Jutro

Uf, kad pre alarm. Celu noć oka nisam sklopio od adrenalina ili se makar tako osećam. Jesam li baš odlučio da idem u Apatin ili ne? Koliko pamtim, rešio sam da idem, ali…
-: Ma samo se okreni i nastavi da spavaš.
+: Ustaj barabo, sa bratom si se dogovorio, moraš da ga pokupiš, što si ga cimao ako ne ideš?

Ustajem. Borba se nastavlja.
-: Ok, jasno ti je da ti nema šanse da istrčiš 21,1 km? Mislim, možda bi i imao da si trčao makar jednom u poslednjih 10 dana, ali ovako nema šanse. Znaš, ljudi se spremaju za to, nisu kao ti.
+: Ma šta ti je bre, oblači se, spakovan si, ako ništa drugo videćeš Apatin i kakva je trka.

E, jebi ga, pomislih. Čak i kad gledam optimistički tražim opravdanja. Ovo neće na dobro da izađe.

Vratiću se na trenutak u proleće 2010. Pravljenje planova za leto nikako nije uključivalo bilo kakve fizičke aktivnosti ozbiljnije od malo jačih šetnji tokom letovanja. Dobra klopa, puno slatkiša, čitanje raznih knjiga, i to bi bilo to. Naravno da nisam imao vremena za trčanje. Krajem aprila rešim da je stiglo na red da se pozabavim fizičkim stanjem organizma.

I sad, ja ću kao da trčim polumaraton? Ma važi.

Ok, brat je budan, krenuo je, nalazimo se i vozimo ka Apatinu. Reč po reč, malo zezanja, prepričavanje dogodovština i poneko oprezno pitanje: brat, hoćeš li moći? Nosiš telefon, jel da, ako ti se nešto desi zovi da te pokupim? Ne nosim ga bato, ali hvala ti što mi nabacuješ takve ideje.

Apatin

Posle par sati eto nas u Apatinu, tačnije u banji Junaković. Već se pravi gužva oko prijavljivanja, nailaze poznata lica, Aca, Miljurko, Zoran, Luka… svi lepo raspoloženi, neko juri lični rekord, svima osmesi na licu…

…a ja se prisećam Vujinih saveta kako se pravilno kači broj. Presvlačim se kao mlada pred udaju, to traje čini mi se satima, stavljam pulsmetar, flastere, kačim muziku,… a da, i patike da obujem. Potpuno izgubljen, jasno mi je da nema šanse da završim trku.

Zagrevam se uz savete dobrog čoveka iz Trona, kome je bilo očigledno koliko ne znam gde sam. Nije me pustio dok se nisam lepo razgibao s njim. Dajem poslednje savete bratu – da uživa, popije nešto i opušteno ne dolazi da me slika 2 sata posle starta. Bolje da me slika pre dok izgledam normalno.

Iskusno idem na kraj reda. Pucanj. Počeo je moj prvi polumaraton.

Prvih 10 km

Već posle 100 metara hvatam ritam s nekom grupom u blizini. Sa slika prepoznajem Kseniju i prilazim da se upoznamo. U grupi trče još i Tanja i Ivan i ja oduševljen kapiram da je to taj ritam koji mi odgovara i da ću tako verovatno moći do kraja trke.
-: Jeste, sad si jak, ali da te vidim za 5-6 km.
+: Samo ih prati, lakše se trči u društvu.

Kod prve okrepe, jasno mi je da to neće ići tako lako. Čoveče, pa oni razgovaraju među sobom! Ne reč ili dve, nego povezane rečenice koje imaju smisla. Ja mogu da prozborim koju reč, ali da pričam? Nema šanse. Rešim da pratim taj tempo dokle budem mogao, pa šta bude.
-: Jel ti sad jasno da nije trebalo da dolaziš?
+: Ma guraj matori, nemoj da se brukaš pred decom

Negde na 7. kilometru shvatim da neću moći s njima i kažem im da nastave, a ja ću da usporim. Ispostavilo se da sam u stvari samo išao 10 metara za njima, ali istim tempom do 10. km.

10 – 15 km

Prvi takmičari okreću i prolaze pored. Polako počinjem da osećam umor i shvatam da stvarno nisam bio spreman za ovo. Ok, da trčimo 10K, 1 sat bi bilo sjajno vreme za mene, ali ima još toliko i malo preko. Već tad razmišljam da uzmem energetski gel, ali shvatam da mi nije neophodan i da mogu još da sačekam. Na 13. km počinje raspad sistema. Prvi put počinje da me boli koleno, toliko jako da sam bio ubeđen da sam nešto gadno povredio.
-: Buhahaha, šta sam ti rekao. Hajde sad lepo odustani, sedi kao čovek, odmori se, pa polako kući
+: Ok, znao si da će da bude teško. Priznaj da ti je jasno da nećeš da odustaneš, mislio si da će da bude gore od ovoga

Shvatam da trčim po nagnutom terenu i počinjem da idem u cik cak da malo rasteretim zglobove. Značajno sam usporio. To izgleda da pomaže, pa umiren nastavljam dalje. Na 14. km uzimam gel. To mi pomaže veoma brzo i ja nastavljam dalje pun obnovljene energije i entuzijazma. Pokazaće se, samo za narednih 500 metara.

15 – 19 km

-: Ma daj, dosta si se maltretirao. Ionako nikad nisi istrčao više od 16 km, dovoljno ti je ovo, sačekaj hitnu pa će oni lagano da te prebace do banje.
+: Nećeš vala sad da odustaneš. Još manje od celog kruga oko Ade ti je ostalo, biće vode usput, posle klopa, biće sve ok.

Shvatam kako polako moje trčanje prerasta u agoniju. Ne mogu da pružim korak, pravim suviše kratkih koraka, disanje nije kako treba… pogledam puls – hm, po teoriji mi je maksimum 186, otkud sad 215? Odlučim da proglasim pulsmetar neispravnim, prebacim na štopericu i nastavim dalje. Razmišljam o tome kako ću pre sebi noge da polomim nego da ponovo trčim polumaraton.

Ubeđujem sebe da je sasvim u redu da stanem da zamolim nekog domaćina za malo šećera ili kolača… pa da, u Vojvodini se dobro jede, sigurno imaju nešto slatko u vreme ručka… ovaj mp3 plejer već 4. put pušta Enter Sandman, ogadiće mi pesmu, kakav mu je to random algoritam… i shvatim da ne znam da li sam prošao znak za 16. km ili tek nailazi!

Ta agonija iščekivanja koliko ima do kraja me je izjedala do sledećeg kilometra – na sreću, 17. Ovo zaboravljanje i neizvesnost koliko sam u stvari pretrčao me je pratilo i na 18. i na 19. kilometru. Bio sam ubeđen da su mi svrake konačno popile mozak, što je i logično pošto trčim polumaraton umesto da sam kod kuće i da uživam.

19 – 21.1 km

Na 19. km mi se desilo nešto što ću sigurno da pamtim zauvek. Kao što je Ksenija to lepo opisala kako joj je u završnici maratona Claire de la lune ostao urezan u pamćenje, tako meni tačno na 19. km počinje Lajko Feliks – A Király. Put prav ispred mene, osećaj kao da sam sam na svetu, ravnica pukla svud okolo kao što je to red u Vojvodini, a Lajko ulazi u moj ritam trčanja. Računam, ok, to traje 6:16, taman kad se završi biću na dvadesetom kilometru, a odatle mogu i da otpuzim do cilja, ako treba i u rikverc za opkladu.

Prolazim 20 km, a LF i dalje svira. Realno, majstor na violini je pravi izbor za ovo trčanje po ravnici. Čoveče, pa ja na samom kraju trčim brže od 6:00? Kasnije shvatam da ta kompozicija traje 8:16, ali mi je ta omaška tog trenutka mnogo pomogla da završim.

Na cilju, svi bodre. Policija, brat, ekipa sa trcanje.rs, a Goran me na bratovljevo insistiranje najavljuje imenom i prezimenom. Grčevi mi se šetaju po nogama, neko viče da šetam, a ja? Niko srećniji od mene.

Šta je bilo posle?

Priča, slikanje, čestitke, istezanje, ručak, diploma… I razmišljanje o tome da li ću ikad više da trčim polumaratone.
-: Da opet prolazim kroz ovu agoniju i bol? Nema šanse.
+: Za danas je bilo dosta trčanja. Za sledeći se malo bolje spremi.

Još jedan cilj (polumaraton u Beogradu na proleće 2011) je ispunjen pre roka. Vidimo se dogodine Apatinci.