Marina Nikolić, Titanka našeg vremena [INTERVJU]

Najuspešnija srpska ultramaratonka, Marina Nikolić, je u oktobru prošle godine izjavila:

“Rekli su mi da na TOR-u usponi traju dugo, ali, ljudi, tamo zaboraviš kako se zoveš. Kreneš, tri godišnja doba se smene, i, još uvek ne stigneš“.

Nakon ovogodišnje uspešnije trke 4K Valle D’Aosta u Italiji od 350 kilometara i 26 000 metara kumulativnog uspona, devojka nežnog nadimka (Cvetić), i čelične volje, govori nam o trci, problemima koji prate celu priču oko trčanja, uspesima i planovima.
Marina, molim te, reci nam najpre nešto o sebi, koliko dugo se baviš trčanjem, i čime se baviš?

Trčanjem se bavim dve i po godine. Počela sam, rekreativno, najpre kao zagrevanje pre svog treninga u teretani, a onda, kako sam pomerala svoje granice i uspevala da istrčim umesto trideset minuta, četrdeset, pedeset, pa i do dva sata na traci, rešila sam da trčanje prebacim napolje, u prirodu, i, da se možda spremim za prvi polumaraton.

Nakon tog prvog polumaratona, pa drugog, i trećeg, rešila sam da istrčim i prvi maraton, a moram da naglasim da je prijava za prvu ultru bila i pre prvog maratona.

Inače se bavim trenerskim poslom, radim od nedavno u jednoj teretani u Beogradu kao spining instruktor, i, pored toga, već šest godina kao menadžer u jednoj dečjoj igraonici.

Zašto baš ultramaratoni?

Zašto baš ultramaratoni me mnogi pitaju, ali, ne umem da odgovorim na to pitanje. Jednostavno, od prvog trenutka kada sam čula za ultramaraton – mislim da je čak Jovica Spajić trčao neku svoju ultru – upitala sam ‘šta je to?’ Na samu pomisao da bih ja mogla da trčim više od deset-petnaest sati, poželela sam da se oprobam u tome.

Mnogi smatraju ultramaratone najvećim psiho-fizičkim izazovom koji je poznat čoveku. Gde nalaziš snagu i motiv da završavaš ovakve izazove?

Pa, snaga se rodi i pre odlaska na trku. Čim sam se prijavila za trku, znala sam da ću trku i završiti. Nisam po prirodi čovek koji odustaje lako, takva sam u životu, pa, u skladu sa tim sam takva i na trkama. Mnogo puta, od početka trke, naravno, poželim da odustanem, i, pokušavam da se borim sa samom sobom, ali, eto, nekako izguram.

Koje dosadašnje trke do 4K bi izdvojila?

Ono što bih izdvojila kao najveći uspeh, pored trke 4K, u Italiji su, svakako: 100 milja Istre u Hrvatskoj (2015 i 2016), Ultrabalaton(220km), asfaltna trka, i, moram da naglasim da sam prva žena iz Srbije koja je uspela da završi tu trku prošle godine, a ove ponovila taj uspeh, i to, među sedam trkača koju su ove godine učestvovali, i to kao jedini finišer.

Tu je i prošlogodišnje učešće na trci Tor Des Geants, u Italiji (333km), koja je odlukom organizatora prekinuta zbog lošeg vremena, i, evo, kao što smo već naveli, trka 4K gde sam završila kao petoplasirana, i odlukom organizatora zbog svoje neke nenamerne greške, dobila sam četiri sata penala, i, time završila kao sedma na listi.

Kako su tekle pripreme za ovogodišnji izazov u Italiji?

Već sam pričala o tome kako sam prošle godine za trku u Alpima treninge odrađivala na Avali. S obzirom da mi je Avala nedaleko od kuće, onda bih se uputila ujutru od kuće ka Avali, napravila par krugova, i vratila se kući. To je bilo nekih dvadesetak, tridesetak kilometara, možda svaki drugi dan.

Međutim, shvatila sam da sam posle takvih treninga bila jako umorna, čak i povređena, jer, opet, svakodnevni treninzi trčanja, u toj meri, sa takvim kilometražama, ne mogu da dovedu čoveka do bolje fizičke kondicije.

Smatram da mora postojati neki drugačiji trening i da se sa drugačijim treningom spremam za trku da bi se telo odmorilo. Zato sam ove godine, s obzirom da radim kao spining instruktor, rešila da se spremam samo na spiningu, i da ubacim ponekad neki trening snage, u smislu da ojačam stomak i noge dodatno, jer, to su delovi tela koji najviše trpe tokom trke. Ispostavilo se da sam bila mnogo spremnija i odmornija na trci, da sam imala mnogo manje bolova ove godine u odnosu na prošlu, i, evo, na kraju završila sa mnogo boljim plasmanom nego prošle godine.

Koliko je sama trka bila zahtevna?

Samim time što je trka duga 350 kilometara, i ima 26500 metara uspona, jako je zahtevna, uz to, peli smo se na visine preko 3000m, čak na 3300m nadmorske visine, i, trku sam završila za sto dvadeset šest sati.

Najnapornije mi je bilo nespavanje, jer nisam uspela da se odmorim kada sam htela i kada sam osetila najveći umor zbog problema sa cirkulacijom. Imala sam problema sa halucinacijama. O tome ne volim baš da pričam zato što se ljudi uplaše, pa imam utisak kao da će pobeći od ideje da ikada istrče ultramaraton, ali, eto, prosto je to, bar u mom slučaju bio deo ultramaratona.

S obzirom na to da ne spavate par noći, mislim da su halucinacije neizbežne. Pričala sam sa mojim iskusnijim kolegama trkačima, i, mnogi od njih nikada nisu imali problem sa tim, ali, oni koji žele da se upuste u tako nešto, moraju biti svesni svih problema koji mogu da ih dočekaju.

Kroz cilj si prošla kao peta, a proglašena sedmom takmičarkom. Kako je situacija sa rancem uticala na tebe?

Da, svi već znate da sam bacila ranac pet kilometara pred cilj, potpuno nesvesno i nenamerno. Očekivala sam da ću biti diskvalifikovana onog trenutka kada sam postala svesna da to nisam smela da uradim, i, već pre ulaska u cilj sam se pomirila sa tim. Međutim, odlukom organizatora, dobila sam samo dodatna četiri sata na svoje vreme.

Trku sam završila za sto dvadeset šest sati, i sa ta njihova dodatna četiri sata, vodi se da sam trku završila za nešto više od sto trideset, i, samim tim sam sedma u rezultatima, a ne peta.

Par dana posle trke bila sam opuštena što se toga tiče, nije uticalo na mene, međutim, nakon brojnih pitanja zašto sam bacila ranac, već je počela da me grize savest, i, naučila sam da to više nikad ne smem da uradim. Možda bi mi bilo i lakše da su me diskvalifikovali, jer to onda ne bi uticalo na rezultat, već bi se zvanično vreme negde prikazalo, a ovako, osećam da mi je nekako uspeh manji značaj u odnosu na ono što sam ostvarila u stvari.

Takođe, ti nisi bila jedini predstavnik Srbije, zar ne?

Da, sa mnom su putovali moji dobri drugari Vladimir Panić iz Valjeva i Damir Bubić iz Subotice. Nažalost, obojica su morali da odustanu od trke. Vlada Panić je odustao na stodvadesetom kilometru, nakon noći u kojoj je padala kiša. Imali smo problema, nismo imali suve stvari, tako da je Vlada, verovatno, plašeći se da će napraviti veći problem ako nastavi trku, odlučio da se vrati na okrepnu stanicu iz koje smo krenuli.

Bubić je imao problema sa disanjem na usponu, i, misleći da će se problem nastaviti do kraja trke, odlučio je da tu prekine trku. Meni je jako žao, jer svaki problem koji se dogodi na ultramaratonu ima kraj, kao što i kada nam je dobro ima kraj. A, prosto, moramo nekim iskustvom naučiti da je to dobro.

Šta je najlepše ili najzanimljivije što ti se desilo na trci?

Najlepše što mi se dogodilo jesu trenuci koje sam provela na stazi sa mojim prijateljem iz Porutgalije, koga sam upoznala prošle godine, na istoj toj trci na Alpima. Imali smo momente kada smo se smejali, učio me je da brojim na portugalskom, ja njega na srpskom, to sam čak i snimila.

U nekom momentu kada sam srela Vladu na trci, takođe sam se obradovala što vidim nekog svog, iz svoje zemlje, neko ko priča moj jezik, i, naravno, ono što je na takvim trkama najlepše, su predeli gde sam prolazila. Alpi su predivne planine, i, u Srbiji nemamo prilike da se susretnemo sa tako nečim.

Istorija je često nepravedno bila naklonjenija muškarcima, pa i u sportu. Koliko su žene konkurentne,  gledajući kroz upravo završenu trku u Alpima?

Mogu reći da u poslednje vreme imam taj takmičarski duh u sebi; ranije nisam imala. Kada sam počela da se bavim trčanjem, bilo mi je bitno da završim trku, bio to polumaraton, maraton, pa i ultramaraton, ali, u poslednje vreme mi se probudila želja da se takmičim na trkama.

Na trku na Alpima sam otišla samo sa željom da je završim, nisam imala ideju da bih mogla da budem u prvih deset žena na trci ili prvih devedeset finišera na trci, jer sam se našla u prvih sto muškaraca i žena koji su uopšte učestvovali na trci.

Desilo se nešto nepredviđeno na trci; saznala sam da se nalazim u prvih deset žena. Tada se u meni probudila želja da možda pokušam da budem u prvih pet. To sam na kraju i uspela, bez obzira što su me proglasili sedmom, i, mislim da ću odsada, a to sam izjavila i nakon trke, pokušati uvek da se takmičim, jer to je ono što nas tera da napredujemo.

Da se osvrnemo na domaću ultra-scenu: ultramaratonsko trčanje nije komercijalno poput košarke, fudbala ili tenisa, ali se čini da je sve više ultraatleta. Gde i kako vidiš srpski ultramaraton?

Iskrena da budem, ne mislim da će se situacija promeniti narednih par godina. Jeste se promenila situaciju u odnosu na pre dve godine kada sam ja počinjala da trčim, sve je više ultramaratonaca, ljudi su upućeniji u to šta je ultramaraton, ali što se tiče te neke komercijalne strane, mislim da ćemo još dugo ostati iza poznatijih sportova kao što su fudbal, tenis, ili čak drugi. Mislim da su čak i neki sportovi za koje gotovo da nismo čuli ispred ultramaratona.

Rekli smo da ultramaratoni nisu baš komercijalni. Sa druge strane, čini se da je bavljenje ovim sportom veoma zahtevno i u finansijskom smislu.

Jeste. Kada sam počinjala da trčim, nailazila sam na sličice na društvenim mrežama, u smislu da je trčanje jeftin sport, a onda ispod toga sličica sa gomilom sportske opreme, satom koji možda košta pet stotina evra, tri para patika, ranac, i tako dalje.

Osim sportske opreme, koja je preskupa, iako ljudi misle da je najlakše samo izaći napolje i trčati, i samo učešće na trkama je jako skupo. Cifre se kreću od deset evra na nekim domaćim trkama, polumaratonima, a što se tiče ultramaratona od sto evra, pa do nekoliko stotina, čak i par hiljada evra, što je za nas, za sada bar, nedostižno.

Da li misliš da bi pokretanje jednog ili više ultramaratonskih klubova rešilo neke od problema sa kojima se se ultramaratonci suočavaju, naravno, ukoliko iza takvog projekta stoji država?

Ultramaratonski klub postoji u Subotici, koji, moram reći, nije podržan od države ni od atletskog saveza. Pripada atletskom savezu Srbije, međutim, savez je, prosto, gluv i nem za sve potrebe ultramaratonaca, čak i sada za evropsko prvenstvo koje će se održati u Francuskoj.

Atletski savez prosto ne reaguje, niti je ikada reagovao za bilo koje svetsko takmičenje kada je u pitanju ultramaraton. Ja se tu neću nabrojati kao ultramaratonac zato što učestvujem na trkama koje su za mene, kako bi oni rekli, ‘avantura’, ali, postoje ultramaratonci u Srbiji koji se baš takmičarski bave tim sportom; učestvuju na trkama dvadeset četiri sata, na sto i na pedeset kilometara, jako su dobri, mogu postići neki rezultat na evropskom i svetskom nivou, ali, država ne stoji iza njih, a ultramaratonski savez prosto nema novca da to pokrije.

Kakvi su tvoji planovi za narednu godinu?

Moji planovi za narednu godinu su: učešće na domaćim trkama u organizaciji Skyrunning Srbije, zatim, učešće na trci u Kaliforniji, najstarija trka na sto milja (Western States Endurance Run), volela bih da imam sreće kada bude izvlačenje u novembru, zatim, učešće na trci Spartatlon u Grčkoj, koja nije planinska.

To je trka od 246 kilometara uz vremenski limit od 36 sati, i, ubraja se u deset najtežih ultramaratona na svetu, naravno, 4K, opet, naravno, i, svetski ultramaratonski šampionat UTMB (Ultra-trail du Mont Blanc). I, to je za sada to.

Ne bih širila svoj izbor trka, jer mislim da sam do sada preterivala, i jurila sa trke na trku, a svi su preko sto kilometara, možda i dve stotine. Mislim da ću mnogo bolje rezultate postići ako se budem odlučila samo za par trka u toku godine.

Intervjuu uradioDragan Jevremović, inicijalno objavljen na sajtu aritmija. Photo: Marina Nikolić  & Dragan Jevremović