Svi smo uspešno uradili aklimatizaciju na Nangar Cang, ili u prevodu, mnogo smo srećni jer smo se za 3 sata popeli na 5100m nadmorske visine. Mnogima iz grupe, pa i meni, je ovo prvi put da budemo na ovoj visini. Naravno, nije smisao treka da se penju neke neviđene visine, ali jeste da probiješ granicu, koja je mnogo više psihička, nego fizička barijera kojom manjak kiseonika deluje na naše telo.

Sam današnji dan je bio možda i najnaporniji. Nakon poridža, tj kaše od ovasa, nešto slicno našem sutlijašu, pre 9h smo krenuli na Nangar Cang i nekih 700 metara nadmorske visine. Penjati se na ovoj visini je skroz drugačije nego npr trcati na Adi. I ako je u pitanju lagano koračanje uz pomoc štapova, svi smo ćutali i onako u koloni, nogu pred nogu, jedva čekali pauze da se okrpepimo i bacimo pogled na okolne planine.

A kakav je osećaj na vrhu, govori ova Dacina fotka.

Na vrhu smo se zadržali nekih 15 minuta, da se islikamo i malo odmorimo. Sam vrh je jako lep, sa jedne strane niz kamenih ploča, a sa druge provalija od nekih 300 metara. Na vrhu kao i obicno još bolji pogled na okolne divove i po prvi put pogled na Island Peak, vrh koji ce deo ekipe peti za 4 dana.

Inace, vec od Namče Bazara snabdevanje strujom i vodom je problematično. I ako su sva ova mesta turistička, i ako imamo mnogo bolje uslove nego lokalno stanovištvo neke stvari ovde se ne podrazumevaju. Struje, putem solarnih panela, ima do nekih 12h, a popodne dovoljno za jako slabe štedljive sijalice, nedovoljno ni da vidite šta jedete. Zbog svega ovoga, punjenje baterija za fotoaparat, laptop ili slicno košta 500 rsd po satu.

Odlična fora da shvatiš koliko su nam neke stvari podrazumevane, npr da dok pereš zube pustiš vodu da lije iz česme ili da te mrzi uveče da gasiš svetlo u kujni :)

Živeti dostojanstveno i radosno

Koliko god nama sve ovo delovalo da je smor (npr da tuširanje morate da najavite kako bi se voda ugrejala, da se greješ na balegu ili da uveče nema dovoljno svetla za čitanje pa Nepalci već od 21h spavaju), ovi ljudi ovde sve to prihvataju i žive dostojanstveno.

Mnogo mi je bilo simpatično neko dete, devojcica možda 15-18 godina, nosi po onom kamenjaru na čelu teret koji bi i najjače momke iz teretane posle par minuta umorilo, ali ima mindušu u nosu. Valjda se svi trudimo da bude dopadljivi, nevezano da li živimo na 4500m bez struje i ideje o godišnjem odmoru (ljudi iz ovih sela ne znaju šta je to odlazak na more)

Kasnije vidim tu istu devojcicu kako nosi dve šolje i caj, nekim mladicima, tu malo starijim do 23 godine koji drvenim plugom i upregnutim volovima oru bašte koje su sastavni deo njihovih imanja. Život ovde nije lak, ali jeste lep.

Život ovde nije lak, ali mladi, koje i najviše srecemo, vole da se zabavljaju. Tako nije neobično da usred bela dana momci upale neku nepalsku muziku na mobilnom i krenu da djuskaju. Pre neka 3 dana, njih desetorica, slaveći  nepalsku 2069. godinu, igraju na poljani, skroz opušteno i iskreno bez da su se prethodno sredili, ucirkali ili se pomogli nekim drugim stimulansima, bez da su pozvali cure na zezanje. Nego tek tako, muzika usred belog dana i ples.

Da se to desi u centru Beograda… to se nikada neće desiti u centru Beograda.