Upoznali smo i oduševili se Dinešom. Ja posebno, jer kako to slučajno bude, mali za koga smo skupljali školarinu, je jedno neverovatno srdačno i nasmejano dete, a pri tome trči i to, sudeći po diplomi i rezultatu na 35km trci, jako dobro.
Dineš je jedno divno nasmejano dete. Za nepoverovati, ali njemu kez ne silazi sa lica. Ne smem ništa da preptostavljam, samo se nadam i želim da mislim da nežnost i atmosfera koju smo mu pružili nije ona koja će nestati nakon par dana.
I ubeđen sam da je tako. Dinešu škola znači mnogo. I mnogo je ponosan na svoju školu u Kumdžungu. Doneno nam je uramljeni poster Kumdžunga, te nam je pokazivao zgradu škole, učionice, hostel gde živi, kantinu. Naravno da smo ga pitali gde mu živi curica, no onako kao svako dete je stidljivo izbegao odgovor.
Dineš ima 14 godina i ide u 2. razred srednje škole. Najviše voli matematiku i engleski, a najslabije mu ide nepalski. Kao i svi klinci igra fudbal, pozicija golman. Radoznao je, odmah je prišao kompjuteru da vidi šta radim, pa je tako zaradio par partija flipera. Jako je vredan, kod kuće u Tengbočeu, gde smo ga sreli je po ceo dan pomagao u u kuhinji. No, njihov odnos prema teškim uslovima života čine da pojam vrednoće nije tako značajan jer ovde su svi vredni, drugačije teško da bi opstali.
Dineš ima i starijeg brata i sestru, a na moje pitanje da li ih viđa, samo se ućutao i onako nakupio tuge. Neverovatno, ne mogu ni da zamislim da nemam roditelje, a da brata ne viđam. To je bio jedini trenutak kada sam ga video da nema ogroman osmeh a licu.
Srednja škola u Kumdžungu
Inače Dineš ide u jedinu srednju u ovom kraju. Školu u Kumdžungu osnovao je sam Ser Edmund Hilari, čiji kult kao prvog čoveka na Everestu ovde živi. Pored ostalog i zbog toga što smo njegovim koracima i mi šetali, te njegovog kasnijeg angažmana da u promociji upravo treka kao oblika planinarenja. A od brojnih trekera i turizma lokalno stanovištvo većinom živi. A još važnije jer Hilari do kraja svog života nije zaboravio ovaj siromašni kraj planete, već mu se iznova vraćao i pomagao ga kroz fondaciju koja je osnovana sa sedištem u Kanadi.
I Dineš trči
Meni je naravno interesantno trčanje. Kada vidite kako žive ljudi ovde, u kojoj nemaštini, najmanje što biste pomislili da bi se neko bavio trčanjem. Još u Katmanduu mi je bilo zapanjujuće da sam u 5 ujutru video na desetine džogera i džogerki, a kada sam saznao da i je i Dineš ucestvovao na trci, te da je posebno ponosan na 52. mesto u apsolutnoj konkurenciji na trci u regionu Everest.
Naravno, ekipa kao ekipa vec simšlja kako da ga dovede u Srbiju. Dat je predelog da trči za Partizan, ali se drugi deo ekipe pobunio, jer zašto u Partizan, kada je Zvezda bolja. Šalimo se, ali i ozbiljno smišljamo kako da mu doturimo kompletnu trkacku opremu iz Katamndua.
Šansa za Dineša
Na kraju, mnogo mi je drago da smo uspeli da damo šansu ovom malom. Mnogi njegovi vršnjaci, kao i on, kao dete bez roditelja su osuđeni da rade kao porteri. Juče smo videli dečka koji nosi 7 kutija x 12 litarskih flaša vode. Pre neki dan, malog sa 9 velikih drvenih greda. Onako razapet i pogrbljen. Napravi 50 koraka i stane da se odmori. I tako nosi to satima.
Drago mi je bilo i jako mi je značilo što je Dinešova mama, Nima koja vodi lodž gde u kome smo mi bili smešteni, a gde on provodi raspust upotrebila iste reči kao i što smo mi dali ime akcije. Ona je rekla baš to: Hvala vam za šansu koju ste dali Dinešu. Sada je na malom da tu šansu iskoristi.
A mali sve zna. Toliko je ovde izraženo poštovanje, mladi starije, porteri svoje poslodavce, domaćini goste… Zato mi je i neverovatno kako on nama pokazuje školu, kao da nam kaže da ga ne zaboravimo, koliko mu to znači. Mislim da mali sve zna ili još bolje oseća.
Dineš, školujući se i provodeći vreme u internatu sa drugom decom, dobiće detinjstvo kakvo svako dete zaslužuje. A samo ovo je i dovoljno.
Na kraju, hvala svima koji su pomogli ovu akciju. Sakupili smo 530 EUR što je dovoljno za celu jednu godinu dana školovanja, života u hostelu i klope za malog. Voleo bih da ste bili tu sa mnom i da ste osetili šta smo zajedno učinili.
