Nemam veliki broj maratona u nogama, svega 5 i do toga poslednjeg sam još i mogao da se pohvalim kako sam brži od 4 sata. Taj mali jubilej se desio u Skoplju 10.maja. Ali da krenem ispočetka.
Prvo bi trebao da kažem da nas trkače iz Srbije u Skoplju dočekao fenomenalni Kire Naunčevski iz Delta tima, koji nam je pomogao oko prijava i poklonio i još po žutu majicu pored oficijalne i primio nas u svoj dom. Zaista sjajno gostoprimstvo! Malo smo u subotu procunjali i po Skoplju, ispitali grad, a posle smo uveče imali kod Kireta i pesničko veče, gde sam se i ja pokazao.
Što se tiče samog maratona, ja sam uspeo da istrčim ubedljivo svoje najgore vreme ikada: užasnih 4:04:50 prema mome satu. Baš kao u članku o glikogenu- meni je „zid“ nastupio već na 27-28km i držao baš dosta. Ni padalo mi nije na pamet da odustanem, a ogromnu žegu od 30 stepeni sam pokušavao da rešim na isti način kao u Beogradu, polivanjem vodom. Tada i glava i majica budu mokre, a dok se dokopam nove okrepne stanice, sve suvo ko barut. Između 29 i 32 sam trčao kao zombi, nešto između hoda i trčanja, bljak, to je ta tranzicija kada prestaje da radi glikogen (koji je presušio), a na scenu stupa mast (ko kaže da mast ne valja!). Ovog puta nisam ništa usput jeo, samo pio vodu. Jedino sam negde na 33 popio 0.2L isostara koji su mi doturili momci iz tima 1893.
Skoplje je nešto kao Podgorica u smislu broja učesnika, prvi krug ima par ljudi oko tebe, a u drugih 21km ni žive duše! Tada već komično izgleda kad zatvore raskrsnicu za ponekog usamljenog maratonca koji se jedva vuče stazom. Samo na jednom mestu je pandur rešio da batali taj uzaludni posao, i pustio da se saobraćaj u raskrsnici sam reguliše. Navijača beše baš malo, mislim da ih u Podgorici ima duplo više, a da i ne pričam o Beogradu.
Sunce je bilo upržilo, a oko 30-tog km sam zažalio što ne trčim samo polupolumaraton. Da je tako bilo, bio bih odmoran i na cilju sa vremenom ispod 1:35, ovako iscrpljen se jedva dovukao do finiša. Usput sam i bukvalno hodao, prvi put i meni da se desi, a i stajao malo kod par okrepnih stanica, uzaludno pokušavajući da se oporavim od ovog pakla.
U povratku u Srbiju smo bili svi pod utiskom maratona, atmosfera je bila baš dobra. Što se tiče Skopskog maratona, ovde sam naučio neke pouke koje se nadam da izbegnem sledeći put kada se pojavim na nekom maratonu. Ali o tome će biti više u članku o savetima.
