Siniša Ubović: bol je uobičajena, ali prolazna stvar na putu do postizanja bilo kog cilja!

Današnji sagovornik je možda najbolja osoba kada je u pitanju motivacija za trčanje – Siniša Ubović je glumac, motivacioni govornik i maratonac. Spoj ove tri oblasti daje neverovatan entuzijazam kako za trčanje, tako i druge oblasti u kojima Siniša pliva, izuzetno uspešno!

Trčiš već neko vreme, tako da bih otvorila pitanje: šta je bila prva asocijacija na trčanje pre 5 godina, a koja je sada?

Pre nego što sam otkrio suštinsku snagu i sve benefite koje trčanje donosi, za mene je to bila najdosadnija moguća disciplina i bio sam od onih koji se u najmanju ruku čude kad vide one koji trče. Imao sam utisak da je to aktivnost rezervisana samo za posebne čudake koji mogu sebe da muče nečim što je dosadno, monotono i besmisleno.

Tvoja supruga, Aleksandra Ubović, nije nepoznata našim čitaocima, strastvena je trkačica i pomogla je mnogim ženama koje nas prate da dođu do svoje savršene težine, često vas viđamo na trčanju zajedno, ali ko je koga povukao da potrči, Aleks tebe ili ti nju?

To je jedan veoma čudan splet okolnosti koji je vodio ka tome da jednog dana oboje postanemo trkači. Za mene se prvi klik desio na jednoj davno održanoj konferenciji 2014. na kojoj sam nastupio kao predavač. S obzirom da na takvim događajima uvek imam potrebu da čujem i govornike koji nastupaju pre mene, kako bih imao u glavi jasniji tok čitave priče, došao sam i tog puta nekoliko sati ranije pre nego što je bio moj red da održim svoje predavanje.

U jednom trenutku sa scene se obratio Veroljub Zmijanac kog do tada nikada nisam upoznao, niti sam znao bilo šta o njemu, ali ono što je ispričao o svom životu i uticaju koji je na njega imalo trčanje u meni je probudilo neko neobjašnjivo prepoznavanje. Dok je pričao o svojim motivima da istrči svoj prvi maraton sve vreme sam u svojim mislima i sam prolazio kroz taj njegov proces i to je bio momenat kada sam znao da ću i ja jednog dana istrčati maraton.

I prošlo je od tog momenta skoro dve godine i ja sam na to gotovo zaboravio sve dok moja supruga nije poželela da trči. Krenula je da istražuje po netu kako početi sa trčanjem i otkrila školu koja se time bavi. Kad sam video da je ozbiljna u svojoj nameri rekao sam joj da ako negde treba da “uči kako da trči” onda je to čovek kog sam upoznao na konferenciji. Međutim, ona je bila rešena da krene na upis koji je sama našla i pošao sam sa njom da je podržim.

Na mestu gde se održavao upis bilo je mnogo zainteresovanih i kako smo prilazili pultu za prijave ispred mene se pojavio Veroljub Zmijanac i obojica smo se obradovali što smo se ponovo sreli i u tom momentu shvatam da je Škola trčanja u kojoj smo – upravo ono o čemu je pričao i da je on osnivač upravo ove škole koju je Aleks “slučajno” otkrila.

I naravno, prva njegova rečenica je bila: “Baš super što si rešio da počneš da trčiš.” I to je bio momenat kad nije bilo vrdanja. Došao sam da podržim svoju ženu, ali i ja se nađoh na listi učenika.

To je bilo u decembru 2016. Od tada pa sve do danas i Aleksandra i ja smo deo ovog zaista posebnog kluba. 

Šta je najveća lekcija koju si dobio iz trčanja?

Mnoge lekcije i mnogi izazovi se pojavljuju u momentima kad je potrebno da prevaziđemo sebe. Iz svakog treninga sam mnogo toga učio ali svakako je najdragocenije to što sam prestao da odustajem kad postane teško i što sam shvatio nešto veoma važno, ne samo za trčanje već i za čitav život: bol je uobičajena, ali prolazna stvar na putu do postizanja bilo kog cilja. 

Na koji način uklapaš trening u život?

Ono što sam kroz trčanje u okviru Škole naučio jeste da raspored igra veoma važnu ulogu, tako da je od samog početka trening veoma važan u mom kalendaru aktivnosti i trudim se da bude prioritetan i da me ništa ne odvuče od toga da u zakazanom terminu budem na mestu sa kog krećemo da trčimo.

Ni kiša, ni sneg, ni umor, ni loše raspoloženje nisu izgovor da ne odem na trening. A ako se nekada desi da ne stignem (i to u retkim situacijama kad se termin Škole poklopi sa mojim seminarima koje vodim) onda obavezno odmah ujutro idem da istrčim sam ono što je bio zadatak na treningu koji sam propustio. I naravno, preko aplikacije zabeležim taj trening i pošaljem ga u svoju trkačku fb grupu. 

Siniša Ubović
Bol je uobičajena, ali prolazna stvar na putu do postizanja bilo kog cilja. 

Ovo je sada već često pitanje, ali dragoceno svima koji se muče sa sličnim problemom: kako bi motivisao moju mamu da potrči?

Rekao bih joj da me zaprati na instagramu ☺ jer tamo veoma često govorim o trčanju i o benefitima koje donosi. A iznad svega poručio bih joj: Ako želite da budete zdravi, da se osećate mlado, poletno i da imate mnogo više energije, onda je trčanje disciplina koja će vam sve to pružiti. Dođite samo na jedan trening i videćete da godine, trenutna loša kondicija ili bezvoljnost nisu nikakva prepreka da svom životu date jednu potpuno novu dimenziju.

Na jednom od prethodnih treninga prišla mi je gospođa koja ima preko šesdeset godina i koja je upravo podstaknuta mojim primerom došla u Školu trčanja i na kraju krenula sa nordijskim hodanjem. Danas je jedina u njenoj porodici koja se aktivno bavi sportom i oseća se fantastično. Svaki dolazak na trening za nju je praznik. Iako je u početku njeno okruženje čudno gledalo, danas  ima podršku svih. Divno je videti takvu transformaciju na nekome.

Sada je prirodno da prelijemo pitanje na tvoju porodicu, da li si i kako motivisao svoje sinove?

Mlađi sin je istrčao već sa 11 godina svoju prvu Trku zadovoljstva u okviru Beogradskog maratona 2017. godine . A stariji sin je bio učesnik Business run trke sa mnom i sa Aleksandrom gde smo zajedno trčali u okviru naše firme.

Svojim primerom možemo da inspirišemo druge da i oni naprave značajne promene u svom životu

Da li si sanjao o maratonu kada si počinjao i kako si odlučio da kreneš u pohod na 42k?

Svakako da mi je prvi veliki cilj bio polumaraton i istrčao sam ga 2016. Za njega sam se spremao gotovo pet meseci i veliki podsticaj za mene su bili učesnici mojih predavanja jer sam se pred njih 300 na jednom događaju u decembru OBAVEZAO da ću u aprilu istrčati 21 km. Činjenica da sam to saopštio ljudima koji prate moj rad i koji mi veruju bila je dodatni podsticaj tokom onih trenutaka kada sam imao krize tokom treninga i kada sam bio na ivici da odustanem. Nisam želeo da razočaram ni sebe a ni njih.

I tako je moja medalja koju sam osvojio na ovoj trci bila simbol ne samo ovog mog ličnog podviga već i podsetnik da svojim primerom neprestano možemo da inspirišemo druge da i oni naprave značajne promene u svom životu. Naše teškoće koje smo savladali mogu biti putokazi drugima kad nastupe njihove krize. Nakon ovog prvog polumaratona neko vreme sam trčao samo trke te dužine, a 2018. sam krenuo u pohod na maraton.

Svoju prvu 42 km dugu trku istrčao sam u Istanbulu i to je bio spektakularan doživljaj. Trka tokom koje prelaziš sa jednog na drugi kontinent je nezaboravno iskustvo. Trčao sam preko mosta na Bosforu koji je namenjen isključivo za auto saobraćaj a samo na dan maratona jedino maratonci imaju tu privilegiju da preko njega pređu na nogama, odnosno trčeći.  

U konktaktu si sa velikim brojem trkača i onih koji na tom putu posustaju, šta vidiš kao najčešći izgovor zašto ljudi ne trče i kako to prevazići?

Izgovora je mnoštvo ali najčešće je upravo to da im se trčanje čini kao besmislena aktivnost. U trčanju nema brzo vidljivih rezultata naročito ako u trčanje kreneš solo.

Međutim, moj savet svima koji žele da otkriju svu lepotu trčanja jeste da upišu Školu trčanja jer u okviru jednog tako dobro razrađenog sistema osmišljenog od strane trenera koji su se istinski posvetili razvoju ove discipline ja garantujem svima da će bukvalno svaki trening biti vredan pamćenja i svaki trening će samim tim biti značajan i vidljiv rezultat, nekada u kondiciji, nekada u snazi, nekada u srcu a nekada u pogledu koji će biti ispunjen lepotom pejzaža kroz koje se trči.

Runners of Belgrade trka 2020, 42k (Zabran – Ada)

5 stvari koje moraš da uradiš svake nedelje?

Pre bih rekao da biram da tokom nedelje:

  • trčim (3 puta nedeljno)
  • vežbam u teretani (3 puta nedeljno)
  • pročitam (makar) jednu knjigu
  • pozovem ili vidim nekoga koga dugo nisam čuo ili video
  • provedem kvalitetno i ispunjeno vreme sa svojom porodicom

Hvala Siniša i vidimo se na stazi!

škola trčanja