Pravoslavni Uskrs poceo sam službom u 6:30 u budistickom manastiru iz 16. veka u Tengboceu. Nakon odlične pite i kapućina u pekari, doručkovali smo uz kucanje jajima, koje smo prethodno skuvali u Namčeu.
Mesto u kome se trenutno nalazimo je nestvarno. U pitanju je jedna livada na vrh brda koju okružuju sve same planine od preko 6000 metara. Otvoriš oči, ustaneš, staneš na sred selca, a oko tebe Mont Everest, Ama Dablam, Loce… Ne znam kako bih vam ovo opisao.
Lodž u kome smo mi vodi domaćica Nima Doma. Nima je i uzela Dineša da radi kod nje, tako da je Dineš zove mama. Nima i svi ostali vlasnici lodžova, su jako vredni ljudi, maltene one man show, koji uz članove porodice, vode sav posao oko hostela. Uzgled Nima ima onako americke bele zube, valjda to tako ide kada živiš na 3875m i sve što jedeš, udišeš i upijaš je zdravo, da ne kažem organsko.
Moji vršnjaci, mladi na Himalajima
Nakon službe sam razgovarao sa jednim dečkom, mojim vršnajkom od 29 godina. Da bi postao monah proveo je 15 godina u manastiru u kome pored njega živi još 44 monaha. Njegov dan se svodi na dve službe u 7 i 15h, meditaciju i učenje.
Po pravilu svi monasi su veoma radoznali, nikad culi za Srbiju i fino govore engleski. Zaludjeni su za fudbal. Sredom i petkom imaju nešto kao fizičko, te pikaju fudbal na obližnjoj livadi. Juce su nas pozvali da napravimo EST ekipu, ali to nije baš preporučljivo jer na ovoj visini, trošimo po 1000+ kalorija samo na disanje.
Da su monasi obični ljudi, koji su oduševljeni kada vide nekog stranca, pa viču „Cao Beki“, te da igraju fucu, mi je najjaci utisak. Nekako podrazumevaš da uz monaštvo idu stari ljudi koji ništa drugo nemaju osim službe.
Odnos prema neprevidivoj klimi
E da… Klima je luda. Jutros sam bio u šorcu, a popodne, pada sneg, te iz šorca automatski se prelazi u duks, polar i jaknu. Sve za 30 sata.
No, izgleda da se samo mi uzbuđujemo oko toga. Ljudi ovde, iako se greju na balegu (koju tokom dana suše na suncu i vetru) i ako nemaju ultramodernu gorotex ili windstoper garderobu, nekako otvorenije prihvataju moć i snagu kojom priroda deluje na naše živote.
Valjda su tako naučili, a može biti i da mi možemo iz njihovog odnosa prema prirodi nešto izvući.
4 komentara. Leave new
da li je istina da na toj nadmorskoj visini ne moze dobro da se spava?
Da, na 480m dve trećine ekipe nije moglo da spava. Osećaj je kao neko gušenje, tj nemogućnsot da se napravi udah.
Cela fora je u noćnom metabolizmu koji je sporiji, te i disanje ide sporije. Kako je ovde mnogo manje kiseonika, tako se često desi da se u toku noći probudiš bez vazduha.
Zato se i rade aklimatizacije.
Pomno pratimo vase kretanje i divno pisete.Svima puno srdacnih pozdrava od Sumadijskih Serpasa. 🙂
Hvala Filipe. Pozdrav iz Namčea od trekerske ekipe. Ostali su sada u baznom kampu Island Peak, kreću na vrh u 3:00 po noći, a to je za nekih 10 sati. Poz Veki