Triatlon je svet

Ako bih birao najsnažnije događaje i utiske sa njih iz mog triatlonskog života, na jednom od prva tri mesta svakako bi se našlo takmičenje koje je za mene značilo upravo to, da je triatlon svet! Zašto?

U to doba 1996. godine Beograd i Beograđani su na ulicama branili pravo da budemo svet tj. deo savremenog, demokratskog, slobodnog sveta. Iza nas su bile godine najveće ekonomske krize koju naša zemlja pamti, godine inflacije, godine ratova u okruženju, godine izbeglištva, godine studentskih protesta, godine strahova… za moju generaciju izgubljene godine najlepše mladosti. Zemlja je bila pod sankcijama, izolovana, osećaj zatvorenosti i teskobe je bilo teško prevazići u sebi, a izaći iz zemlje za mene kao studenta je bio nezamislim poduhvat.

Bez vize se moglo ići samo kod najbližih suseda. Za sva dalja putovanja bilo je potrebno proći mučne procedure viziranja pasoša, počev od pozivnog pisma do obaveze da se gubi dragoceno vreme u čekanju i isčekivanju jer nikada niste bili sigurni da službeniku za viziranje pasoša neće da padne na pamet neko trik pitanje i u poslednjem trenu vam uskrati vizu. Za svaku zemlju u koju ste hteli da idete moralo je da se izvadi njihova viza. Šengenski sporazum je tada važio samo za zemlje osnivače EU. A ja sam hteo da boravim u 3 zemlje odjednom. Rećićete mi da grešim, ne, moguće je i to! Kao što to inače u životu biva, dogode se neke životne okolnosti kada je moguće odživeti i najneverovatniji san. Jedan takav triatlonski, neverovatni san, ostvario se upravo te 1996.

Svetsko studentsko prvenstvo u triatlonu 1996

Liberec u Češkoj, na tromeđi sa Nemačkom i Poljskom. Svetsko studentsko prvenstvo u triatlonu. Iz Beograda do Libereca trebalo je prevaliti stotine kilometara.  Danas je smešno reći da je Češka daleko, tada se činilo doći do Češke kao nemoguća misija. Samo za putovanje kolima trebalo je obezbediti tri vize, za takmičenje još dve. Motivacija za učešćem je bila neverovatna pre svega zbog koncepta takmičenja jer je bio tako dobar da nije bilo moguće da ne uložim sav napor da se tamo i nađem. Srećom, ta misija je postala vrlo moguća i realna i za mene.

Nas četvorica studenata sa svih fakulteta samo ne sa DIF-a, smo se prijavili i krenuli na put, u našu avanturu starim citroenom koji nam je tih dana bio i dom i krevet. Bili smo mala kohorta iz zemlje koja je bila izolovana i pod sankcijama koja je želela da osvoji svet kroz takmičenje u triatlonu. Ovo prvenstvo je bilo izazov za moju generaciju. Kao student možeš da se takmičiš nekoliko puta, jednom kada prođe studentski život, ta vrsta takmičenja više nije interesantna. U tome je i dodatna draž upravo ovog prvenstva jer sam bio na kraju studija i to je bilo to.

Kroz Češku, Poljsku i Nemačku

Triatlonska trka, prava svetska i po sastavu takmičara kojih je bilo iz čitavog sveta ali i po konceptu trke. Učesnici su bili sve studenti, znači uglavnom uzrast od 20-30 godina. Trka je organizovana u saradnji između tri susedne zemlje: Češke, Poljske i Nemačke. Plivalo se u Češkoj, bicikl se vozio kroz Češku, Poljsku i Nemačku, trčalo se od Nemačke do Češke. Triatlon je bio olimpijski, znaci: 1500m plivanja u jezeru u neposrednoj okolini Libereca, bicikl 40 km, od pomenutog jezera po brdima Češke, zatim Poljske i trka se završavala u Nemačkoj, odakle se trčalo 10 km duž granice. Cilj je bio ponovo u Češkoj na jezeru na kojem je trka i započeta. Vremenski uslovi su bili jednako zahtevni, voda je bila oko 14C, plivalo se u neopren odelima, odelima  za plivanje u hladnoj vodi. A napolju sva tri dana boravka padala je kiša, temperatura slična temperaturi vode 14-15C. Ali šta je vreme za takmičenje samo još jedna dodatna motivacija.

Već uvod u takmičenje mi je dao mogućnost da prevazilazim onu izolaciju zemlje koju smo nosili i u sebi. Imali smo priliku da dan pre zvaničnog takmičenja obiđemo staze. Stazu za bajk sam obišao sa grupom Nemaca. U njihovom društvu ušao sam  u Nemačku bez pasoša i viza i to zato što smo bili sa njima i što je suštinski tako i trebalo da bude.

Triatlon je svet

Trka je bila čisto ushićenje i divota. Sam osećaj da se tada bez viza nigde nije moglo… a ja sam fijkao kroz tri granice u opremi za takmičenje i bajkom… još snažniji je doživljaj i da me niko nije ni pogledao naravno… bilo je pravo uzbuđenje proleteti kroz carine.

Atmosfera među studentima je bila uzavrela, prolazili smo i svečani defile, paradu zastava na centralnom gradskom trgu. Česi su obezbedili da stalno neko o nama brine, tako da nikada neću zaboraviti ljubaznost naše hostese. Za to vreme gotovo paradoksalno, najviše smo se družili sa par takmičara iz Slovenije, koje sam poznavao sa prethodnog Svetskog studentskog prvensta u Nantu, 1994 i sa jednom devojkom iz SAD.

Naravno posle takmičenja, organizovana je žurka gde smo se pokazali u našem starom citroenu gs, sa ubedljivo najjačim ozvučenjem u tom studenskom raju. Na povratku obišli smo i Prag i Peštu… koliko smo mogli naravno…s pavali u kolima i putovali… i misija više nije bila nemoguća. Triatlon je svet … jeeeee

Iz dnevnika triatlonca Gorana Mišića