Amela Terzić: Nema odmora za kolekcionarku medalja

Najznačajnija ovogodišnja atletska takmičenja bliže se kraju. Posle osam meseci već se mogu sumirati neki od postignutih rezultata. To se, pre svega, odnosi na ono što je u proteklom periodu ostvarila sjajna novopazarska atletičarka Amela Terzić.

Šesnaestogodišnja devojčica prosto je eksplodirala prošle sezone, a ove je samo nastavila tamo gde je stala. Tragovi naporne sezone jasno su vidljivi na njenom licu s kog osmeh ne silazi nijednog momenta. Pobednica „Belog krosa“, Olimpijskih dana mladih u Tampereu, treća sa Svetskog prvenstva za juniore, višestruka šampionka Srbije u različitim disciplinama i u svim mogućim uzrastnim kategorijama, pobednica međunarodnih mitinga u Istanbulu i Senti, prva na čitavom nizu uličnih trka… Kao da je nesvesna učinjenog, a tako mnogo briljantnih rezultata stoji uz njeno ime. Takav zaključak se nameće dok s njom razgovarate, ali je varljiv. Svesna je da se od nje očekuje još više. Traže se novi rekordi, nove medalje. To se podudara i sa njenim ciljevima, ali ne po svaku cenu. Od važnijih nastupa ove sezone preostalo je da još zablistati na Prvenstvu Balkana za juniore u Grčkoj i u istoj konkurenciji na domaćem šampionatu. Dakle, odmora za najveću nadu naše atletike nema.

Mnogo je trka iza tebe u ovoj sezoni, da li ih rangiraš po značaju?

– Mislim da sam do dobrih rezultata ove godine stigla prvenstveno zbog toga što sam u svaku trku ulazila zato što sam je smatrala najvažnijom. Neke pamtim, a neke sam već izbrisala iz sećanja. Ali, stvarno ih ne delim na bitne i manje bitne. Toliko sam posvećena treninzima da i ne znam koja je trka sledeća, u koji grad ili na koji kontinent putujem. Probudim se tek na startu trke, kada po pravilu osetim tremu, bez obzira gde i u kojoj konkurenciji trčim. Priznajem, na momenat se i uplašim. Onda krenem i na sve na zaboravim, osim dogovora koji je sa trenerom pao pred početak trke. Tokom trke više puta pomislim kako bi bilo lepo da osvojim neku medalju. Ako je osvojim, to prihvatim kao nešto najnormalnije. Zaboravila sam i da im se radujem. To ne znači da ne osećam ogromnu radost posle svake osvojene medalje. Mada, nikako da shvatim čemu tolike čestitke, grljenje, ljubljenje. Možda te silne izlive sreće ljudi koji me okružuju, zbog moje pobede ili medalje, shvatim onda kada se više atletikom ne budem bavila. Recimo, nisam nijednog trenutka ni pomislila da ću pobediti na ,“Belom krosu“, na Olimpijskim danima mladih, da ću biti treća juniorka sveta i još mnogo toga. Sad znam da to nisu slučajni rezultati. Sve je to plod svakodnevnih i raznovrsnih treninga. Uostalom, i treniram da bi bila uspešna. Nisam mašina, nekad rezultati dođu, nekad ih nema. Kad izostanu ne očajavam dugo, jer znam da će moja upornost dovesti i do uspeha, kad-tad. Ne mogu uvek pobeđivati. Nije mi lako kad loše trčim, a znam da sam bila spremna za mnogo veće domete. Ali, atletika je takav sport, nikad ne možeš sa sigurnošću predvideti šta sve odlučuje jednu trku. Poraz na jednoj, daje mi neviđenu snagu za sledeću trku. Ipak, atletiku još uvek doživljavam kao igru. Zbog nje nisam imala detinjstvo kao moji vršnjaci. S tim što ja u svaku, pa i najnaivniju igru ulazim samo sa jednim ciljem, da pobedim.

I pored toga što atletiku doživljavaš kao igru, verovatno si shvatila koliko značajnu ulogu u toj „igri“, igra novac.

– Moj organizam nije dovoljno snažan. Trenutno sam prehlađena, ali ne odustajem od treninga. Do sada sam mnogo toga žrtvovala. Spremna sam na još veća odricanja, sve u cilju toga da dođem do samog svetskog vrha u ovom sportu. Još uvek trčim zato što osećam veliku radost dok sam na stazi. Tek počinjem da shvatam značaj koji novac ima u sportu. Vidim da ga u atletici nema, bar za sad. Ako jednog dana i on stigne zahvaljujući mojim rezultatima, biće to najveća satisfakcija za moje roditelje ( Benjamina i Nuru ). Oni su moji najznačajniji sponzori, uz trenera Rifata Zilkića. Živim za dan da im vratim bar deo uloženog u moj sportski razvoj. Šta da vam pričam, grad najavljuje mesecima da će mi dodeliti stipendiju. Još uvek čekam i verujem da me ovoga puta neće izneveriti.

Premotavaš li film, tvoje svakako najznačajnije ovogodišnje trke, finala svetskog juniorskog prvenstva na 1500 metara kada si osvojila bronzanu medalju?

– U sećanju mi je svaki detalj trke iz Italije. Najviše zagrevanje na pomoćnom stadionu koje je trajalo čitavu večnost. Za razliku od mnogih atletičarki volim što na velikim takmičenjima postoje kvalifikacije za finalnu trku. Na taj način najbolje upoznajem svoje najveće konkurentkinje. To su takva prvenstva gde rezultat s kojim dolazite jeste bitan, ali ne i najvažniji. Nikada ne znate kako će se odvijati trka gde je svima cilj medalja, a ne rezultat koji će postići. U polufinalu ovog prvenstva snimila sam sve svoje rivalke. Posle tog iskustva daleko je jednostavnije bilo odrediti taktiku za finale. Još u polufinalu sam shvatila da Afroamerikanke nisu nikakav bauk. Više ih ne doživljavam kao bića sa druge planete. Mnoge su prošle ciljem posle mene. Istina, one najbolje, kao što kaže moj trener, mogu se pobediti jedino ako same naprave neku glupost. Njihova filozofija trčanja je krajnje jednostavna. Kreću jakim tempom, a ritam tokom trke menjaju nekoliko puta, jer su one te koje uvek vuku kolonu. Ako odoliš početnim promenama ritma imaš šansu da budeš u trci do samog njenog kraja. U tim trenucima umeju da naprave glupost, ali to su tako retke situacije. Na ovogodišnjem prvenstvu samo su dve bile ispred mene. Po završetku trke činilo mi se da sam mogla i više od bronzane medalje, kojom sam inače prezadovoljna. Bio je to jedan od onih dana kada vam se čini da možete da postignete i nemoguće, da pobedite bolje od sebe. Na 400 metara od cilja, i pored toga što sam bila peta, šesta, lagano sam pratila vodeće. Već na 200 metara pre kraja trke krenula sam u lov za odbeglim. Ko zna, da nisam ušla preširoko u poslednju krivinu šta bi se dogodilo. U svakom slučaju još jedno veliko iskustvo za mene.

Tvoji rezultati neraskidivo su vezani i za ime tvog trenera Rifata Zilkića.

– Ljudi i ne znaju o kakvom treneru i čoveku se radi. Njegovo poznavanje atletike prevazilazi naše okvire. Nema trke, a da on ne predvidi šta se u njoj može dogoditi. Prava je šteta što ne radi u nekoj razvijenijoj atletskoj zemlji od naše. Ne preterujem kad kažem da je njemu mesto uz najbolje atletičare Kenije, Etiopije, SAD… U zemljama iz kojih dolaze najbolji atletičari današnjice, za vrlo kratko vreme on bi stvorio nekog novog Kenenisu Bekelea. Da radi u inostranstvu njegov rad bi se daleko više cenio. Takav je čovek da gleda samo napred. Plan i program rada za svakog atletičara kojeg on trenira urađen je za naredne tri godine. Ništa ne prepušta slučaju. Rezultati novopazarskih atletičara isključivo su njegova zasluga. Shvatite, nisam verovala da mogu da dođem do ovih visina, na kojima sam trenutno. On mi je takvu mogućnost nagovestio još na početku sezone. Zato bih volela, a znam da to nije lako, da neko od nas, njegovih pulena postigne svetski vredan rezultat. Zašto ne i ja? Volela bi da se to dogodi jednog dana koliko zbog sebe, toliko i zbog njega. No, da bi se došlo do svetskih visina potrebno je proliti hektolitre i hektolitre znoja. Ove sezone popravila sam svoje najbolje rezultate na 800, 1500 i 3000 metara i za nekoliko sekundi. Teško je taj nivo održati tokom čitave godine. Znam da moj organizam krije još rezervi. Takođe, verujem da će moj trener znati da preostale rezerve pravilno rasporedi. Šta će biti naredne godine u ovom trenutku ne znam. Volela bi da nadmašim ovu za mene sjajnu sezonu.

Imaš jedan zaista predivan hobi. Skupljaš medalje. Ima li dovoljno prostora za tu, sad već, bogatu kolekciju?

– Prostor koji koristim za njih je popunjen. Držim ih na ormaru. Kako tamo više nema mesta potrudiću se da pronađem neki drugi prostor. Neka medalja bude, za njih će se uvek pronaći pravo mesto. Imam ih oko osamdeset, različitog sjaja, kao i dvadesetak pehara. Najznačajnija odličja se nalaze na samoj sredini ormara. Retko gledam u tom pravcu, ali uvek kad pogled krene u tom smeru najduže se zadrži na sredini ormara.

Izvor: Danas