Bez njih bi bilo nemoguće

Bez njih bi bilo nemoguće

Svi mi imamo svoje razloge zbog kojih počinjemo i nastavljamo da trčimo i trčimo svoje prve polumaratone ili maratone. Neki to rade zbog mršavljena, povreda, želja za dokazivanjem i prevazilaženja ličnih problema. Ja iskreno ne spadam ni u jednu od ovih grupa. Naravno, imam gomilu malih razloga zašto volim da trčim ali onaj jedan pravi, najvažniji razlog koji me je doveo do toga da istrčim svoj prvi maraton je meni postao očigledan tek kada sam završio svoj prvi maraton. Nećete ga saznati sada, osim mene zna ga samo još jedna podjednako važna osoba, ali neka vam ovo bude poput neke male utehe. Čak ako i u jednom trenutku ne vidite poentu svega što radite, možda ćete je otkriti. Uglavnom, nazad na opis mog prvog maratona uz malo upozorenje.

S obzirom da na ovom sajtu ima dosta tekstova o prvim maratonskim iskustvima ovaj je namerno napisan malo drugačije. Ako planirate da trčite svoj prvi maraton ovo vas neće motivisati ni na koji način. Štaviše može vas i uplašiti i odgovoriti od toga. Pokušao sam ovo da napišem tako da odgovorim na jedno pitanje koje mi često postavljaju, a to je o čemu sam razmišljao tokom tih 3 sata i 55 minuta. Tekst je poduži, ali čak i ovo je umnogome skraćena verzija kokafonije misli u mojoj glavi tog sada čuvenog 10. listopada u belom Zagreb gradu.

Jutro je u Zagrebu, nešto posle šest sati

Pogled kroz prozor hostela u pola 7 ujutru na dan trke

Dok me budi alarm na telefonu iz nekog razloga mi je smešno što se istovremeno čuju zvona mnogobrojnih crkava oko mog hostela. Na brzinu se oblačim i doručkujem i izlećem napolje. Hostel je blizu centra gde je start i cllj trke ali moj um je već uveliko na svakom od 42 kilometra staze i predviđa kako ću se gde osećati. Znam da mi je to najveći neprijatelj. Dok sam se bavio biciklizmom razvio sam svoju filozofiju koja mi od tada pomaže da se smirim pred velike napore. Koliko god da si spreman, fizički i mentlno, koliko god da pametno pristupiš trci i vodiš se svojim planom u jednom trenutku bol će postati preveliki i jedino što ćeš moći i morati da radiš je da pregrizeš i nastaviš da guraš. To neće biti lepo ni na koji način, nikakva romantična slika suočavanja i prevazilaženja bola, stvarno će te sve boleti na načine koji će te svaki put iznova iznenaditi i nikada se zaista nećeš naviknuti na to. Zbog toga i nema nekakve svrhe plašiti se bola i previše brinuti oko njega. Bol je neizbežan, patnja je stvar izbora.

Trg Bana Jelačića tri sata pre starta

Trg Bana Jelačića tri sata pre starta

Čak sasvim suprotno, treba biti srećan u tim trenutcma zbog verovatnoće da ćeš zaista i pregurati sve to, ali i iz praktičnog razloga što je to verovatno poslednja prilika za bezbolni osećaj sreće koji ću imati pre trke. S ovim mislima i blagim osmehm na licu sedim na pustom trgu Bana Jelačića na nekih par stepen iznad nule čekajući da sunce izađe i možda malo rastera maglu koja počinje da me malo brine. Da li će biti suviše hladno? Nastavljam da šetam uskim ulicama starog Zagreba obavijenog maglom, potpuno smiren, ne razmišljajuči o trci.

U 8 sati vraćam se u hostel, budim druga koji je došao sa mnom da trči polumaraton i tada maraton opet ulazi u glavu. Nerovozan sam. Uzimam poslednje gutljaje vode pre trke i počinje drugi najgori deo tog dana. Čekanje. Čekanje da bubrezi obave svoje i da prođu još dva sata. Vuk se oblači i sprema, što sam ja još jutros obavio, tako da mi to skreće pažnju. Oko pola deset napuštamo hostel i idemo na start. Pomalo bizarno, ali ovo je možda najlepši deo dana. Osećam se snažno, možda pomalo utrnulo zbog hladnoće ali sam svestan da će to proći brzo po startu, pokušavam da nađem mesto za presvlačenje i WC i odjednom je 5 minuta do starta. Nikada nemojte biti previše organizovani na samom startu jer je tih pola sata jurnjave i snalaženja ono što vam spašava živce u tim trenutcima. Ne znam kako, odjednom sam u gomili i ispred sebe vidim 500 ljudi koji čekaju da trka počne. Proveravam opremu, pijem 2dl mog domaćeg izotonika, ispuštam kratak krik da obuzdam adrenalin na čuđenje par ljudi oko mene. Veliki sat na krovu jedne zgrade pokazuje 5 stepeni, a magla je tu, biće hladno ali dobro je jer sam poneo…..Pucanj! Start!

Idi polako, istrčao si 37 km par nedelja pre toga znaš da možeš, samo polako, ne budi glup, gde je pejsmejker za četiri sata, dođavola šta to radi eno ga već 300m ispred mene, hej pejs za 3 i 30 sada prolazi pored mene, ako vi mene gurate guram i ja vas, haos, neko udara u ogradu i pada, haha to nisam ja, dalje od gužve moglo je to i tebi da se desi, Vuk prolazi cik-cak pored mene, ćao Vuče, dobro se osećam, samo polako… Grupa se razvlači i polako sustižem pejsmejkera za tempo od 4h. Sve je za sada lepo i ne može biti bolje, krećem se dobrim tempom dišem sporije od pejsa, a ako će on završiti u četiri sata to je sasvim dobro. Posle 7km prestižemo prve polumaratonce koji su poleteli od starta. Bio sam na njihovom mestu, znam kako im je, ali u sebi likujem od sreće jer su oni pogrešili, a ja nisam. Biću zao ali završiću. Okret i sve je u redu. Šalimo se na račun tramvaja, policajaca i polumaratonaca (platili isto koliko i mi, a trče duplo manje), mašemo i aplaudiramo iznerviranim vozačima koji čekaju da prođemo kako bi ih dodatno iznervirali. Dok vodeći prolaze u suprotnom pravcu prati ih talas aplauza od strane nas sporijih i zatim nastavavlja da se udaljava kako nas prođu. Simpatično. Još uvek nisam mislima skroz u trci pa mogu i da razgledam grad. Osećam se opušteno i više i nije toliko hladno. Prolazimo pored crkve koja na tornju ima sat i iz nekog neobjašnjivog razloga proveravam da li je moj sat tačan i nerviram se što žuri par minuta. Ksenija me obilzi. Napred Ksendžo! Polako se vraćamo do centra, to je već 15-16km. Ulice se sužavaju, čuje se muzika sa cilja i trka počinje. Plan mi je inače bio da trčim sa pejsmejkerom do 35km, ali mi se u glavi pojavila misao da je ovo moja trka, samo moja i da treba da je sam istrčim. Kako god, ali to je test ne samo za moje telo već i psihu. Iskontroliši, istrpi, preguraj. Iza mene ostaje moja dotadašnja grupa i srećne misli, svetu bola ulazim u tebe. Adrenlin kreće da radi dok prelazim preko trga znajući da su među masom i oni koji od mene očekuju da završim, puls je skoro isti disanje takođe, brzina raste.

Sledećih deset kilometara u glavi mi je jedan niz misli. Stigni sledećeg, uspori pored njega i slušaj ga kako se muči, teže mu je nego tebi jer je on pogrešio, a ti si na pravom putu, produži do sledećeg. Kilometar 25, sve je dobro, ja prestižem i niko mene ne prestiže ali noge počinju da bole pomalo. U redu je to, samo malo uspori i pusti da drugi diktiraju tempo još je rano za paniku. Disanje i puls su mi normalni tako da nema mesta za pamiku. Sledeći kilometar trčim u maloj grupi ali oni su suviše spori i nastavljam sam. Sada sam stvarno sam. Sledeći maratonac ispred mene je skoro 500 metara ispred ali gledam ga već 10km. Dobar je, budi i ti dobar pa nemoj da ga juriš više ili da misliš o njemu. Misli idu u pogrešnom pravcu. Do tada sam se radovao tuđoj nesreći i uživao u gradu, sada je ispred mene samo široka avenija Dubrava i novi deo Zagreba. Bol se širi ali je suviše rano za to. Nerviram se jer sam po iskustvu sa moje dužine očekivao taj trenutak tek oko 32 km. Pored mene polako prolazi tramvaj i ljudi mi mašu odatle. Vidim svoj odraz u prozoru, pa i ne izgledam toliko loše, dobar mi je i tempo još samo da sam brz kao tramvaj. Eh, kada bih mogao jednu stanicu… Okret, okrepa sa izotonicima i nazad ka centru, o radosti.

Zid je nepodnošljivo konstantan i sveprisutan bol

‘’Kada glikogen padne na minimum, telo počinje da sagoreva masti koje tada obezbeđuju potrebnu energiju, ali ovo sagorevanje masti nije tako kontinuirano kao sagorevanje glikogena. Kada se ovo desi, maratonac trkač će osetiti snažan zamor. Ova pojava se obično naziva “zid” jer ima se utisak kao da je trkač udario u zid – naglo izgubio snagu i usporio.’’

Eh kada bi bilo tako. U mom slučaju nije bilo tako. Razmišljam o tome i ljutim se na ovaj sajt. To je više poput nekog konstantnog uspona gde vas svakog trenutka iznenadi bol u nekom novom delu tela. Pritom taj bol nije oštar, već više nepodnošljivo konstantan, ravnomerno raspoređen i sveprisutan. Polako se pojavi na jednom mestu i neumoljivo širi. Ako ste ikada baš gadno pali i imali veliku modricu koja vas boli na dodir tako da vam zasuze oči i kada bi vam neko stavio ogoman teg na tu modricu, eto takav bol i to svuda. S tim što kako vreme prolazi ulazite u neko stanje šoka i mada znate da ste pod bolovima nekako se sve manje obazirete na to, ali vam sve postaje teže. Trčanje, disanje, razmišljanje, jednostavno otupite.

Ovde maraton počinje. U godinama koje dolaze verovatno ću morati na lečenje kod psihologa zbog toga, ali bilo mi je drago zbog toga. Ne volim bol, ne volim mučenje i patnju, ali kada su tu zašto propustiti priliku da se iskusi ekstrem našeg postojanja. Ako su mi noge kao olovo tretiraću ih kao olovo, puls više nije važan, disanje takođe. Zaboravi na telo imaće posle vremena da se oporavlja. Glava sada preuzima. Počinjem da mrzim svoje telo i da ga doslovno kažnjavam zato što je slabo. Ako išta, barem nisam više pod pritiskom u iščekivanju bola. Još uvek pretičem ljude ali se ne obazirem više na to. Povraća mi se, noge su na ivici dobijanja grča i počinje da mi trne leva ruka. Na sekund razmišljam kako sam nekada čuo da to može da bude nagoveštaj srčanog udara, ali šta da se radi još 11 km do cilja, logika je tada samo neka ideja koja je davno napustila moj um. Znam da mi je tempo opao i razmišljam kako ne smem da dopustim da me pejsmejker stigne. On mi je postao najveći neprijatelj mada mi pruža podršku svaki put kada se susretnemo posle okreta. Ne vidim ga iza sebe ali ga se neracionalno plašim i razmišljam da će ukoliko me on stigne trka biti gotova.. U glavi mi se vrti Streets of Philadelphia, pesma koja me pomalo nervira i koju su organizatori koristili u video klipu o prošlogodišnjem maratonu. Prokleti bili. U tom trenutku čujem jednu devojku sa strane kako govori poluzabrinutim glasom: ‘’Čekaj on trče ceo taj krug dva puta. Bože, jadni oni…’’. Pomišljam da joj doviknem da to i nije tako teško kako bih je utešio, ali nemam snage za to. Aplauz sa strane i polako ubrzavam. Neke žene misle da sam Rus i smejem se na kratko. Nazad na patnju. Ne sme da me stigne.

Opet čujem centar, muzika, aplauzi, neko viče moje ime ali ih ne vidim. Poslednji put preko trga pre cilja i opet ubrzavam. Kreni Nikola, ne usporavaj. Vrištim u sebi od bolova i plašim se da se ne onesvestim jer znam da nemam granicu do koje sam spreman da trpim. Ta granica barem nije u svesnoj zoni. Gubim dodir sa okolinom i zamalo udaram u jednu barijeru na putu. Pločice između tramvajskih šina imaju nekakve bele kvadratiće u paralelnim redovima, čemu oni služe, koja je njihova poenta? Smetaju mi. Osećam da mi je desna noga na ivici grča, ne sada… Poslednja okrepa je 500m ispred mene. Prvi put pomišljam kako imam još 5km do cilja i kako mogu da napravim deset koraka kod okrepe i malo se odmorim. U tom trenutku postajem svestan gde sam, svih delova tela koji me bole, da nema delova koji me ne bole, mentalne istrošenosti i svega ostalog što sam potisnuo do sada. Usporavam nevoljno, skoro na brzinu hoda, dolazim do okrepe i uzimam izotonike. Jedan, dva, daj i treći. Čak i da povratim sada cilj je blizu. Barem je pesma u glavi prestala. U tom trenutku prestiže me jedan čovek od 50ak godina koga sam ja prestigao na trgu. Besan na njega, sebe, ljude na okrepi, svet i sve na njemu krećem da ga pratim.

500m do cilja, agonija

500m do cilja, agonija

Nema stajanja, nisam trčao 38km da bih sada krenuo da šetam. U naredna dva kilometra gledam samo njegove noge, počinjem da ga neobjašnjivo mrzim i jedina želja mi je da ga prestignem. Ima dobre listove, sa takvim nogama već bih bio na cilju. Mogao sam bolje da se spremim. Da sam se spremio bolje već bih bio na kraju. On odmiče od mene. Ne… Okrećemo poslednji put 3km pre kraja i deset metara ispred mene on staje. I njemu je teško. Poput životinje, počinjem da u sebi vrštim od sreće. Krećem da se osmehujem i ubrzavam. Noge toliko bole da u šoku prestajem da se obazirem na to, za pluća imam osećaj da je neko sipao ključalu vodu u njih, osećam metalični ukus krvi u ustima i ramena su mi skroz promrzla. Razmišljaj o pokretu, o kretanju tvojih nogu, ruku, zamišljaj kako se krećeš unapred. Zaboravi na kraj, on će doći ali samo ne usporavaj. Dođi do kraja telo i tu te isključujem. Hladno je. Na 2 km do cilja prestižem još dvojcu. U daljini vidim tornjeve katedrale i kapiju cilja. Sada više ništa nije važno. Najbrže, koliko god možeš, 1,5 km, toliko puta sam tu distancu trčao na kraju treninga svom snagom. Ako se srušiš hitna je blizu, a i Zagrebački urgentni je renoviran ove godine, seti se kako su zbrinuli Danila ovog leta….To je bila poslenja misao. Tih 1,5 km prelazim za neverovatnih 5 minuta. Poslednje prestizanje i linija cilja. Čuvaj dole. Kraj.

Pokušavam da sednem na beton ali me jedna starija žena prihvata i stavlja na klupu odmah pored linije.

Pogled od 42 kilometra

Pogled od 42 kilometra

Stavlja mi medalju i pita me da li mi treba vode ili nešto drugo. Ćutim i odmahujem. Treba mi vazduh, hvala. Lice mi se grči i ne mogu da govorim. Pomislio sam da ako bih se onesvestio sada ništa me ne bi bolelo, ali bolje ne zbog prijatelja. Vidim ih, izgledaju pomalo zabrinuto. Vuk donosi vodu i narednih pola sata sedim pored jedne fontane na trgu sa dve drugarice u krajnjoj agoniji koju krijem od njih, bez mogućnosti da se pokrenem ali srećan što sam završio, što je vazduh tako sladak i sunce tako lepo greje, i naravno što sam još uvek živ. Polako se vraćam u normalu, na starog dobrog Nikolu, koji nije zao prema drugima, uvažava različitosti, poštuje sve vrline i toleriše mane, može da ima koncizan tok misli i nema sklonost ka samopovređivanju. Potrebno je vreme za to, ali moramo da se vratimo u stvarni svet.

Zanimljivo mi je sada kada se osvrnem na sve ovo da se uopšte nisam radovao kada sam prešao liniju cilja niti sam osećao potrebu za to. Nisam osećao ni potrebu da pogledam vreme u kome sam istrčao. Bilo mi je sasvim normalno da sam istrčao maraton ako sam se spremao za njega. Međutim, već kasnije tog dana polako sam počeo da budem svestan onog što sam uradio. Kako vreme odmiče sve se više ponosim time i ne žalim zbog toga, koliko god da mi telo još uvek odbija poslušnost. Moje vreme nije najbolje među maratoncima rekreativcima, napravio sam gomilu grešaka tokom priprema ali osim one krize na 500m do okrepe, brže nisam mogao. Došao sam do svoje granice, fizičke i psihičke i bio sam u potpunosti istrošen. Za mene je to, a ne linija, cilj.

Za vas koji planirate da trčite prvi maraton, srećno. Uživajte u priprema i trci koliko god možete. Znajte da će da vas to iskustvo promeniti na način koji zavisi od vas. Sami ćete već videti. Takođe, pazite se vas samih i onoga što možete da otkrijete o sebi. Zapamtite, borba protiv sebe znači i da vi gubite, a ne samo pobeđujete. Mada opet, možda sam ja specifičan slučaj. Kako god blo, patike na noge i asflat pod njih pa javite šta bude.