Znam šta ste radili pretprošli vikend :) ok, ne svi, ali gotovo cela ekipa BRC Trail-a (33 trkača/ica) bila je 28. i 29. jula na Jahorini gde se održalo četvrto izdanje Jahorina Ultra-Trail u organizaciji PD Javorina Pale.

Šta smo sve trčali:

Kao i prethodnih godina JUT je ove godine u svojoj ponudi imao četiri staze različitih dužina.

ULTRA 104km i 4100m kumulativnog uspona. Start je bio u subotu, tačno u ponoć kod hotela Bistrica na Jahorini. Vremenski limit za završetak trke bio je 29 sati, a nosila je 5 ITRA kvalifikacijskih bodova. Ove godine smo kolektivno preskočili ovu dužinu, ali se za koju godinu (neki možda već dogodine) vraćamo da je pregazimo.

MAXI 69 najavljenih km, a zapravo je staza iznosila 70km sa 2800m kumulativne visinske razlike. Start je bio u subotu u 6 ujutru (hotel Bistrica), a trkači su imali limit od 20 sati da završe trku i osvoje 4 ITRA kvalifikacijska boda. Samo najhrabrija (ili najblesavija) među nama je ove godine zgazila ovu distancu za 13 sati i 59 minuta! Iva, carice!

MIDI 34km (tj. 35km) i 2100m kumulativne visinske razlike, mada je moja STRAVA zabeležila 2061m. Najveći broj naše ekipe trčalo je ovu dužinu.

Jedino je ova trka startovala sa Baščaršije i organizatorima ogromno hvala na tome.

Organizovanim prevozom, koji je od hotela Bistrica kretao u 6 ujutru, prebačeni smo do Sarajeva gde je start bio najavljen za 8h. Vremenski limit za završetak trke bio je 9 sati, a staza je nosila 2 ITRA kvalifikacijska boda. O utiscima sa same staze malo kasnije.

MINI 14km i 770m kumulativne visinske razlike. Jedino za ovu trku start je bio u nedelju u 09h. Startovalo se kao i kod ULTRA i MAXI od hotela Bistrica. Vremenski limit za završetak trke – 4 sata. Jedan deo BRC ekipe trčao je ovu distancu i svi su imali samo reči hvale. Ono što sam čula od “veterana” je da je trasa za ovu dužinu nešto malo izmenjena u odnosu na prošlu godinu i to u korist trkača (čitaj, bila je mrvicu lakša).

A šta smo sve lepo dobili (i za koje novce)?

Rane startnine za ovogodišnji JUT su bile do 31. marta, a iznosile su:

  • za ULTRA 100 KM ili 52€
  • za MAXI 80 KM ili 41
  • za MIDI 60 KM ili 31€ i
  • za MINI 30 KM ili 16€

Nakon toga, startnina je porasla za 10€ za prve tri dužine, tj. 2€ za MINI. Ako uzmem u obzir sadržaj startnog paketa, mislim da je ovo više nego fer cena (naročito ako ulovite rane startnine, kao što smo to mi uradili).

Deda mraz u sred leta

Startni paket je sadržao startni broj, kesu ukoliko ostavljate drop bag, funkcionalnu majicu i silikonsku (zapravo materijal je TPU) čašu kojoj smo se svi obradovali kao mala deca.

Izvor: https://www.facebook.com/jahorinatrail/

Kako je sada veoma aktuelno podizanje ekološke svesti (bravo za to), na trejl trkama se sve češće od trkača/ica zahteva da sa sobom nose svoje čaše, kako bi se izbegla potrošnja stotina i stotina plastičnih čaša. Prvi put sam se sa ovim zahtevom srela na proleće kada smo trčali 100 milja Istre i samo odabrani znaju kakva je agonija bila pronaći adekvatnu čašu. Salomon čaša, koja se ni po čemu ne razlikuje od one koju smo dobili u paketu, osim u printu ofc, staje oko 12$ na Amazonu.

Pored ovih trkačkih đakonija, tu su bili i kuponi za vožnju žičarom (štiklirano), bob (štiklirano) i zip line (dogodine mora da se proba), kao i pivo i klopa posle trke (pasulj, prste da poližeš).

 

Utisci sa trke, ali i pre i posle

Paklena ekipa BRC Trail-a se ove godine okupila na Jahorini. Ako izuzmemo malere na putu i jedno iskretanje zgloba, skor sa ovogodišnjeg JUT-a je više nego pozitivan.

U petak, nakon podizanja startnih paketa, koje je bilo u hotelu Bistrica, krenule su pripreme “finalne” pripreme za trku. Deo naše grupe je organizovao pasta party za celo društvo! Carb-loading uz pomoć dve vrste paste (komplimenti kuvarima/cama) i hidriranje uz lokalna i strana piva u kontrolisanim uslovima (trener Spartak je nadzirao i kažnjavao po potrebi) bili su savršen način da se završi napet dan proveden u putu.

Kako nam je autobus za Sarajevo kretao ranom zorom (u 6h, sa prvim petlovima), nije bilo vremena da se razmašemo sa partijanjem, te smo se na vreme popakovali u krevete.

Iako sam kroz Sarajevo prolazila nekoliko puta autom, nikada pre nisam imala priliku da ga obiđem peške. Baščaršija kao izbor za start MIDI trke me je iz tog razloga posebno radovala. Pristigli smo oko 7 sati i nakon neizostavnog fotosešna, od trenera smo dobili “slobodno vreme” koje smo iskoristili da se razbudimo uz kafu sa ratlukom u lokalnom kafiću, jedinom koji radi od 7h.

BRC Trail Crew – najbrojnija ekipa na JUT 2018.

Pre starta dobili smo narukvice sa čipom za praćenje vremena. Ko je imao navijače van staze, mogli su ga/je pratiti live na stotinka.hr.

Pet minuta pre starta, obratila nam se Sanja Kavaz, direktorka trke, dala nam je poslednje savete i uputstva  i poželela sreću. Startovali smo sa 10 minuta kašnjenja kako bismo sačekali direktan tv prenos (nakon što smo se svi složili da je to ok; lep gest je što smo bili pitani).

10, 9… 3, 2, 1, kreni i 6 sati i 20 min znojenja, dahtanja i neverovatnih pogleda

Prva 3km asfalt i ravno stazom pored Miljacke, sve do Kozje ćuprije. Generalno, ne volim asfalt, ali volim kada trka ne krene usponom, već imam vremena da se razbudim i zagrejem mišiće, tako da mi je ovo prijalo. Ovaj deo staze čini mi se nije bio markiran, ali smo pratili trojicu biciklista (organizovana pratnja) koji su nas na ćupriji pozdravili i prepustili nas na milost i nemilost ostatku staze, koji gle čuda, od tog trenutka pa do samog kraja vodi isključivo (ili je meni bar tako delovalo) uzbrdo!

Iako BRC ekipa startuje zajedno, već posle par kilometara grupišemo se u manje grupe po pejsu koji nam taj dan ogovara. Na ovoj stazi, svoje “sapatnike” sam tražila duže nego obično. Imala sam prilike da trčim malo solo i vidim kako to izgleda (nije ni blizu zabavno kao u grupi).

Posle ćuprije nastavlja se asfaltiran put ali uzbrdo, moja noćna mora. Jela i ja smo krenule zajedno da se penjemo, ali već posle par stotina metara, obema je bilo jasno da to nije staza koju možemo da gazimo zajedno (Jela kida uzbrdo, ja se vučem). Dakle, asfalt, uzbrdo i solo. Divno! Iako je ovaj deo staze dug svega 1.5km meni je delovao kao večnost. Na pola puta sam već bila skroz mokra, i delovalo mi je kao da nemam više trukne snage. Gde sam ja pošla? Ovo je bila sedmina puta, a ja sam već lipsala. Pokušala sam da skrenem misli razmišljajući o ljudima koji tu žive. Šta li oni rade kada im se pokvari auto? Ok, mogu ja to.

Čim smo sišli sa asfalta sve je bilo lakše. Stižem do Bob staze koja je nestvarna! O da, zabava počinje. Od ovog trenutka pa sve do kraja imam osećaj da sam u Hensonovom Lavirintu, i da ću svakog trenutka nabasati na dobroćudnu zver, patuljka, lisicu-terijera i ostalu družinu, sa Bouvijem na kraju, što da ne. Gomila sjajnih grafita sa jedne strane i mahovina koja se puši sa druge. Ni informacija da zapravo trčim po asfaltu nije uspela da dopre do mozga.

Ovde (a rekla bih čak i negde pre) me sustiže Marina i dalje nastavljamo zajedno. Ispred nas fino gaze Aleks i Pjer, ali kod svakog kamička, cvetića, grančice…prave set za fotkanje te ih pri izlazu sa Bob staze Marina i ja stižemo (to je neki osmi kilometar) i dalje guramo zajedno. Tako je oformljena vesela četvorka na čelu sa Aleks, kao marker lokatorom. Činjenica da smo se samo jednom izgubili i to vrlo brzo shvatili, kvalifikuje je trajno za ovu poziciju. Aleks, nećemo te menjati ;)

Kilometar pre prve okrepe kreće ozbiljno penjanje. Sve miriše na vrh Trebevića i teško je da umreš. Meni najteži deo staze bio je jedno 500m, a ako mene pitate, bilo je bar 10km, livade sa nagibom od 60 stepeni (ok, verovatno nije bilo 60 ali 45 sigurno). Duša mi je u nosu, prisećam se Goča i ovakvog nagiba 8km, počinjem polako da preklinjem dan kada sam se prijavila na trku, da se prisećam ko me je na to nagovorio ne bi li mu/joj posle trke objasnila par stvari, da kunem dan kada me je majka rodila i da se pitam zašto? Pored nas trčkaraju ovčice, a za njima, sasvim lagano, bez ikakvog napora, ide baka i doziva svoje stado. U predinfarktnom stanju pogledam baku, pogledam vrh livade i šta ću, nastavim da se penjem.

Prva okrepa na 10km

Srećom, uskoro eto i prve okrepe na 10km! Ole! Vadim ČAŠU i krećem da se nalivam, red voda, red kokakola. Treba vratiti onih 7l tečnosti što je iskapalo po livadi. A onda ugledam LUBENICU! Ko se setio da kao okrepu uvrsti i lubenicu, treba mu/joj orden dati. Sjajna stvar za trke leti. Puna vode i šećera, a u čvrstom stanju. Skinula je sa trona i moju voljenu mandarinu.

Bilo je tu još svega i svačega. Neki su pominjali toplu supu, neki palačinke sa nutelom, neki neko suhomesnatno meze, ali meni je ovo sveto trojstvo (voda, kola i lubenica) bilo sasvim dovoljno. Čak sam i pivo iskulirala.

Trebević

Nastavljamo dalje, kad ono tamo…savršenstvo! Za mene ubedljivo najlepši deo staze, penjanje na vrh Trebevića. Strmo, kamenito i teško, ali prelepo.

Iza tebe puca pogled na celo Sarajevo, ispred tebe neverovatna priroda. Pogađate, nije moglo bez foto epizode.

Sam greben je toliko lep da tu nismo imali srca da fotkamo. Jednostavno smo uzdisali od lepote i gotovo bez reči kapirali da smo u manjini koja ima priliku da uživa u pogledu, dok je većina verovatno zablenuta u neki ekran. Tu nas je i vreme poslužilo. Iako je kraj jula, ovo leto su obeležile kiše. Mi smo imali sreće da nam na samom grebenu, gde nema nikakvog zaklona, ne bude ni kiše (koja je pala kasnije), ali nas je i sunce poštedelo i odmaralo iza oblaka. Idealno.

Sve što vam duša ište

Do druge okrepe, koja je bila između 21. i 22km, je put izgleda vodio i malo nizbrdo. Svakako se nismo susreli i sa jednom ozbiljnom nizbrdicom, ali se jesmo spuštali. A na okrepi… sendvič: plazma, nutela i kačkavalj! Kako god da zvuči, ovo je u tom trenutku bilo nešto najukusnije što sam u životu jela. Naravno, sve zaliveno sa kokakolom i vodom, a lubenica je bila šlag na torti. Okrepne stanice su zaista bile bogate, a volonteri/ke preljubazni i puni ohrabrujućih reči.

Sledeća okrepna stanica je bila već za 6.5km i vreme od druge do treće okrepe je proletelo. Bilo je tu malo livada, malo šuma, malo kiše, vrlo valovito ali lični utisak je da smo se sve vreme peli, ali da su usponi bili dobro kamuflirani i nisu nam preteško pali.

Na Dvorištima srećemo i neka poznata lica i znamo da je kraj blizu. A da li je? Poslednjih 7km, koliko je bilo od poslednje okrepe do cilja, su verovatno najdužih 7km u mom životu. A tek raznovrsnost terena na tako maloj kilometraži…

Red pešačenja, red trčanja

Prvi kilometar od okrepe je makadamski put koji nas vodi na glavni asfaltni put ka Jahorini. Tu počinje noćna mora sa 3km asfaltirane uzbrdice, umornim nogama i po prvi put u toku trke željom da je cilj iza ćoška (ne računam onu livadu na početku, tada sam želela da me kidnapuju vanzemaljci). Ali iza svakog ćoška je bilo još asfalta i još rozih trakica u daljini. Da ostatak ekipe nije bio mentalno super jak u tom trenutku, ja gotovo izvesno ne bih izgurala taj deo. Pokušali smo da olakšamo sebi agoniju uvodeći “intervale”. Red pešačenja, red trčanja. Od markacije do markacije ili od jednog do drugog saobraćajnog znaka.

Taman kada sam pomislila da više ništa ne može da upali i da sam gotova, ugledali smo roze trakicu koja vodi nazad u šumu! Uh, koja sreća i radost. A u šumi…sve potočić do potočića i jezivo klizavi drveni “mostići”. Kada je iza tebe 30 i kusur kilometara, noge baš i ne rade najsjajnije, a koncentracija je završila radni dan već na prvom kilometru poslednjeg asfalta. Ne tako povoljni uslovi za jurcanje po klizavim daskama. I nismo jurcali. Put kroz ovu šumu je bio u fazonu, kreni, stani i da sama šuma nije bila najlepša kuća vila i vilenjaka (koje nažalost nismo sreli), sve bi ovo bilo mnogo iritantnije nego što jeste. A bilo je malo iritantno (dovoljno da rešimo da je više fun da gacamo kroz potoke, nego da strepimo na mostićima).

Ovde je nastao verovatno jedini problem sa markacijama koje su tokom cele staze bile savršene. One su i ovde bile savršene za sve koji su pažljivo slušali uputstva organizatora, a to je da su markeri na stazi roze trake. Elem, uletele su neke druge markacije (crveno bele) koje su nekim od trkača napravile ozbiljan problem. Mi smo, srećom, na vreme shvatili u čemu je caka.

Pred sam izlazak iz ove “čudesne šume” sačekala nas je jaka uzbrdica, ali nas je na nju upozorila Marina, sa rečima utehe, da je cilj, konačno, odmah nakon nje. Stisli smo zube i izgurali je stoički, a kada smo je savladali i izašli iz šume, sačekali su nas poklici ekipe koja nas je čekala, što oni brzi koji su se već resetovali i naštimovali glasne žice, što oni koji nisu trčali taj dan, pa su već neko vreme vežbali dočekujući trkače/ce. Uh, kakav je to bust bio! Delovalo je kao da smo sleteli sa brda do cilja, iako je realnije da smo lagano izdžogirali.

Cilj i njegova amnezija

Koliko puta vam se desilo da tokom trke budete ubeđeni da je to poslednja trka koju trčite? Koliko puta ste sebe bodrili rečima: “Samo ovo da preživim i obećavam neću više nikad”?

Neverovatna je moć prolaska kroz cilj. Ja bih je uporedila sa onom koju mi majke opisuju kada ih pitam zašto po drugi put prolaze kroz trudnoću i porođaj kada su se toliko patile u procesu? Fascinira me koliko smo brzo u stanju da zaboravimo svu agoniju kroz koju smo tokom trke prolazili i da nam u memoriji ostanu urezani samo lepi prizori i emocije.

Još kad vas na cilju sačekaju prijatelji, pa okrepa kao na dečijem rođendanu (da bilo je i torte!), hladno pivo…prosto niste sigurni jeste li završili trku ili ste negde usput umrli i otišli u raj.

Oblaci su se razišli i pre našeg finiša i toplo sunce nas je lagano oporavljalo dok smo čekali ostatak ekipe. Muzika na cilju je bila podjednako sjajna kao i okrepa, tako da smo maksimalno uživali prepričavajući jedni drugima doživljaje i radujući se svakom ko je prolazio kroz cilj.

Kruna svega bio je pasulj obezbeđen od strane organizatora, koji smo svi olizali iz tanjira! Komplimenti kuvarima. Žurka je nastavljena na drugom izdanju pasta partija za društvo koje je trčalo MINI stazu.

Ocene

  • Organizacija: 5
  • Staza: 5+
  • Startni paket: 5
  • Okrepa: 5
  • Volonteri/ke: 5
  • Markacija: 5- zbog zabune sa duplim trakama

Korisne informacije

Smeštaj na Janorini van ski sezone je prilično povoljan. Nas četiri smo preko Airbnb-a našle apartman koji je po osobi (sa boravišnom taksom) za dve noći izašao 22e.

Troškovi puta (autom) variraju u zavisnosti od potrošnje vozila i broja ljudi, ali za nas četiri troškovi sa putarinama su po osobi izašli oko 3000din.

Put do Jahorine je prelep za saputnike i mučan za vozače, a svakako dug, tako da se na to spremite jer ne postoji magičan štapić (a ni autoput).

Da sumiram, ovo je najlepša trka koju sam do sada trčala (Goč je možda lepši, ali taman toliko teži da padne na drugo mesto) i ako se iko pita treba li je overiti, obavezno! Nadam se da ću se dogodine oprobati na MAXI stazi, a do tada, trening, trening i po koje pivo.