Darko Lukić: Sport je u mojoj ličnoj transformaciji odigrao ključnu ulogu

Od 120kg do 88kg, od pušača do Ironmana, o početku trčanja, triatlonu i omiljenoj trci, Darko, sasvim lično:

Telu je bio potreban novi stres, jer je matematika bila neumoljiva – unos kalorija je bio veći nego potrošnja, a telo se bilo naviklo na aktivnost u teretani.

Lična transformacija

Rodjen sam 1973 u Kruševcu. Nakon završene osnovne škole sam se preselio za Beograd 1988. godine, gde završavam Prvu beogradsku gimnziju, diplomiram i magistriram na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (smer marketing). Nakon objavljivanja serije stručnih radova, 2002 naučno nastavno veće Beogradskog univerziteta mi je odobrilo rad na doktorskoj disertaciji. Zbog porodičnih i profesionalnih razloga, doktrorat ostaje cilj za neku drugu,, mirniju fazu života.

Od starta karijere sam imao jasan cilj, da se bavim strukom, tj. marketingom i tako je i bilo.

Karijeru sam započeo u marketinškim agencijama, a nakon toga sledi 15 godina radnog iskustva u multinacionalnim kompanijama poput ING Bank, Nestle, Henkel. Pored rada u zemlji, imao sam priliku da 2 godine živim i radim u Beču, u centrali Henkela za centralnu i istočnu Evropu. Proteklih 8 godina proveo sam na poziciji regionalnog direktora marketinga u Henkelu (divizija detrdženti i kućna hemija).

Oženjen sam Vidom od 2000., i imamo dvoje dece, starija ćerka Barbara ima 14 godina, dok mladja ćerka Teodora ima 12 godina. Svi članovi porodice imaju po neki zdravstveni problem, tako da se sa bolešću borimo vec godinama i to nam je postalo normalno stanje. Barbara ima sferocitozu, Teodora autizam, a supruga Vida celijakiju.

Pošto nas breme bolesti, posebno dece, tokom 10 godina prihvatanja i patnje, nije slomilo vec ojačalo kao porodicu (nažalost u ovakvim situacijama statistike govore da se porodice pod ovakvim problemima obično slome i raspadnu), ušli smo prosvetljeni u jednu novu bolju fazu života.

Sport je u ovom prihvatanju i mojoj ličnoj transformaciji odigrao ključnu ulogu.

Trčanje i triatlon: o početku, ciljevima, transformaciji

Sve je počelo 2010. kada sam pod pritiskom kako stresa na poslu, tako i stresa u porodici (zdravstveno stanja dece), dogurao do 120 kg težine (visok sam 185cm). Neko od stresa mršavi, a ja sam jeo sve više i više i u potpunosti prestao da vodim računa o težini. Svemu ovome je značajno doprineo prestanak pušenja, koji je bio i inicijalna kapisla za gojaznost, koja se tokom vremena multiplikovala, kulminirajući sa pomenutih 120kg, 2010. godine.

Te 2010. smo rešili da kupimo stan, te je trebalo podići kredit, a to je zahtevalo sistematski pregled kako bih dobio životno osiguranje, koje je bilo neophodan uslov za dobijanje kredita.

Otišao sam na sistematski pregled i rezultat je bio poražavajući – imao sam 36 godina, a su hteli da mi prepišu lekove protiv holesterola,  lekove protiv povišenog pritiska, jetra mi je bila masna, u srčanoj aorti je pocela da se taloži masnoća, pesak u bubregu – potpuna katastrofa.

Posle tog sistematskog sam pao u depresiju i zapitao sebe, a šta će biti sa 50, ako je ovako sa 36 – infarkt, izliv krvi u mozak, smrt – šta? Posle ovog pitanja sve je bilo jasno – ne želim da moja deca izgube oca za 10 godina, što je bio realističan scenario, da sam nastavio sa starim navikama.

Prvi korak je bio nutricionista – koji me je naučio sta od hrane da izbegavam, kako da kombinujem namirnice, koje da izbacim iz ishrane – jednostavna pravila, poput:

• smanjiti unos šećera i ugljenih hidrata,
• jesti proteine sa salatom, a ugljene hidrate sa ugljenim hidratima (pirinač ili krompir sa salatom, ne sa proteinima)
• smanjivati unos kalorija kako se priblizava noć, tj kalorijski jak doručak i ručak, a slabija večera
• više manjih obroka, 3 glavna plus 2 užine
• izbaciti grickalice, slatkiše, gazirana pića, jela pripremana u dubokom ulju, sve vidove fast/junk food-a, itd.

Rezultat je bio 10kg manje u prvoj godini – a onda je došlo do opuštanja, malo slatkiši, malo junk food i odmah se kilogrami (3-4kg) vrate.

Onda je krenuo drugi talas, ponovo sa nutricionistom, uz moju veliku discipline, u kome sam tokom druge godine kilažu sa 110kg, skinuo na 97-98kg, ali dalje jednostavno nije išlo.

Te druge godine 2011. sam krenuo i u teretanu i uglavnom sam radio kružne treninge, 3 puta nedeljno, ali kilogrami se nisu i dalje topili.

Telu je bio potreban novi stres, jer je matematika bila neumoljiva – unos kalorija je bio veći nego potrošnja, a telo se bilo naviklo na aktivnost u teretani.

Zato sam bio odlučio da pocnem da trčim. Početak je bio jako težak nekoliko minuta trčanja, nekoliko hodanja, ali vremenom je bilo sve više trčanja, a sve manje hodanja, dok za 2-3 meseca nisam došao do 10km bez stajanja.

Sve je počelo u decembru 2011, a u februaru sam već trčao 10km. Za 3 meseca i broj kilograma se uz pridržavanje pravila u ishrani spustio na 87kg (u srednjoj školi sam imao 85kg).

Trčao sam 3 puta nedeljno na traci 7-8km, kilaža je bila stabilna, a ja presrećan. Tako je bilo, dok me u martu 2012. dvojica kolega iz firme nisu ubedila da izadjem na prvi polumaraton – pružao sam otpor, šta ce mi to, ne interesuje me, itd, ali sam na kraju popustio, spremio se tokom marta i aprila i izašao na prvi PM. Vreme 2h05min.

Tada je sve zaista počelo – prolaskom kroz cilj tog prvog BGD maratona 2012. godine. Taj osećaj kada prolazite kroz cilj, učinite za vas do tog trenutka potpuno nemoguću stvar, pobedite samoga sebe i bacite deo svoje ličnosti koji nije verovao, pod kolena delu ličnosti koji je sve vreme verovao da to možete, taj osećaj je nešto posebno!

Pobeda nad samim sobom je nasladja pobeda! Kada dokažete sebi da možete, da ste sposobni da savladate izazov za koji ste nekada mislili da je nemoguć – fantastičan je osećaj!

I onda hoćete lestvicu da pomerate sve, više i više i više, i shvatate da se granica stalno pomera, da je granica jedna jako relativna stvar, shatite da granica ustvari ne postoji, odnosno da je ona subjektivno tamo gde vi verujete da jeste (iako objektivno nje nema).

2012. sam istrčao još dva PM, Ljubljanski i Savski i spustio sam vreme vec na 1:43, i već bio u fazi da sam trčao 5-6 puta nedeljno. Potpuno sam ušao u trkačku priču. Počeo sam da upoznajem ljude, priključio se jednom (RRC Trcanje.rs), pa drugom klubu (Belgrade Running Crew), pa na kraju neformalnoj i neprofitnoj grupi entuzijasta iz Ekipe za trčanje, sa kojom trčim i dan danas.

A trke su se redjale jedna za drugom, uglavnom polumaratoni. Nakon sto sam u martu 2013. na  -1C u Novom Sadu postavio svoj PB od 1h36min, u glavi je sazrelo verovanje da mogu da istrcim ceo maraton.

Ideja i verovanje da ste dorasli nekom izazovu nekako klija u vama, raste, pa zri neko vreme i samo u jednom trenutku vi jednostavno shvatite da to možete, da ste zreli da to uradite! A onda jednostavno izadjete na trku i to uradite 🙂 Prvi maraton istrčan za 4 h 5 min!

I onda, pošto već duže vreme trčite, malo se zasitite, pa želite da probate nesto novo – recimo triatlon – interesantan koncept sa tri razlicita sporta.

Pa krenete da plivate, da vozite bicikl, i onda opet sve iz početka – pomerate granice, dižete lestvicu – prvo sprint triathlon, pa olimpijski, pa polu-ironman, pa opet drugi maraton i sve to 2013., uz jos tuce polumaratona.

Kako sam postao Ironman

A onda sam 2014. sam prestao da izlazim na kraće trke i triatlone, i fokusirao se samo na long distance trke – i u godini sam istrčao 6 maratona (Panorama, Baselona, Beogradski, Prag, Berlin i New York) i 2 polu-ironmana (Ada i Ironman 70.3 u Zell-am-See) – i onda upitaš sebe, a šta da postavim kao cilj u 2015?

Izazov se nametao sam – Ironman 140.6 – ideja je klijala tokom 2014., i sazrela krajem 2014. kada sam i prijavio prvi Ironman 140.6.

U pripremama za Ironman sam istrčao 3 maratona, zatim Ironman za 14h i 5 min na 38C (o ovome je trcanje.rs već detaljno pisalo pa ne bih da se ponavljam), a na kraju sezone sam postavio dva PB – Ironman 70.3 u Puli za 5h59min i maraton u Lisabonu za 3h38min.

Za 2016. postoje samo dva cilja: maraton za 3h30min i Ironman 140.6 ispod 12h30min.

U jednom trenutku, izmedju svih ovih izazova  koje osvajate, shvatite da ste se uz pomoć sporta i pozitivnih ljudi koje ste kroz njega upoznali, transformisali i na ličnom planu, i da ste uprkos svim životnim i profesionalnim izazovima postali pozitivna i optimistična osoba, koja sa žudnjom isčekuje buduće životne i sportske izazove.

Takodje shvatite da je trčanje/triatlon postao sastavni deo vašeg života i da je on rešenje svih životnih izazova – prirodni antidepresiv, koji je postao deo vas, vaš životni stil, neodvojiv od vaše ličnosti.

Paralelno sa time, shvatite da granice ne postoje ne samo u sportskom zivotu, nego i u privatnom i profesionalnom životu. Shvatite da možete da ostvarite svaki lični i profesionalni cilj, ako ste potpuno posvećeni ostvarenju istog, shvatite da možete sve, apsolutno sve!

Da nema nerešivih problema, ustvari da se ispravim, problema uopšte i nema, već da postoje samo životni i profesionalni izazovi. I da ako su životni izazovi veoma veliki (gubitak posla, razvod, preseljenje, i slično) da se ti izazovi uspesno savladavaju uz posvećenost u rešavanju tih izazova i uz pojačanu sportsku aktivnost (OK i časa vina dobro dodje 🙂 ).

Trkačke navike i iskustva

Nikada nisam bio jutarnji tip, tako da se sportom radnim danima bavim u periodu od 21.30h do 23.30h (noćno plivanje na Galetu traje od 22h-23.30h, a zimi vozim BIKE u teretani Cesarus koja takodje radi do 23h), kako zbog poslovnih, tako i zbog porodičnih obaveza. Vikendom treniram u jutarnjim časovima.

LSD volim da trčim u društvu, ali neke zahtevnije treninge volim da radim sam. Nikada ne slušam muziku dok treniram – volim da slušam prirodu , dešavanja i ljude oko sebe.

Najviše volim da plivam na Galetu i Adi, da vozim bike na relaciji Ada-Moštanica, a da trčim na relaciji Gazela-Venecija, na Adi i na Savskom keju.

Obožavam kada odem na neku trku u inostranstvu, da istražim grad trčanjem, a da onda kao iskusan turistički vodic provedem suprugu kroz grad 🙂 Najlepša su mi bila downtown trčanja kroz New York, Nicu, Firencu, Veronu i Lisabon.

Kada govorimo o brendovima u plivanju, moj izbor su Aquasphere i Arena, u biciklizmu S-Works i Scott , u trčanju Asics.

New York je trkačko srce planete Zemlje i to srce bar jednom mora kucati u vasim grudima!

Svaki trkač, koji želi da bude kompletan trkač i da u pravom svetlu iskusi i doživi trcanje, mora u svom trkačkom životu bar  jednom da istrči New York City Marathon!

To je neoponovljivo i neopisivo  iskustvo, tokom koga vas bodri 2 miliona ljudi, tokom svakog od 42.2km!

Vrhunski sportski doživljaj, na koji morate otići da uživate u trčanju sa 50.000 ljudi, a nikako da jurite neko vreme, da uzivate u atmosferi i podršci koja ne postoji apsolutno nigde više na svetu, na nekim tačkama ima i do 300.000 ljudi!

Treba doživeti čestitke kada se vraćate u hotel nakon maratona, a obični ljudi vam čestitaju (dok nosite medalju oko vrata), ustupaju vam mesto u metrou, dive vam se!