Odluka da kupimo neki proizvod ili da treniramo određeni sport donosi se emotivno. Kako i zašto smo baš izabrali npr. maraton umesto badmintona, ili triatlon umesto podvodnog hokeja, zavisi od mnogo faktora. No, u svakom slučaju, jedan od motiva da treniramo jeste i da izgledamo dobro.
Uporedo sa treningom da izgledamo bolje, evoluira i svest i osećaj da je trening tu da budemo zdravi, da zadovoljimo iskonsku potrebu za kretanjem, da pomerimo granice nas samih, da ojačamo psihički, da izbacimo višak energije i stresa… Ali nikada ne odustajemo od toga da dobro izgledamo: opremu kupujemo po tome kako nam stoji, a na trkama jedna od važnijih stvari jeste kako smo ispali na finiš fotci.
Evo nekih nasumično izabranih estetskih momenata kojim triatlon prednjači u odnosu na trčanje, a koji zajedno sa modernom trkačkom paradigmom utiče i na promene u tome kako „obični“ sportisti izgledaju.
Obrijane noge
Ima puno razloga, tj. opravdanja zašto triatlonci briju noge: „aerodinanika“ u vodi kod plivanja, lakše negovanje rana koje mogu da nastanu pri padu sa bajka, bolji i lakši pokreti pri masaži…
U suštini muškarci briju noge i ostale delove tela zato da bi izgledali bolje. Mišići se bolje vide kada nema dlaka, pa tako i noge, najveći adut triatlonaca (i biciklista) se po pravilu briju. Trkači to još uvek nisu sebi dozvolili.
Ono što je najzanimljivije jeste što elitni trkači briju svoje noge, ali svi ostali ne. Kod triatlona, ta razlika između „pro“, tj. elite i običnog ejdž grupera je mnogo manja.
p.s. Prvi put je teško, posle postaje navika. Vredi probati.
Gedžet zvani bajk
Znate onu: „He who dies with the most toys wins.“ Džejms Bond nas je naučio da je važno kakve spravice to imamo. Da bismo bili dovoljno seksi važno je da vozimo bajk koji je 200 grama lakši od ortakovog i da košta kao dva prosečna automobila.
E pa na dugim triatlonima se voze TT (time trail) bajkovi. Pored toga što su najskuplji, oni su najbrži, a ujedno izgledaju i najmoćniji, jer je položaj tela na njemu „napadan“.
Kompresija
Nasuprot lepršavim atletskim šorčićima i majicama na bretele, triatlonci su full-time u opremi koja je uz telo. Plivačke gaćice, plivačko odelo, triatlon top ili triatlon kombinezon. Sve to što ide uz telo, pokazuje linije i obrise mišića i naših oblina, pa je i mnogo zanimljivije za posmatranje.
Identfikacija sa pobednicima
Još jedna stvar u rekreativnom sportu jeste i elita koja pravi priču od sporta. Npr. Rodžer Federer je gospodin koji više nego dobro reprezentuje kako jedan momak ili devojka koji igraju tenis treba da se ponašaju i vladaju na terenu.
Triatlon nije toliko poznat, ali po pravilu svaka država ima svog aduta oko kojeg se pravi priča. Posebno je Britanija srećna jer u njoj žive braća koji su bili 1. i 3. na Olimpijskim igrama u Londonu. Pored njih ložimo se i na Ironman takmičare i takmičarke: Kreg Aleksandar, Kris Mekornak, Braća Raelrt…
I mi imamo malu ali sve više prisutnu triatlon scenu sa Ogijem, Vladom, Bokijem koji je u Americi i ostalom ekipom. Hrvati su uz Patrčevića i Višticu, a sada i Titans seriju stvarno napravili skok u popularizaciji triatlona kao sporta.
Sa druge strane, maratonsko trčanje jednostavno nema pobednike sa kojima bismo se identifikovali. Gde ste još videli klince kako se lože na Mutaija, Kipsanga, Makau, Mutaija. Verovatno da niste ni čuli za ove ljude koji trče maraton brzinom većom od 20km na sat. Izuzetak jesu Hajle Gebreselasija i u ženskoj konkurenciji Pola Redklif.
Plivanje, biciklizam i trčanje – dobra fotografija
I na kraju ono što je u stvari tu jako bitno jeste dobra fotografija, tj. marketing. Trčanje kao monolitan sport je jako težak za fotkanje, jer ima samo jednu disciplinu. Triatlon uključuje plivanje i bajk, a to je za kameru fantastično. Podvodne fotke i snimci u vodi i GoPro kamera na kacigi samo su neke mogućnosti koje triatlonu daju čar.
