Connect with us

Hi, what are you looking for?

Trkači reporteri

Prvi polumaraton – jer tako sam u mogućnosti

Jutro

Uf, kad pre alarm. Celu noć oka nisam sklopio od adrenalina ili se makar tako osećam. Jesam li baš odlučio da idem u Apatin ili ne? Koliko pamtim, rešio sam da idem, ali…
-: Ma samo se okreni i nastavi da spavaš.
+: Ustaj barabo, sa bratom si se dogovorio, moraš da ga pokupiš, što si ga cimao ako ne ideš?

Ustajem. Borba se nastavlja.
-: Ok, jasno ti je da ti nema šanse da istrčiš 21,1 km? Mislim, možda bi i imao da si trčao makar jednom u poslednjih 10 dana, ali ovako nema šanse. Znaš, ljudi se spremaju za to, nisu kao ti.
+: Ma šta ti je bre, oblači se, spakovan si, ako ništa drugo videćeš Apatin i kakva je trka.

E, jebi ga, pomislih. Čak i kad gledam optimistički tražim opravdanja. Ovo neće na dobro da izađe.

Vratiću se na trenutak u proleće 2010. Pravljenje planova za leto nikako nije uključivalo bilo kakve fizičke aktivnosti ozbiljnije od malo jačih šetnji tokom letovanja. Dobra klopa, puno slatkiša, čitanje raznih knjiga, i to bi bilo to. Naravno da nisam imao vremena za trčanje. Krajem aprila rešim da je stiglo na red da se pozabavim fizičkim stanjem organizma.

I sad, ja ću kao da trčim polumaraton? Ma važi.

Ok, brat je budan, krenuo je, nalazimo se i vozimo ka Apatinu. Reč po reč, malo zezanja, prepričavanje dogodovština i poneko oprezno pitanje: brat, hoćeš li moći? Nosiš telefon, jel da, ako ti se nešto desi zovi da te pokupim? Ne nosim ga bato, ali hvala ti što mi nabacuješ takve ideje.

Apatin

Posle par sati eto nas u Apatinu, tačnije u banji Junaković. Već se pravi gužva oko prijavljivanja, nailaze poznata lica, Aca, Miljurko, Zoran, Luka… svi lepo raspoloženi, neko juri lični rekord, svima osmesi na licu…

…a ja se prisećam Vujinih saveta kako se pravilno kači broj. Presvlačim se kao mlada pred udaju, to traje čini mi se satima, stavljam pulsmetar, flastere, kačim muziku,… a da, i patike da obujem. Potpuno izgubljen, jasno mi je da nema šanse da završim trku.

Advertisement. Scroll to continue reading.

Zagrevam se uz savete dobrog čoveka iz Trona, kome je bilo očigledno koliko ne znam gde sam. Nije me pustio dok se nisam lepo razgibao s njim. Dajem poslednje savete bratu – da uživa, popije nešto i opušteno ne dolazi da me slika 2 sata posle starta. Bolje da me slika pre dok izgledam normalno.

Iskusno idem na kraj reda. Pucanj. Počeo je moj prvi polumaraton.

Prvih 10 km

Već posle 100 metara hvatam ritam s nekom grupom u blizini. Sa slika prepoznajem Kseniju i prilazim da se upoznamo. U grupi trče još i Tanja i Ivan i ja oduševljen kapiram da je to taj ritam koji mi odgovara i da ću tako verovatno moći do kraja trke.
-: Jeste, sad si jak, ali da te vidim za 5-6 km.
+: Samo ih prati, lakše se trči u društvu.

Kod prve okrepe, jasno mi je da to neće ići tako lako. Čoveče, pa oni razgovaraju među sobom! Ne reč ili dve, nego povezane rečenice koje imaju smisla. Ja mogu da prozborim koju reč, ali da pričam? Nema šanse. Rešim da pratim taj tempo dokle budem mogao, pa šta bude.
-: Jel ti sad jasno da nije trebalo da dolaziš?
+: Ma guraj matori, nemoj da se brukaš pred decom

Negde na 7. kilometru shvatim da neću moći s njima i kažem im da nastave, a ja ću da usporim. Ispostavilo se da sam u stvari samo išao 10 metara za njima, ali istim tempom do 10. km.

10 – 15 km

Prvi takmičari okreću i prolaze pored. Polako počinjem da osećam umor i shvatam da stvarno nisam bio spreman za ovo. Ok, da trčimo 10K, 1 sat bi bilo sjajno vreme za mene, ali ima još toliko i malo preko. Već tad razmišljam da uzmem energetski gel, ali shvatam da mi nije neophodan i da mogu još da sačekam. Na 13. km počinje raspad sistema. Prvi put počinje da me boli koleno, toliko jako da sam bio ubeđen da sam nešto gadno povredio.
-: Buhahaha, šta sam ti rekao. Hajde sad lepo odustani, sedi kao čovek, odmori se, pa polako kući
+: Ok, znao si da će da bude teško. Priznaj da ti je jasno da nećeš da odustaneš, mislio si da će da bude gore od ovoga

Shvatam da trčim po nagnutom terenu i počinjem da idem u cik cak da malo rasteretim zglobove. Značajno sam usporio. To izgleda da pomaže, pa umiren nastavljam dalje. Na 14. km uzimam gel. To mi pomaže veoma brzo i ja nastavljam dalje pun obnovljene energije i entuzijazma. Pokazaće se, samo za narednih 500 metara.

15 – 19 km

-: Ma daj, dosta si se maltretirao. Ionako nikad nisi istrčao više od 16 km, dovoljno ti je ovo, sačekaj hitnu pa će oni lagano da te prebace do banje.
+: Nećeš vala sad da odustaneš. Još manje od celog kruga oko Ade ti je ostalo, biće vode usput, posle klopa, biće sve ok.

Shvatam kako polako moje trčanje prerasta u agoniju. Ne mogu da pružim korak, pravim suviše kratkih koraka, disanje nije kako treba… pogledam puls – hm, po teoriji mi je maksimum 186, otkud sad 215? Odlučim da proglasim pulsmetar neispravnim, prebacim na štopericu i nastavim dalje. Razmišljam o tome kako ću pre sebi noge da polomim nego da ponovo trčim polumaraton.

Ubeđujem sebe da je sasvim u redu da stanem da zamolim nekog domaćina za malo šećera ili kolača… pa da, u Vojvodini se dobro jede, sigurno imaju nešto slatko u vreme ručka… ovaj mp3 plejer već 4. put pušta Enter Sandman, ogadiće mi pesmu, kakav mu je to random algoritam… i shvatim da ne znam da li sam prošao znak za 16. km ili tek nailazi!

Advertisement. Scroll to continue reading.

Ta agonija iščekivanja koliko ima do kraja me je izjedala do sledećeg kilometra – na sreću, 17. Ovo zaboravljanje i neizvesnost koliko sam u stvari pretrčao me je pratilo i na 18. i na 19. kilometru. Bio sam ubeđen da su mi svrake konačno popile mozak, što je i logično pošto trčim polumaraton umesto da sam kod kuće i da uživam.

19 – 21.1 km

Na 19. km mi se desilo nešto što ću sigurno da pamtim zauvek. Kao što je Ksenija to lepo opisala kako joj je u završnici maratona Claire de la lune ostao urezan u pamćenje, tako meni tačno na 19. km počinje Lajko Feliks – A Király. Put prav ispred mene, osećaj kao da sam sam na svetu, ravnica pukla svud okolo kao što je to red u Vojvodini, a Lajko ulazi u moj ritam trčanja. Računam, ok, to traje 6:16, taman kad se završi biću na dvadesetom kilometru, a odatle mogu i da otpuzim do cilja, ako treba i u rikverc za opkladu.

Prolazim 20 km, a LF i dalje svira. Realno, majstor na violini je pravi izbor za ovo trčanje po ravnici. Čoveče, pa ja na samom kraju trčim brže od 6:00? Kasnije shvatam da ta kompozicija traje 8:16, ali mi je ta omaška tog trenutka mnogo pomogla da završim.

Na cilju, svi bodre. Policija, brat, ekipa sa trcanje.rs, a Goran me na bratovljevo insistiranje najavljuje imenom i prezimenom. Grčevi mi se šetaju po nogama, neko viče da šetam, a ja? Niko srećniji od mene.

Šta je bilo posle?

Priča, slikanje, čestitke, istezanje, ručak, diploma… I razmišljanje o tome da li ću ikad više da trčim polumaratone.
-: Da opet prolazim kroz ovu agoniju i bol? Nema šanse.
+: Za danas je bilo dosta trčanja. Za sledeći se malo bolje spremi.

Još jedan cilj (polumaraton u Beogradu na proleće 2011) je ispunjen pre roka. Vidimo se dogodine Apatinci.

Advertisement. Scroll to continue reading.
22 Comments

22 Comments

  1. Milan

    11.11.2010 at 08:16

    Fantastican clanak!!!! Svaka ti cast, skidam kapu i cestitam!

  2. Italiano

    11.11.2010 at 10:08

    Super tekst!

    Moja situacija na prvom treningu:

    Čoveče, pa onE razgovaraju među sobom! Ne reč ili dve, nego povezane rečenice koje imaju smisla. Ja mogu da prozborim koju reč, ali da pričam? Nema šanse. Rešim da pratim taj tempo dokle budem mogao, pa šta bude.

    Drago mi je da nisam jedini koji je o tome razmisljao …

  3. Zoran R.

    11.11.2010 at 10:10

    Sve cestitke na istrcanom prvom polumaratonu.
    Sigurno ce biti bolje sledeci put,malo vise priprema i rezultat je tu.
    Vidimo se u aprilu naredne godine na BG maratonu,s tim sto cu ja tada trcati svoj prvi maraton a ti svoj drugi polumaraton :)

  4. igorf

    11.11.2010 at 10:29

    Svaka čast, izuzetan tekst. Veoma slično sam se osećao na mom prvom (doduše i jedinom za sad) polumaratonu. I naravno čestitke na istrčanom polumaratonu i što je snaga volje pobedila.

  5. Igor Vujičić

    11.11.2010 at 12:31

    Ovo je sjajno napisano! Naročito mi se sviđa ono “-” i “+”
    To me podseća na film “Mi nismo anđeli” gde anđeo i đavo imaju tu ulogu…
    Drago mi je da si poslušao pod “+”. Sad si polumaratonac, to niko ne može da ti ospori.
    Veliki pozdrav!

  6. tanja

    11.11.2010 at 12:41

    bravooo Peroo!! super tekstic!! da dugoo trcimo zajednoo!! :))))

  7. Dimke

    11.11.2010 at 13:11

    Bravo Pero, svaki sledeci polumaraton bice laksi :))))))))
    Tekst ti je odlican nastavi tako.

  8. ДушанТ

    11.11.2010 at 14:32

    Толико искрено написано, од срца.
    Слатко сам се насмејао на следећи део: “Shvatam kako polako moje trčanje prerasta u agoniju. Ne mogu da pružim korak, pravim suviše kratkih koraka, disanje nije kako treba… pogledam puls – hm, po teoriji mi je maksimum 186, otkud sad 215? ”

    Ово је право. Перо мајсторе, само напред. Оно што је добро у трчању је да се са напредовањем све брже и лакше трчи, а са тим и све веће задовољство, а све мање ове агоније.

    Поздрав

  9. renato

    11.11.2010 at 15:03

    samo tako sky is a limit:)))

  10. ogi

    11.11.2010 at 15:27

    Bravo!
    Most(agonija) koji si prolazio bice manji sa malo vise odradjenih treninga, jer si u mogucnosti!:)))
    “Jer tako smo u mogucnosti!” – Priroda cuva i svi nas cuva!:)))

  11. Veki

    11.11.2010 at 15:40

    Peco, ja sam ti već pisao i hvalio te :)), ali svaka čast tebi i Mići što te je ubedio da trčiš tako rovit.. na kraju sve super prolazi :))

    Samo pametno do narednog aprila i prvog maratona u Beogradu. A sad idu prave stvari, trčanje zimi, pa onda društvo oko tebe koje polako počinje da trči, a tvoj uticaj na zdravlje okoline raste…

  12. Janjusevic Aleksandar

    11.11.2010 at 16:07

    Bravo ! Cestitam polumaratonac prva trka je najteza i najdraza i nadam se da se neces zadovoljiti postignutim bilo bi dobro prociati jedan vako dobar tekst sa nekog od buducih maratona.

  13. Ksenija

    11.11.2010 at 17:00

    koja si ti mudrica! preslikao si crtež po crtež moj prvi polumaraton, svu agoniju i ekstazu svakog kilometra.
    i činiš da se ipak osećam kao da sam nešto postigla u životu – ono da pričamo dok trčimo, tek mi je kroz tvoje oči sinulo koliko je samo ta činjenica ilustrovala moj napredak u poslednje 2g!

    bravo, petre, sad si faca! samo napred, u odmor i leškarenje, a posle – ko zna? novi sad pa beograd? nebo je granica!

  14. Petar

    11.11.2010 at 19:02

    Hvala drugari.
    @Zoran: nisam još odlučio, ali možda budemo zajedno trčali prvi maraton u BG ;)
    @DusanT: potpuno se slažem. I dalje tvrdim da mi je od početka trčanja najteže bilo da trčim 5 minuta u kontinuitetu. Polumaraton je bio lakši.
    @Ogi: Meni je ovaj polumaraton od dragocenosti, a ako nam ipak sruše most, ja ću polumaraton da istrčim za… 3 sata :)
    @Veki: jesi, hvala ti. Mića je posebna priča – nemoj Petre da pokidaš, samo istrči :)) Samo… inače, da sam mislio da mogu da se spremim išao bih u Ljubljanu. Bio sam siguran da neću moći, zato se nisam prijavio
    @Janjusevic Aleksandar: ako ga istrčim, obećavam tekst. Ovaj tekst mi je bilo lako da napišem, samo sam preneo ono što sam osećao i doživeo već isto veče. To Veki voli da pusti da tekst malo odstoji :P
    @Ksenija: tebi, Tanji i Ivanu dugujem posebnu zahvalnost. Vi ste pilići tako super društvo, da sad kad vrtim film sumnjam da bih uspeo da završim da nisam skoro polovinu trčao s vama.

  15. Pavle

    11.11.2010 at 19:09

    Petre super dramatizovano stanje svesti. Meni skoro svaki polumraton i posle 13 godina trcanja izgleda otprilike ovako kako si opisao. Borba tela i duha. Neverovatno je koliko je duh u stanju da nadmasi granice tela. Za sledecu trku samo malo redovnih treninga bar 2 meseca unapred i tek tad ces iznenaditi sam sebe.
    Pero hvala za pivo posle Savskog polumaratona, nominujem te za podvig godine. Mnogima si pivom izvidao rane u utolio zedj! Ziveo mnogaja trka!

  16. aurelije

    11.11.2010 at 19:25

    Ja sam sad na Savskom polumaratono prvi put istrčao. Srećom pa sam imao društvo te se umor i žeđ lakše podnosila :) Ali bilo je slično kao kod tebe. Umor me je stigao negde oko 5-6 km pred kraj a onda kad smo shvatili da možemo i ispod 2 sata istrčati leteli smo u poslednja 2 km i uboli 1:59 :D

  17. Petar

    11.11.2010 at 19:53

    @Pavle: nešto mi govori da će sledeći polumaratoni da mi budu malo lakši nego ovaj :) Tu borbu očekujem, volim, i radujem joj se. A što se treninga tiče, prosto nisam mogao da postignem u tom periodu, zato nisam ni planirao. A za pivo ništa hvala, drago mi je da je pomoglo.

  18. mig

    12.11.2010 at 01:41

    @Petre,kod mene Rumi,sin od jednog kolege,upravo onog što ti je rekao u Apatinu “ono” kada smo se i lično upoznali,Goran Manojlović (1988) poželi da trči i da istrči polumaraton.Uradimo testiranje,ostavi mi par dana da uradimo plan,3 treninga-6 nedelja trenira do beogradskog polumaratona i istrči 1:24:24,sledeći trči noćni novosadski početkom jula 4 treninga- maj,juni i trči oko 1:54:..,sledeći polumaraton cilj onaj vrh Budimpešta to ciljamo,6 treninga nedeljno,između more 10 dana i trči 1:40:16,sledeći Apatin,4 nedelje 5xnedeljno i trči oko 1:42…Polumaraton mu je bio probni balon da vidim koliko je psihološki jak.Trčaće kraće stvari.I sad je odmarao 3 nedelje i znam da jedva čeka da trenira kao i ti.Svi se kilometri trka koji dolaze slažu u glavi.Zato ti želim samo da napreduješ.Možeš ti to.

  19. Petar

    12.11.2010 at 09:17

    Hvala ti Mićo, živ bio

  20. Милан Мастикоса

    17.11.2010 at 18:34

    Браво Петре, сјећам те се са циља и такође сам учествовао у општем аплаузу који те је дочекао. Мени је Апатин такође био први полумаратон, није било толико драматично али као и већини почетника тешко је било задњих 4 километра. Сад настави да трчиш и у београду ћеш изненадити сам себе. Мислим да је боље још један полумаратон па тек на јесен маратон.

Uključi se u diskusiju

Povezani članci

Blog & Kolumne

  Jelena Simić, inače kopirajterka u advertajzing agenciji OvationBBDO, bila je jedna od učesnica Belgrade Business Run humanitarne trke. Malo je reći da je,...

Blog & Kolumne

Na Belgrade Business Run humanitarnu trku, beogradska advertajzing agencija OvationBBDO poslala je 5 timova. Među tih 15 ljudi bilo je iskusnih polumaratonaca, bilo je...

Blog & Kolumne

Putovanje u nepoznato, pogotovo ako to putovanje znači otrčati 21km, ne zvuči nimalo naivno. Nama rekreativcima naviknutim na maksimalnih 5 km trčanja to zvuči...

Blog & Kolumne

    Baš svi u mom okruženju znaju  da volim trcanje!  Oduvijek sam ga i voljela, samo što sam u poslednjih par godina stvarno...