve to postaje deo traiatlonskog staža.

Mogu slobodno i sa ponosom reći da sam u triatlonu od njegovih početaka u našoj zemlji. I sad se sa radošću sećam entuzijazma nas trkača i entuzijazma organizatora trka. Svi se mi već dobro znamo, iz trke u trku  zbližavamo, procenjujemo, utrkujemo. Osvrćući se unazad pamtim brojne trke po težini pravila takmičenja ali i po mestima u kojima su se održavale, po pobednicima i gubitnicima, po rekama u kojima smo plivalili, po onim sitnim detaljima koje nezaborav ne poznaje. Ali eto sigurno pretpostavljate da ih pamtim naravno i po ljudima koji su me spašavali, u ovom slučaju po dvojici triatlonaca koji su me spasavali u „havariji u Tamišu“.

I… ako se pitate, i u 19 toj sezoni moga takmičenja ona mladost i ludost su još tu, žarko sijaju i zrače i streme još većim izazovima. U ovoj sezoni mogu da kažem da je triaton moj život.

A bola u ramenu se sećam tako živo, kao da je danas bilo…