Ovaj tekst sam napisao 2014. godine. Malo toga se promenilo 6 godina kasnije, nakon najavljene vesti da će vaterpolo klub Partizan napustiti određeno takmičenje ako ne stigne pomoć. To je bilo 2. februara 2014. godine. Kakvo je stanje danas, 10. januara 2020. godine? Ocenite sami!


Trčanje.rs se od 1. aprila 2014. godine gasi i više nećemo imati nove tekstove. Mislim koga bi bilo briga?

Da je sajt uspešan i održiv i sam bi mogao da se finansira. Jel tako? Jeste, samo nije u slučaju Crvene Zvezde i Partizana i određenih sportskih projekata na državnoj sisi.

Uvek me razbesne naslovi kao što su “Vaterpolo klub Partizan istupa iz Lige šampiona ako ne stigne pomoć” ili tipa “Prvi potpredsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je stanje u fudbalskom klubu Crvena zvezda problem za celu državu.” I još bilion milijardi takvih vesti u kome nekim sportskim organizacijama nedostaju pare: nemam pare za sanke, ne mogu u Soči. Dajte nam ovo i ono.

Pomoć države

“Zaista razumemo tešku situaciju, ali postavlja se pitanje da li mi predstavljamo samo sebe ili i grad i državu.”, Šoštar.

Ne postavlja se to pitanje. VK Partizan predstavlja isključivo sebe. Vaš cilj treba da bude da osvojite to takmičenje i onda podelite bonuse. Igračima je cilj da igraju dobro i prodaju se. Jednostavno.

“Videćemo šta može da se uradi kako bismo pomogli klubu (FK Crvena Zvezda) koji je dužan preko 60 miliona evra.”, Vučić.

Fantastično. Klubu koji je sposoban da napravi dug od 60 miliona evra (čikam vas da probate to da uradite!!!) mi sada odlučujemo da pomognemo i to ne sa nivoa Ministarstva omladine i sporta, nego Vlade.

Nije problem Zvezda, niti Partizan

Najvažniji problem jeste nerazumevanje problema u čemu je problem.

Uvek će nekim sportskim projektima (klubovima, pojedincima, manifestacijama) nedostajati pare. Dobro je, to znači da se ljudi bave nečim.

Problem nije u tome što nedostaju pare (mada UEFA ima problem kako da potroši svoje pare) nego u tome što:

  • Rešavamo simptome ne uzroke
  • I dalje podržavamo neodrživi sistem
  • Projekte finansiraju javna preduzeća kroz nekomercijalna i politička sponzorstva
  • Nemamo jasnu sliku šta je “for-profit” i “not-for-profit”
  • Nema nikakve mere efektivnosti (da li je korisnije da ulažemo u VK Partizan ili u neki rekreativni program, tipa Beogradski maraton)
  • Bavimo se na najvišem nivou problemima kojima na najvišem nivou ne treba da se bavimo (čitaj koga boli dupe za Partizan kada je obrazovanje u očajnom stanju, svaki treći učenik nepismen, a broj ljudi koji redovno upražnjava fizičku aktivnost takav da ćemo svi da umremo od dijabetesa i infarkta)

VK Partizana ili Pera Perić?

Evo npr meni nedostaju pare da idem na polumaraton u Berlin 30. marta. U avgustu idem na triatlon u Budimpeštu. Ja neću da idem ako mi ne stigne pomoć. Sigurno ste se potresli?

No, meni je to 1.000.000 puta veći problem nego što ekipa vaterpolista neće igrati Ligu šampiona.

I onako ne bih to ni gledao, ne interesuje me rezultat, a čak i ako Partizan (ili Zvezda ili Obilić, Radnički, Borac iz Čačka…) osvoji Ligu u vaterpolu, koga briga?

Ali ti Veroljube, nisi profesionalni sportista! Nemam vrhunske rezultate (tipa neću pobediti na Olimpijadi), ali treniram ko da jesam i ko da ću da pobedim.

No, ima i druge logike: nisam profesionalac baš zbog toga što u jednom trenutku to jeste bio moj karijerni izbor.

Profesionalni sport je kao i bilo koja druga oblast zanimanja: slikarstvo, programiranje, medicina… Ajmo svi da tražimo “pomoć” i budemo zaposleni u državi. Ček, pa mi smo to imali nekada???

Javna preduzeća

Pored dotiranja iz kase Grada Beograda i Ministarstva omladine i sporta (nema tačnih podataka ali sam siguran da preko 90% ide na profesionalni sport, a ne za fizičku aktivnost i sport za sve), tu su finansiranja putem javnih preduzeća.

Javna preduzeća finansiraju i sponzorišu profesionalne projekte, gotovo po pravilu to su profesionalni klubovi, a ne sportski projekti iz zajednice.

Znači jedna državna firma odlučuje da deo svog marketing budžeta iskoristi da sponzoriše sportski klub. Fair enough. Pored svog marketinga, ona na taj način “vraća” novac građanima, tako što ulaže dalje u sport, mada niko ne meri efektivnost tog vraćanja u sport. Fair enough, posebno kada znamo da je Crvena Zvezda problem države i svih nas koji u njoj živimo (posebno nas što mećemo novac u budžet i Telekom).

Marketing funkcija Telekoma treba da je suverena, ali nije fer što VK Partizan i ti momci ne dobiju lovu od Telekoma. A možda i ja?

Investicija ili donacija biznisu

Imam veliki problem sa modelom finansiranja sporta, posebno profesionalnog i isplativog, u kojem država plaća profesionalce da pikaju fucu i slično, kasnije se prodaju za milione, a taj novac se ne vraća investitoru ni na jedan način.

Ni jedan investitor na svetu ne bi prihvatio takav model ulaganja, ja ti dam pare, ti napraviš uz pomoć njih milione i onda mi ništa ne vratiš. To nije investicija nego poklon.

Dakle:

  • Država dotira Zvezdu (hajde da lupimo cifru 1.000.000 evra)
  • Zvezda ulaže novac za trenere, kampove, igrače
  • Zvezda igra Ligu šampiona (ako uspe)
  • Zvezda prodaje igrače (hajde da kažem za 2.000.000 eura)
  • Profit dele menadžeri (ko zna koliko njih u lancu), klub i nešto malo igrači
  • Porez od prodaje je tema Insadjera i najgledanijeg njihovog videa

Biznis model profesionalnih klubova

Znači da je Zvezda u poslovnom modelu biznis (nažalost neuspešan i u dugovanjima), ali sa investicijama iz države.

U prevodu, biznis model profesionalnih klubova je:

  1. Vama država daje novac, vi radite radnju, i pravite veći novca. Sav profit ostaje vama.
  2. Vama država daje novac, vi ne radite radnju, ne plaćate porez, gubite novac. U dugovima ste. Vama država pomaže, otpisuje dug.

Ovo su savršeni biznisi (u bukvalnom smislu) gde je rizik lošeg poslovanja sveden na nulu, a sav napravljen profit, ako uspete da ga napravite, pripada 100% vama.

Biznis model profesionalnih sportista

Još jedan prevaziđen model jesu i sportske penzije. To je momenat, da profesionalni sportista dok je u procesu priprema za najviša takmičenja, dobija stipendiju od države, a onda kada osvoji neku medalju, dobija doživotnu sportsku penziju. Ovaj model je neodrživ i videćemo kako i kada će se menjati.

Nije sve tako crno, biće sve ovo ok za 10 godina

Sve ovo, naravno, posmatrano iz neke šire perspektive jeste međufaza u kojoj mi i dalje ne možemo (a želimo) da profesionalizujemo profesionalni sport koji je i dalje na državnoj sisi, što je tipično za komunisitičke sisteme u kojima je sve bilo na državnoj sisi.

Zašto je to sve tako? Totalno nevažno, bitno je da finansiranje sporta odavno ne odgovara onome šta je je sport postao i kako se razvija.

Pomoć

Da se vratimo na Trčanje.rs. Ne, ono neće se ugasiti u aprilu, ali neće ni tražiti državnu intervenciju i pomoć.

Voditi trkački sajt i jedan od retkih sajtova koji inspirišu ljude na sport je uzbudljiv i težak posao. Svaka čast ekipi koja radi na njemu: Tijani i Urošu.

Pomoć se daje za socijalna davanja, onim ljudima koji stvarno nemaju šanse da svoj novac zarade dostojanstveno, npr možete sa uživanjem donirati i podržati projekte paraolimpijskog sporta.

Ako je profesionalni sport socijalno davanje onda ok, samo dajte onda da svi zajedno odlučimo kome i šta dajemo.

Ako već umete da napravite dugove koji su običnom čoveku nezamislivi, onda se i tako ponašajte. Odrastite i preuzmite odgovornost za svoj posao.