Povratak na treninge nakon par nedelja. Zvuči bolno?
Većina nas je mnogo puta morala da se „vraća“ na trening, i to prođe manje ili više uspešno (čitaj sa više ili manje bolova). Povrede, odmori, posao, bolest. Kod mene je to par godina bio čak i očekivan ciklus – nikada nisam mislila da ću moći da se bavim ovim hobijem u kontinuitetu. Međutim, kako je protekli period bio vrlo „gust“ sa trkama i kraćim odmorima od istih, dobila sam samopouzdanje i čvrstu veru da telo pamti i da koji dan bez trčanja neće škoditi, naprotiv – dobiću na svežini.
Trening na odmoru – što da ne!
Od kad sam skontala da trčanje mogu da odradim bilo gde, a posebno je zanimljivo ako je to na novom mestu, sa sobom nosim patike i najosnovniju opremu svuda, jedanput čak i na skijanje. A uvek na more. Morska obala je naročita inspiracija (ako se ustane dovoljno rano).
Ipak, ne dešava se da odradim trening više nego jedanput na putovanju. Ali shvatila sam da je čak i taj jedan trening umirujući, zadovoljavajući momenat. Nema tu nikakve euforije, ono kao sreća sreća posle fizičke aktivnosti, ne. To je zapravo mala potvrda da će sve biti u redu!
Može i ne mora, everything is just fine
Sa tom mišlju odlazim na put, naravno, pakujem patike, to se sada podrazumeva, ali bez pritiska da moram da obavim neki određeni trening. Pakujem čak i izotonično piće koje inače nosimo samo na trke, za slučaj da krenemo da istražujemo staze u prirodi, čemu sam se i nadala.
Premotaćemo do momenta kada je već prošlo više od deset dana od mog poslednjeg trčanja. Ne hvata me panika, nemam stres one vrste „da nisam odradila nešto što je trebalo“, osećam se fizički snažno i spremno. Ali… neki sićušan glasić se javi svako jutro da proveri da li ću danas trčati, vreme je idealno, nema vrućine, patike su na vratima, žuti Powerade je u torbi, kačket je tu negde. Ne, ne idemo ni danas, treba obići još tri plaže, nisam upila dovoljno sunca ove godine, nisam se naplivala. Ok.
Ove godine otišla sam na more kasnije nego inače. Septembar mesec uveliko protiče, sezona trka i planinarskih akcija je u zaletu, propuštam nekoliko lepih događaja. Na treninzima na Košutnjaku i Nbg svi su se već naoštrili i veliki planovi se ostvaruju. A mi smo još na moru. I tek onda shvatam, da me malo grize činjenica da kad se vratim, ja počinjem ispočetka, a ovo doba godine sam zamišljala kao vrhunac spremnosti nakon kilometara i kilometara nabijenih u đonove tokom godine.
Nije da sam planirala neki PB, niti još neku ultru odmah nakon odmora, ali nadala sam se da će svi uslovi biti ispunjeni, od moje forme do vremenskih prilika, da pokažem sebi makar mali napredak. Napredak bi bio minimalno ubrzanje ili jednostavno veća lakoća na distancama koje sam i do sada prelazila nedeljno.
Do kraja odmora nisam odvojila vreme za trčanje, uživala sam u pokretu svake druge vrste, dosta i u plivanju, ali pluća su svakako počela da zaboravljaju na trkačku muku.
Skoro mesec dana bez treninga. Realnost na vidiku…
Naravno, nakon povratka kući očekuje me isplanirana trka, dve, imam vremena za trening preko nedelje, lagano… Na prvom treningu od 6km samozadovoljno zaključujem da noge rade kao i pre, grlo malo zeza, ali ništa zabrinjavajuće. Sledeća trening trka od 10km – otprilike sve je bilo teško. Ok, samo lagano… Očekuje me trka od 35km na Rajcu, jeste da je Treking Liga u pitanju, ali ićiću lagano.
I ništa se neočekivano nije desilo, završila sam sve u predviđenom vremenu, sa predviđenim naporom, dobro je kada znam šta da očekujem od svog tela. Očekivala sam i strašnu upalu mišića, i to je sve ok. Ali nisam očekivala psihološki momenat, a to je onaj glasić sa letovanja, koji podseća da nisam pripremljena! Da se razumemo, imam ja jedan vrlo glasan „glasić“ koji dolazi od mog ukućanina i satrkača, koji me stalno upozorava na moj minimalan trening za maksimalne napore. Ali ovaj mali glasić je, iako tiši od mog samopouzdanja i optimizma, našao put do mene na sred trke od 10km! Jedva dočekah okret na 5km, čoveče!
I da skratim, čemu je doprineo taj mali glasić koji ponavlja „nespremna si“? Jel on stvara stres, jel to griža savesti, jel to odbrana tela – hoće da smanjim kilometražu, da smanjim doživljaj, šta hoće? Tek naknadno sam to uvidela. Shvatila sam da sam se držala rituala i podsvesnog više nego nekog plana ili projekcije, i to je verovatno mehanizam koji je ovaj glasić pokrenuo.
Prilično jednostavan, nesvestan mehanizam, koji će pomoći da stignem do cilja zadovoljna.
I to je otprilike izgledalo ovako: stavljam prsluk za trail na leđa, u njega idu bidon i telefon i neki cereal bar za ne daj bože. U bidon ne znam da li ću Powerade ili običnu vodu, na kraju sipam oba. Na svakoj okrepi pijem čašicu ili dve vode i uzimam šaku kikirikija. Pojedem čak i svoj bar. Popila sam svoje zalihe hidratacije, dopunila, popila ponovo pre kraja trke. Ništa neobično nema u ovom sledu događaja, jel da. Osim činjenice da ja nikada na trci nisam pojela toliko kikirikija, ceo bidon izotonika i svoju čokoladicu.
Telo i um imaju svoje dogovore
Stalno je glasić govorio da nisam spremna, da će mi „pasti sistem“, da će mi se smučiti bez elektrolita (već sam doživela ranije „natapanje“ vodom i slatkim okrepama do mučnine). I to je bila podsvesna mantra – pij, jedi, čuvaj se. Poenta nije bila u tome da je sva ta okrepa napravila razliku u trčanju, već je poenta u činjenici da je to bio ritual umirujućeg dejstva! I samim tim osnažujućeg.
Svaki put kad povučem tečnost iz bidona, do mozga dolazi informacija da sam unela malo nove energije, a to je potrebno osetiti više puta na trci koja za mene traje više od 5 i po sati. Nešto kao placebo. Prelazak svake etape, od kontrolne tačke do kontrolne tačke ima sličan učinak – nešto sam završila, idem dalje! Dopunila sam se, idem dalje! Usporila sam na usponima poslednjih par kilometara, ali osećaj da sve ide dobro je do kraja bio tu.
I evo nisam sigurna da li je kod povratka trčanju teži deo sačuvati mišiće od upale ili sačuvati entuzijazam. Ali ovo drugo mi je uspelo i to mi je trenutno važno.
Ako i ti praviš pauze u trčanju, OVDE se nalazi par saveta, kako da se vratiš!
