Ildiko Fabo, rođena je Subotičanka, sedmostruka državna prvakinja u svim disciplinama biciklizma i dvostruka državna prvakinja u poludugom triatlonu. I to su samo neke od njenih brojnih sportskih pobeda.

Ovog puta, popričali smo sa Ildi o tome kako ju je trčanje osvojilo, budući da se bavila biciklizmom više od decenije (od 1991. do 2002.). Danas aktivno trči i vodi Školu trčanja Subotica, pored redovnog posla u administraciji na Učiteljskom fakultetu u Subotici. Uz to je i ambasador trke Subotica Business Run.

Kako je trčanje “iskrslo” u tvom životu?

Devedestih godina, pored svakodnevnih treninga vožnje bicikla, počela sam da ubacujem jedan dan trčanja kao dodatni trening. Uverenja o tome da li uopšte smemo da vežbamo još nešto pored sporta kojim se bavimo, bila su jako, jako plitka i pogrešna. Naravno, moj trener se nije složio sa time, ali sam ja bila ubeđena da će mi pomoći, i polako, ljubav prema trčanju počinje da raste u meni, mada mi još ne predstavlja ništa posebno.

Po prestanku aktivnog bavljenja biciklizmom, pauzirala sam godinu dana, a u međuvremenu se upoznajem sa grupicom trkača iz Subotice i Hajdukova i 2003. godine kreće moja trkačka priča. Upoznajem nove ljude, proširujem malo znanja i vidike, i sa zadovoljstvom zaključujem da je svet koji sam upoznala preko trkača mnogo lepši od onoga za koji sam znala.

Najviše me raduje da u trčanju ima ravnopravnosti među polovima i da svima znače rezultati drugih.

Koje trenutke sa trčanja posebno pamtiš?

Te 2003. godine sam onako iz čistog zadovoljstva istrčala 7 polumaratona (skoro svakog meseca po jedan), nekoliko kraćih uličnih trka, i na kraju sezone Podgorički maraton sa vremenom 3h 32’ 30” (moj jedini maraton). Tada trke nisu bile masovne, bilo nas je 30 do maksimlno 100 na startu, i tu su se našli obično bivši sportisti – atletičari ili ultramaratonci.

Bila sam zatečena kada sam u Budimpešti trčala polumaraton sa još 5000 istomišljenika. Nikad ranije nisam srela tako ogromnu sportsku manifestaciju.

Jedno vreme uopšte nisam bila sela na bajs, jednostavno nisam osetila neku želju za tim, ali vremenom se to promenilo. Ni između malih pauza, zbog povreda ili bolesti, nisam prestala da razmišljam o trčanju, koje mi je dalo uvek neko posebno zadovoljstvo.

Za vreme oporavka uvek sam zamišljala sebe kako trčim, kojom brzinom trčim, i kojim stazama prolazim. Te misli su mi uvek bile pokretači.

Od 2017. si počela da vodiš Školu Trčanja Subotica, iz koje je “izraslo” više od 150 trkača do danas. Šta je bio najveći izazov u radu na početku?

Početak je bio interesantan, ali odmah i uspešan. Sa dr. Silvijom Keseg pokrenuli  smo prvu školicu sa 15-oro ljudi. Uglavnom su to bili naši poznanici i nekoliko njihovih prijatelja. Rado se sećam te grupice i uvek će mi ostati dragi srcu, jer su oni ipak najveći “krivci” za ovaj uspeh. Oni su naši pioniri koji su veoma hrabro probili led i krenuli sa nama zajedno u nepoznatu avanturu. 


Škola trčanja Subotica

Najveći izazov su mi ljudi.  Rad sa ljudima od mene zahteva ogromno strpljenje, što i nije moja osobina, jer sam obično čovek od snažnih akcija i teško podnosim kada “stojimo” u mestu. 

Mnogo učim od njih, svaki trening je jedna nova lekcija. Od prvog dana učim strpljenje, saosećanje, razumevanje i požrtvovanost. A sve to utiče i na moju ličnost u pozitivnom smislu. Promene ponekad doživim teže, nekad lakše.

Ja sam ovaj posao shvatila veoma ozbiljno i stvarno sam u stanju da “dišem” zajedno sa grupom koja trenutno broji preko 50 aktivnih članova. Legnem i ustanem u mislima sa njima i sa novim idejama.

Šta ti je donelo iskustvo Škole trčanja?

Donelo mi je zadovoljstvo da sada radim nešto o čemu sam godinama maštala. Mogu komotno reći da trenutno živim svoje snove. Prenosim svoje dugogodišnje iskustvo i znanje drugima kojima je to potrebno, i koji mogu od toga samo da profitiraju, jer ne moraju da pređu toliki put koji sam ja prešla.

Iako nisam mnogo razmišjala o tome na početku, moram priznati da je Subotica specifičan grad, sa specifičnim mentalitetom.

Šanse su mi bile 50-50% da ću uspeti u nečemu što je sasvim nepoznato za većinu stanovnika. Dodajući tome i činjenicu da su mi se pojedini trkači i smejali zbog toga, ipak, moja vizija je bila jača od svega. 


Subotica Business Run 2019

Kakva je situacija danas i kakvi su planovi za ubuduće?

Grupa raste i dolaze nam ljudi sa različitim životnim iskustvima, i sa raznih pozicija. Trudim se da komunikaciju održim na nivou asertivnosti, da pojedinci imaju pravo da vide stvari i iz drugug ugla, jer svaka strana ima svoju istinu. Da slobodno iznesu svoje mišljenje, sugestije. 

Gajimo lepo prijateljstvo i sa onima koji su vremenom napustili Školu. Važno nam je da niko nije otišao nezadovoljan, već su ih životne okolnosti naterale da pauziraju ili im trčanje više nije prava stvar. Inače, 10% njih se uvek vraća.

Škola trčanja Subotica je trebalo da upiše 7. generaciju ovog proleća. Shodno novonastaloj situaciji, termin upisa je odložen. Blagovremeno ćemo objaviti na našoj Fb strani kada počinje, za sve zainteresovane – početnike, napredne trkače, “povratnike”. Program je fleksibilan i prilagođen svakome.

Šta bi poručila ljudima koji nisu aktivni, zašto je dobro da krenu sa trčanjem?

Zašto da trče?

Da upoznaju sebe, svoje granice, svoj um i telo u raznim situacijama. I da ponovo dožive neku vrstu slobode, koja nam je bila prirodna kada smo bili deca. 

Školu trčanja, a samim tim i  trčanje, smatram mestom za  “duhovni” razvoj, jer se neprimetno dešavaju slatke promene u čoveku, kada iznova i iznova pomeri svoje granice, za koje je prethodno mislio da su vanzemaljske. Ako su polaznici dovoljno otvoreni za to, onda se ti efekti neminovno dešavaju, menjajući i okolinu pojedinca na bolje. 

Živimo u svetu u kome 24 časa više nisu dovoljna, pa često i trening doživimo kao neku vrstu pritiska na sve to što nas već i ovako pritiska. Ali, taj svet nije realan.

Zato, veoma je bitno da bar 3 puta nedeljno (a može i više)  odvojimo sat i po vremena samo za SEBE, kada možemo biti sami sa sobom, daleko od društvenih mreža, od obaveza, i toksičnih situacija.

*** Sledite ove savete i život će vam se promeniti, kao i svima nama koje je trčanje osvojilo. Ta ljubav vremenom ne slabi, naprotiv – raste i čini nas boljim i uspešnijim na svim poljima. Probajte, brzo ćete se uveriti u to!