Svetlana Ceca Blažević: IronWoman

Svetlanu Cecu Blažević sam upoznao naravno na triatlonu kada nas je sve posramila svojim ekstremno jakim plivanjem iako je bila takoreći devojčica. Sva sreća, kroz druge dve triatlonske displine sam imao dovoljno vremena dobro da je zapazim, zapamtim i kasnije upoznam. Svetlana je višestruka prvakinja države u kratkom triatlonu. Bila je i ostala je reper za ostale devojke u ovom sportu. Iako najozbiljna kandidatkinja za učestvovanje na OI u Atini, nažalost nije uspela da učestvuje, jednostavno nisu se sve kockice složile. Znam i verujem da i dalje još dosta toga može da pruži triatlonu kao i triatlon njoj.

Moj put do triatlona

Sport mi je pomogao da ostanem pozitivna u momentima kada je to zaista bilo potrebno, a i u mnogim drugim sferama života, fazama odrastanja, problemima i okolnostima sa kojima sam morala da se suočim. Sport uslovljava upražnjavanje zdravih životnih navika, zahteva disciplinu, urednost i poštovanje konkurenata, i sve to nesvesno prenosimo na druge aspekte života.
Ono sto je najvažnije je da za sport nikada nije kasno, samo je potrebna volja i pozitivna energija…

Samo oni koji rizikuju da odu predaleko, mogu zapravo saznati koliko daleko se može ići… Ova misao je upravo ono što me je motivisalo i guralo kroz moju sportsku karijeru i život.Uvek sam sebe stavljala pred raznorazne testove i na kraju postavljala pitanje, da li sam zaista dala sve od sebe, a taj osećaj samozadovoljstva postignućem je vredniji i od plasmana, medalje, pehara.

Prvi koraci u sportu

Sa svojih 6 godina počinjem sa školom plivanja u plivačkom Klubu Banat u rodnome gradu Kikindi, čiji je član bio i moj stariji brat Borislav. Kao mladje dete u familiji uvek sam bila takmičarskog duha i spremna za dokazivanje i borbu bilo sa starijim bratom ili svojim vršnjacima. Na treninge sam uvek odlazila sa velikim uzbudjenjem i iščekivanjem i tada se jedan izostanak sa treninga činio kao propast sveta.Vrlo brzo su počela prva takmičenja pa je pala i prva medalja, pa druga, treća, niz… Posle par godina moj život je bio nezamisliv bez plivanja, a detinjstvo ispunjeno putovanjima, takmičenjima, pozitivnom atmosferom, druženjem, a i dobrim rezultatima.

Pored par državnih rekorda i pregršt medalja u plivanju, pobeda na plivačkim maratonima, takmičenjima u brzinskom ronjenju, moje ambicije se nisu smirivale i bila sam u potrazi za novim podvizima.

Triatlon kao izazov

Sve je počelo u leto 1994. vožnjom uličnih bicikli po okolnim selima sa klubskim drugaricama sa ciljem da se pripremimo za predstojeći lokalni triatlon.Tada smo o triatlonu znali vrlo malo, a zvučalo je kao prava zabava! I dan danas se smejem kada se prisetim tih prizora! Triatlon je za našu sredinu tada bio potpuno nov sport i pomalo extreman. Pošto škola triatlona nije postojala, triatlonsku zajednicu su sačinjavali uglavnom ljudi koji su već imali nekih prethodnih iskustava u jednom od ova tri sporta! I baš kao i nekolicina nas ja sam imala zavidnu poziciju kao dobra plivačica u osnovi i na inicijativu par prijatelja počinjem da se bavim triatlonom sezonski.

Po završetku srednje škole posle dugo razmišljanja donosim odluku da se oprostim od takmičarskog plivanja i potpuno posvetim triatlonu! Plivanje je moj život i dan danas, ali sam bila svesna svojih limita i bilo je vreme za mene da nastavim dalje a najvažnije od svega je bilo da ostanem u sportu ! Triatlon je bio pravi sport za mene iz više razloga! Kao prvo imala sam dobru osnovu kao plivačica i to mi je u startu omogućilo zavidnu poziciju, a kao drugo bila sam svesna, spremna i naviknuta na režim sportskog života! Vrlo brzo sve u mom životu postaje predodredjeno triatlonu i postajem još posvećenija treninzima, možda više nego ikad! Susrela sam se sa dva potpuno nova sporta i to je sve činilo stvari jos zanimljivijima a kao novajlija imala sam puno prostora za napredak! Svaki pomak i napredak u treningu je predstavljao pravu satisfakciju i podstrek za još!

Triatlon postaje Olimpijski sport 2000. godine i od tada je u Svetu prepoznatljiv i popularan. Zbog izuzetno loše ekonomske situacije u zemlji i nedovoljno iskustva na svetskoj sceni izostajem sa OI u Atini 2004. god. i postajem kandidatkinja za OI u Pekingu.

Nakon usvajanja novog sistema kvalifikovanja 2006. godine počinje trka za poene, putovanja, takmičenja. Znam da putovati po celom svetu zvuči zaista primamljivo, ali je takodje naporno počev od klimatskih promena i adaptacija, vremenskih razlika, stresa da li ćete uopste osvojiti bodove, putne groznice i adrenalina! Nažalost par nesretnih dogadjaja i okolnosti su me sprečile da se kvalifikujem za OI i ponovo se nalazim na raskrsnici i trudim se da sagledam stvari iz pozitivnog ugla.
Naučila sam u sportu ima puno padova i uspeha i treba uvek izvući ono najpozitivnije i najvažnije! Ne postoji ni jedna stvar koja je vezana za sport za kojom žalim jer upravo iskustvo koje sam stekla, mesta koje sam videla i prijatelje koje sam upoznala, nemaju cenu.

Nov izazov! Ironman!

Najveći uticaj na moje opredeljenje za Ironman pripada našem rekorderu u ovoj disciplini, mom treneru i dugogodišnjem prijatelju Bojanu Mariću. Malo je takvih ljudi kao što je Bojan koji su pre 10-15 godina imali viziju da će baš Ironman postati najmasovniji individualni sport što zapravo i jeste danas u svetu!

Svaka Ironman trka okupi preko 2-3 hiljade takmičara i takmičarki iz celog sveta i ono što je za mene najfascinantnije je činjenica da se iza svakog od nas krije jedna jedinstvena životna priča o tome kako Ironman može da promeni život čoveka! Pored stotine sati provedenih trenirajući, ti isti ljudi stižu da usklade svoje radne obaveze, da budu i mame i tate i bake i deke. Naravno posebnu čast treba odati paratriatloncima!

Kada se toliko ljudi nadje na jednom mestu sa istim ciljem da daju sve od sebe u trci, u vazduhu se oseti ta pozitivna energija koja vas zarazi i tera ka ciljnoj liniji, sledećoj trci, sledećem izazovu! Iza sebe imam jednu IM trku, a preda mnom je još mnogo takvih.

Sport, porodica, majčinstvo

Porodica je oduvek za mene predstavljala prioritet i važnu kariku u životu! Život gubi smisao ako ga ne podelimo sa nekim i ako ga ne živimo za druge! Suprug Miroslav je moja najveća podrška, moja druga polovina i jedina osoba koja me shvata, baš onako kako se osećam.

Tu je i Nidža, devetomesečni bebiron, epicenter našeg života!

Kako porodicu i majčinstvo uklopiti i baviti se sportom koji iziskuje sate i sate treniranja? Dobrom organizacijom se sve može, u to sam oduvek verovala i sada se potvrdjuje. Dan se nekad čini prekratkim da bi se završile sve dnevne obaveze ali uspevam! Kao mama, sada mnogo više vrednujem svaki trening i trudim se da ga iskoristim na najbolji mogući način! Moja porodica je uvek tu negde uz mene i gura me napred!