Bulimija

Imam sestru za koju verujem da pati od bulimije. Poseduje vecinu simptoma koje ste naveli, iako ona to porice. Mene interesuje gde u Srbiji postoje najbolje ustanove koje se bave lecenjem ove bolesti.
Unapred hvala

Sve je pocelo pre 9 meseci kada sam odlucila da idem na dijetu da smrsam 5kg, nisam sebi postavil odredjeni period do kada da smrsam jednostavno sam htela da sve ide polako bez opterecenja…kada sam dobila zeljenu tezinu mislila sam da mogu jos malo…i tako sam se dug period odricala hrane koju sam volela, slatkisa, kolaca, jednostavno sam posela da izbegavam hranu a nisam bila ni svesna toga…a onda je usledilo ovo sa cime pokusavam da se borim…bulimija….u pocetku je bilo prejedanje po jedan dana, kasnije po dva, a sada jednostavno ne mogu da prestanem…Imam samo 17god. i veoma mi je tesko…nemam nikakav cilj, ne izlazim iz kuce, jednostavno samo mogu da jedem i nista vise, cak sam prestala i u skolu da idem…stvarno bih zamolila ako neko zna kako da mi pomogne neka pise….Unapred hvala

Igore hvala ti na savetu, moji to znaju i idem kod psihologa ali poboljsanje traje mozda samo tog dana…ali onda pokleknem i po starom…Ja se nadam da cu se izboriti sa bulimijom i da cu je se samo secati kao ruzan san….

Draga Tužna!
Pročitala sam tvoj problem i mislim da mogu bar malo da ti pomognem. Verovatno si jako usamljena i mislim da bi ti dobrodošlo da nekoga voliš i o nekome brineš, a da znaš i da on tebe voli. Imala bi sa kim da šetaš i provodiš više vremena napolju. Imam malu žensku kucu koja će za par dana ostati sasvim sama na svetu, jer ja moram da idem za Beograd da bih našla posao. Sa sobom već vodim tri psa i ne bih mogla i nju da ponesem u stan. Jednostavno se pojavila u mom dvorištu i nije htela da ide dalje. Ako živiš u Beogradu, voliš životinje i dopada ti se moja ponuda, javi mi da znam da ponesem i nju kad dolazim.
Što se bulimije tiče, mislim da i moj muž ima sličan problem, odnosno, upravo je dobio uput za specijalistu sa tom dijagnozom.
Poželela sam da saznam nešto više o toj bolesti i tako naletela na tvoj problem. Dosta toga se slaže sa navedenim simptomima, a dolazim za Beograd da pokušamo zajedno to da rešimo.
Puno pozdrava od Nevene

Nevena ja obozavam zivotinje i mnogo bih volela sa mogu da uzmem tvoju kucu ali ja zivim u Podgorici tako da je to neizvodljivo…Puno vam hvala na savetima jer sada imam osecaj da nisam sama u svom problemu…

Draga Tužna!
Nikad nisi sama. Samo treba malo da se okreneš oko sebe i primetićeš puno onih kojima si potrebna. Trgni se, probudi se, mlada si i sigurno lepa. U to sam sigurna jer sama činjenica da patiš od bulimije ukazuje koliko si emotivna, pošto se pretpostavlja da je uzrok te bolesti upravo u osećanjima. Lepota dolazi iznutra, veruj mi da to nije samo fraza. Mlada si i ima puno toga još što treba da pročitaš, naučiš, vidiš. Potrudi se, seti se šta si volela pre nego što si zapala u taj začarani krug.
Nemoj da misliš da pričam napamet. Meni je zamalo moglo da se desi isto to što i tebi. U pubertetu sam se ugojila i to je počelo da mi smeta, naročito ruganja. Išla sam i kod Dr Ljubomira Pfafa i on je rekao da se gojim jer jedem suviše, inače nemam nikakav poremećaj. Počela sam sa dijetom, smršala 4kg za dve nedelje, 3,5kg za sledeće dve, a onda se moja mama pobunila i rekla da ne može samo za mene da se sprema posebna hrana, da je to suviše skupo i da treba da jedem isto što i drugi, samo manje.
Pokušala sam, ali je moja mama tako lepo kuvala da sam ja uživala u svakom zalogaju, prosto sam ih topila u ustima da duže traju.
Onda sam počela da sebe teram da povraćam jer mi je bilo krivo kad vidim koliko sam pojela. Na sreću, to nije dugo trajalo, bilo mi je krivo kad vidim tu divnu hranu u klozetskoj šolji. Počela sam da bežim od kuće da ne bih dolazila u iskušenje da jedem. Ostajala bih unutra samo da uradim domaće zadatke, a onda sam uzimala našeg vučjaka i išla u duge šetnje, laganim korakom ali dugotrajne. I danas sam punačka, takva mi je valjda priroda. Ne jedem puno jer gledam da ima dovoljno za decu i životinje. Ali, sve što pojedem mi tako prija i tako se lepo lepi za mene da sam se pomirila sa tim da ću biti takva do kraja života, dok sam zdrava. Sada imam 46god i čak i zube nemam kako treba, ali čovek nije samo ono kako izgleda nego ono što je iznutra. Imam puno prijatelja koji me vole i ja njih volim, volim životinje i cveće i kuda god prodjem, uvek se zalepi neka životinja za mene, jednostavno delujem kao magnet na njih. Sada, zato što nemam posla, moram da odem iz sela i da radim, da zaradim za moju decu i moje životinje.
Ti si mlada, osetljiva dušica, ali sam sigurna da imaš puno snage da voliš sve oko sebe. Nadji nešto, bilo šta, knjige, muziku, životinje, cveće, prijatelje, bilo šta čemu ćeš se posvetiti, što će ti okupirati misli i skrenuti te od samosažaljenja. Veruj u sebe, ti to možeš. A i ja verujem u tebe! Pozdrav!

Dragi moji,mislim da imam i ja problem sa bulimijom,.. od kada sam se porodila izgubila sam jako na tezini, ne smijem da se pogledam u ogledalo jer se plasim same sebe,… ne moram da vam govorim kako nista od garderobe ne mogu da obucem,,, Necu vas smarati previse o uzrocima,samo me zanima sta da uzmem za debljanje? smatram da mi ne treba psiholog niti strucna pomoc jer sam svjesna svega i samo tezim vracanju na staro. Hvala vam

Imam bulimiju već 5 godina, a pre toga sam imala anoreksiju 2 godine. Sada sam student. Zanima me koje su posledice za kasnije od ove bolesti i da li mogu umreti? Želela bih da prestanem sa tim, ali bez posete lekara, ali zaista ne znam kako, jače je od mene :(

Hvala Igore. Da, povraćanje mi je sada prešlo u naviku da toga nisam ponekad ni svesna. Osećam se baš bedno. Ne bih volela da se srećem više sa doktorima, želela bih to sama ako mogu, ali baš teško mi ide. Težnja savršenstvu me je dovde dovela. Sve je to počelo još u školi i sve do sad traje, užas. Roditeljima ne smem ni da kažem. Dosta sam ih namučila dok sam bila u anoreksiji. Sada sam dobar student i trudim se da budem najbolja u svemu, pa i izgledu. Pred ispite pijem dosta energetskh pića (kafa, guarana, red bul…) iako znam da su štetni, ali ja sam ubedjena da mi pomažu. I to obično zadržavam u sebi. Da li možda mogu da imam posledica i od toga? Srce mi kuca ubrzano u zadnje vreme, često sam uplašena, znoje mi se dlanovi i uvek mislim na najgore…. Hvala puno.

zabrinuta, dušo,

iako ti ne bih mogla dati bolji savet od Igora, osetila sam potrebu da se ipak javim i ako ništa drugo, bar ti uputim reči podrške.
Ti i ja smo otprilike istih godina; ja sam godinu dana starija od tebe.
Iz tvojih reči sam zaključila da si i sama svesna da si pogrešila kada si pokušala da stvoriš savršenstvo. Ja sam sigurna da u onoj staroj “NIko nije savršen” (ili – niko ne može biti savršen) zaista ima istine. Kada želimo da u određenoj oblasti života dostignemo savršenstvo, onda se, i to je neko nepisano pravilo, to dešava na štetu nekih drugi stvari. Tako ljudi, želeći da budu uspešni poslovni ljudi, potpuno zapostave svoju porodicu. Ili, sauprotno; ukoliko želimo da se maksimalno posvetimo porodici, posao će trpeti. Tako si i ti napravila grešku – želeći da budeš najbolja u izgledu, kako si sama rekla. To si možda i postigla, ali si oduzela sebi nešto mnogo vrednije – svoje zdravlje. Ne želim da zvuči kao da ti držim predavanja, samo ti govorim nešto što bih rekla i najboljoj drugarici kada bi imala isti problem.
Rekla si da roditeljima ne smeš da kažeš jer si ih već dosta namučila. Razumem te tvoje reči jer i sama tako razmišljam kada imam nekih problema, a to je tako pogrešno!! Igor je i ovde u pravu – bulimija jeste oblik zavisnosti i teško ćeš uspeti sama. Uspećeš onda kada priznaš sebi da ne možeš sama. Priznati slabost često je odlika jakih. Ali ti si pile toga i svesna. Onda, ne čekaj ni trena više već skupi hrabrosti i snage da, na prvom mestu, kažeš svojim roditeljima! Onda ćete svi zajedno, uz lekarsku pomoć rešiti tvoj problem zauvek.
Da li se varam ako mislim da je raylog tvog prećutkivanja roditeljima njihova ljutnja i osuđivanje? Ako jeste, nemoj tako da misliš. Oni će pre svega želeti da ti pomognu. Oni znaju da ti neće pomoći time što će te osuđivati. Tome sada nema mesta i veruj mi oni to znaju. Veruj mi.
Na kraju mislim da ti je dosta ovakvih reči, da si se toga i sama naslušala, i da samo želiš da se taj pakao završi. Ali to će se desiti samo onda kada ti odlučis – a to je kada pobediš taj strah koji te sprečava da potražiš pomoć roditelja i lekara. To je jedini način. Budi hrabra!
Rekla si da si uvek želea da budeš u svemu najbolja, savršena. Ovog puta budi savršena u osećaju odgovornosti prema sebi.
Želim ti puno, puno sreće i nadam se da če ovde sledeća vest od tebe biti – “Bitka protiv bulimije je počela, obratila sam se roditeljima i lekaru!”

Nema ljubavi, ni savšrenih ljudi (a i vreme je izmišljena kategorija :)
http://www.veroljub.info/2009/12/nema-ljubavi-ni-savrsenih-ljudi/

Zabrinuta, nemoj da čitaš i tražiš utehu na internetu, nego počni da radiš na sebi.
Ti si priznala sebi da imaš problem, što je dobar prvi korak. Odlazak kod lekara može biti drugi.

Hvala vam puno svima. Daj Bože da prestanem sa povraćanjem. Najviše se bojim da sutra kad budem trebala da postanem majka, da se to ne odrazi na moje dete ne daj Bože. Meni je jako žao mojih roditelja. Stvorili me živu i zdravu, ali previše emotivnu i dobru I da im ja tako sad vraćam. Razmazili su me mnogo, naročito posle anoreksije. Možda dok sam bila mala nisu mi pružali dovoljno pažnje i ljubavi, a sad je imam previše i grehota je kad vidim da oni uživaju da mi spreme hranu,a ja ništa drugo nego to sve ispovratim, razlog ne znam, a bojim se da im kažem, jer su mnogo propatili zbog mene dok sam bila u anoreksiji. Da nije bilo njih, umrla bih sigurno, jer sam bila kao zivi leš. Sada se ponose sa mnom, jer sam dobar student, lepo izgledam, imam lepog i dobrog dečka sa kojim mi je prelepo, okružena sam sa puno ljubavi i stvarno ne znam sta me to tera da radim nešto protiv sebe. Ja volim da jedem i kad vidim nešto mnogo lepo, pojedem ga pa povratim da bih mogla opet da ga jedem. Slabo se krećem, puno učim, nerviram se mnogo i ne znam više. Manje je nerviranja oko ispita i svega od kad sam zaljubljena, ali povraćanje nikako da zaustavim.

Веки ће вероватно анонимизирати или обрисати твоје коментаре чим ово прочита, стога немој да се бринеш, а убудуће немој да користиш своју сталну е-адресу ни на једном сајту на Интернету, ма колико му веровала. Лако и брзо се праве адресе са довољним степеном анонимности на http://mail.yahoo.com или http://www.hotmail.com , па направи себи једну и у процесу прављења немој да уписујеш ни један свој податак, већ их измисли.

Срећно у борби са собом и булимијом!

ja takodje imam bulimiju. Sve su mi zubi uništeni od povraćanja. Skinula mi se zubna gledj, odvratno je. Sramota me je i da se smejem. Trenutno pokušavam da prestanem sa povraćanjem. Jedem laganu hranu(musli, sutliju, bareno povrće, voće,proju….). Mene interesuje, da li ako definitivno prestanem sa povraćanjem, mogu vratiti svoje lepe zube. Sramota me je i do zubara da odem, užasno je, zubisu mi pojedeni, smanjili se. A možda i vi znate za neku hranu koja može da pomogne mojim zubima. Drugih problema u svom telu nemam od kad se borim sa bulimijom,ali zubi….. :(

da li je istina da od učestalog povraćanja kosti postaju meke i lomljive? zašto to i da li treba da se pije kalcijum da do toga ne bi došlo? HVALA

Bobana,podržavam Igora kao i svakog drugog ko rezonski razmišžlja.Naravno uvek treba da se usredsredimo na UZROK a ne na posledice.Posledice su uvek teže i uvek ih teže prevazilazimo.Suviše odlutamo.Neznanje,nemarnost,i ono ja znam,a pogotovo zaljubljenost do zaslepljenosti,pogotovo u nekog ili nešto …kao kao osećanja dobar čovek ili žena,novac,dobra kola itd.,poveruje se u laž,mogu nas odvesti do granice ako ne i do potpunog lutanja,stagniranja u rezultatu,pretreniranosti,odustajanja uopšte od trčanja.Ako to i ugledamo i saberemo,kao što reče Igor,ako ne na vreme ….može biti i kasno …NEMA NAS POSLE NIGDE.

Draga Bobana,
ako će ti biti od neke koristi, evo jednog iskusnog stomatologa, koji se nagledao devojaka sa zubima oštećenim od bulimije :(.
Na žalost, želudačna kiselina prosto “jede” zubnu supstancu, i ne mogu da te obradujem da ćeš povratiti onaj izgled zuba koji si imala pre bolesti. Pretežno je najviše potrošena gleđ sa unutrašnje strane gornjih prednjih zuba, a to što menjaju boju može da znači: 1. da se već vidi dentin, koji je sam po sebi najčešće žućkaste boje, 2. da je gleđ dekalcifikovana do te mere da se na tu poroznu površinu hvataju naslage u raznim bojama (viđala sam i limun-žute, recimo, zavisi od načina ishrane).

OBRATI SE STRUČNJAKU.

Kako neko gore reče, prvo shvati da jeste bolest, da je i sa stručnom pomoći potrebna čak i dugogodišnja borba… Ukratko, stručno lice pomaže da se određene emocije prvo PREPOZNAJU, i nazovu onako kako treba, pa se zatim “hrane” na odgovarajuće načine – usamljenost se “ne hrani” hranom, nego druženjem, znaš… Učiš da upoznaš sebe, da sagledaš realnost kakva jeste, da vidiš sebe kakva jesi, a ne kako te vidi….Ko? I to je jedno od bolnih pitanja.
Osnovno pravilo je da se čuvaš HALT faktora, koji se susteknu obično noću: Hungry, Angry, Lonely, Tired. Ima toga mnogo….
I ne treba da se stidiš ma čega: borba protiv bulimije uključuje i učenje da voliš samog sebe… Pa sad, ako ti kad ponestane baš toga, seti se da te mi ovde volimo i podržavamo, mila :).

Čuvaj se i svako dobro.

Videla sam da se neko gore – zbog loših iskustava – usteže da se obrati lekaru.
Bulimijom se primarno bave psiholozi, dakle – gledaj psihologa (ne psihijatra!), jer lekar je tu više ko-terapeut (za somatske probleme). Gledaj da nađeš osobu koja ti se dopada, sa kojom možeš da uspostaviš kontakt, ima vrlo sposobnih, empatičnih i finih ljudi. I još jednom – mnogo sreće, od srca.

Hvala Borislava. Trudim se sama da pobedim bulimiju iako sam svesna da je jača od mene. Evo Nova je godina, sutra Badnje veče,Božić. Neću dozvoliti da ta hrana završi u wc-u kao prošle godine. Što se tiče zuba,ne znam šta da radim. Mislim da je to jedino što imam kao posledicu od ove bolesti. Da li da stavljam veštačke zube ili ima nekog leka da mi se vrati zubna gledj? Zaista me je sram kad treba da se nasmejem, tako da sam uglavnom ozbiljna. Šta su te devojke koje su dolazile kod tebe uradile? Koja je cena tih veštačkih zuba i da li mi to preporučuješ? Imam 23 godine,mlada sam znam,ali šta da radim. Želim da budem lepa,zgodna i na kraju sam uništila sebe i svoju lepotu. Fali mi puno samopouzdanja,samopoštovanja.

Draga Bobana,
prvo, srećna ti Nova 2010. i svi praznici :), i da ti Onaj Gore da sve najbolje :).

Sa zubima je bilo različitih rešenja, zavisi od toga u kojoj meri su zubi oštećeni. Od devojaka koje sam ja viđala, samo jednoj sam radila krune (gleđ sa unutrašnje strane je sasvim nestala), a obično prvo pokušamo ozbiljnijom fluorizacijom (fluor protector), ili drugim tehnikama, zavisi i da li su zubi konkretno osetljivi na termičke podražaje i koliko.
Dakle, prvo – pitanje je da li uopšte treba raditi krune, da ne bi skakali odmah na to :). Cene kruna su od oko 6.000 do oko 17.000 din jedna (keramika na zlatu je najskuplja), ali… kako da ti objasnim :). Ne postoji nešto što je najbolje, samo ono što je najbolje za konkretnu situaciju, šta bih ja preporučila zavisi od stanja zuba uopšte, od kvaliteta zuba (posebno u suprotnoj vilici), od vrste zagrižaja, tipa žvakanja i 1001 stvari.

Ako smem nešto da ti sugerišem, ti si samo malo starija od moje ćerke, nemoj zameriti :).
Vidi prvo da se iščupaš iz bulimije.
Mislim, mi kao zubarija :) možemo doslovno na glavu da se postavimo, da napravimo sve najlepše na svetu, ali da se dalje nastavljaju svi mogući problemi koji kompromituju naš rad, jer osnovni uzrok nije uklonjen.
Kod bulimije, slično kao i kod anoreksije i šume jedne drugih oboljenja i stanja, strada ceo organizam, Pošto se organizam ponaša kao SISTEM, sve se to reflektuje u ustima; dakle, mogu ja da napravim zube kao san, ali da recimo dalje desni nastave da se povlače (jako reaguju na metaboličke promene, posebno hormonski disbalans), i onda smo bezveze uzeli pare.
Nemoj pogrešno da me razumeš, ja sam stara garda :), učeni smo da gledamo i rad i pacijenta na 30 godina unapred – krune neće rešiti probleme, dapače – možemo samo gore da napravimo, kao i u svim situacijama gde se nešto spolja “kiti”, a osnovni problem – zbog kojeg je sve i nastalo – nije rešen. ‘Oću reći – volim ja da ti uzmem pare :), ali će to biti kratkoročna lepota.

To što ti težiš savršenstvu nema potrebe da mi puno pričaš :). Sve devojke koje sam videla, da imaju bulimiju, su kao osobe doslovno na isti kalup, da mi ne zameriš na izrazu. Mislim, nisam psiholog, samo ceo život (pažljivo :) posmatram ljude, i ta težnja za perfekcijom je uvek prisutna, ali i preterana kritičnost koju pominješ. Nije baš jako etično :), ali veruj da su i roditelji, matične porodice tih devojaka na isti kalup (mnoge od njih sam takođe viđala i znala).

Dakle, ostaje moje prvo mišljenje – shvati da je bolest, i traži pomoć.
Kad kažem “biće jako teško”, ne mislim toliko na borbu i unutrašnju snagu, nego na brojne spoznaje u pogledu sebe i bliskog okruženja, a to je ono što je tim devojkama bolno. “Dobro jutro” ume da bude jako strašno, ali vodi ka odrastanju, ka svojoj glavi na ramenima; kad nazoveš stvari onako kako JESU, boli, da – ali veruj da je jako korisno, dugoročno gledano… Za život. Mislim, boli i kad odrastaš, pa smo opet svi živi ostali, jel:).

Još jednom sve najbolje, ako te još šta zanima, ja ću navraćati ovde ponekad.

Igore,
da li možda znate ili imate neki podatak/link na temu koji je procenat devojaka “profesionalno” disponiran za bulimiju ili anoreksiju – mislim na gimnastičarke, balerine, slično?
Negde sam to jednom videla, samo se omatorilo pa ne mogu da se setim….:).

I vama sve najbolje za Novu godinu, od srca :).

Igore,
puno vam hvala na pažnji i vremenu :).
Ja sad ne mogu da se setim da li sam to negde čitala, ili sam gledala emisiju na temu dispozicije određenih sportistkinja za bulimiju, ali me je baš zanimalo jedno vreme, jer nisam mogla da shvatim šta se zaista događa sa tim devojkama koje sam viđala kao pacijentkinje, pa sam malko čitala, ali je to bilo davno.

Ako će nekom šta pomoći, meni se jako dopala knjiga “Buđenje Ofelije” dr Meri Pajfer, koja jako lepo govori o anoreksiji, bulimiji, i sličnim problemima mladog sveta, ovo je jedini opis koji sam našla:

“Zasto u svetu sve vise mladih devojaka postaju plen depresije, imaju problema s apetitom, zavisnoscu, i pokusavaju da izvrse samoubistvo? Po misljenju klinickog psihologa, dr Meri Pajfer, koja vise od dvadeset godina leci devojke, mi zivimo u svetu koji je opsednut spoljnim izgledom, zasicen medijima, u kulturi koja “truje mlade devojke”…
Ovde, po prvi put, cujemo autenticne glasove samih devojaka, licne i bolno iskrene. Budjenje Ofelije je knjiga u kojoj se otvoreno iznosi njihova gorka svakodnevica, upucuje se poziv na borbu, dok se roditeljima pruzaju saosecanje, snaga i strategije pomocu kojih ce kod tih Ofelija probuditi izgubljeni osecaj vlastitog bica. “Potresan i lucidan izvestaj… Dr Pajfer je zazvonila na uzbunu, i to uzbunu na koju se moramo odazvati ako zaista brinemo za svoje cerke, sestricine, svoje ucenice i pacijentkinje na psihoterapiji.”
“Dr Natali Porter “Svi ljudi koji imaju cerke treba da procitaju ovu knjigu koja otvara oci. Izuzetno korisna i preporucljiva.” (Lajberti Dzornal ).”

Ako neko uspe da je nađe (ja sam je čitala pre nekoliko godina), verujte da je lepo pisana i deluje mi da govori istinu :).

Igore,
izvinjavam se zbog ovolikog trošenja prostora, i molim vas – pošto ne znam uređivačku politiku sajta :), ako se ovo smatra reklamiranjem, skinite slobodno.

Još jednom hvala na odgovoru i trudu,
prijatno vam veče :).

Borislava,hvala vam od sveg srca. Srećna i svima vama Nova godina i Božić. Što se tiče oštećenja zuba,zubar mi je rekao da nema potrebe još za krunicama,a ne znam da li je prepoznao po zubima da imam bulimiju. Prednja dva zuba su oštećena, skoro se skinula zubna gledj, izdrobljeni su i pojedeni od povraćanja. Kada pijem kafu obavezno ta dva zuba čudno požute,pa onda po sat vremena trljam četkicom samo ta dva zuba. Evo već peti dan danas kako nisam povraćala i presrećna sam zbog toga. Jedem umereno i često laganu i zdravu hranu, radim vežbe, idem na plivanje i neverovatno kolko se bolje osećam i čak lepse izgledam(mršavije). Izbegavam ljude koji me omaložavaju i čine da se osećam nelagodno. Daj Bože da ovako nastavim. Čvrsto sam rešila da ova godina bude godina moga ozdravljenja na prvom mestu,pa ispiti,izlasci i ostalo. U ogledalo više ne gledam svoje telo, već samo zube kao neki ludak :) Tešim se da ako ne povraćam i ako izbacim lošu hranu sa jelovnika, zubi ćemi pobeleti,ali to se samo tešim.Neverovatno kako su se smanjili za tako kratak period povraćanja. Ne znam kako se svidjam svom dečku,baš sam odvratna sa ovim malim i propalim zubima. Eeee…sad mi je kasno da se menjem. Za dve krunice na ova dva prednja zuba me neće košteti mnogo, tri stipendije :-(,uštedeću moram to da uradim. A vama svima HVALA. Vaši saveti da treba da se osvnem na UZROK BULIMIJE i još mnogobrojnih saveta mi je zaista dosta pomoglo,jer mi je ovo najduže što ne povraćam,samo da tako i ostane,TRUDIĆU SE. VELIKI SAM JA BORAC I NE DAM SE PASTI, JER ONO ŠTO TE NE SLOMI, TO TE OJAČA. Samo zdrava i redovna ishrana, sport obavezno, nisam baš druželjubiva,ali imam dečka,pa može on da prođe kao društvo :) i vi ste zdravi definitivno, mislim na mozak,jer je bulimija bolest psihe. LJUBIM VAS I POZDRAVLJAM SVE…….

Dragi moji, a narocito drage moje devojke. Procitala sam sve komentare, ali me je Tuzna nekako najvise pogodila. Mozda zato sto me najvise podseca na mene. Ja imam problem sa bulimijom vec godinama. Nisam nikada isla da se lecim jer sam smatrala da ja to umem sama da kontrolisem ( eto koliko sam uspesna kad to traje vec godinama). Svesna sam i posledica, svesna sam i rizika, ali jednostavno, ponekad je to jace od mene. Do sada nikada nisam otvoreno pricala o tome. Jos pre nekih 7godina je jos moja majka primetila da nakon svakog obroka jurim u kupatilo. U pocetku je cutala, zatim je pocela da ide za mnom, da prisluskuje na vratima i jednom je slucajno zatekla ostatke hrane u WC solji. Kad me je napala, slagala sam da mi je bilo muka od neceg sto sam pojela. Onda me je redovno proganjala posle svakog obroka, ali sam se trudila da ne budem upadljiva, nego da povracanje obavljam malo kasnije, kad ona vise ne bude obracala paznju na mene. Oduvek su mi ljudi govorili da izgledam sjajno, ali sam na sebi uvek nalazila mane. Nije to samo nedostatak samopouzdanja. Za neke stvari sam vrlo samouverena, i desava se da se pogledam u ogledalo i kazem samoj sebi da izgledam sjajno, ali su to vrlo retki trenutci. Vecinom pronalazim visak na sebi i to odmah preracunavam u kilogramima koje bi trebalo da skinem. I tako se razvlacim vec godinama.Nisam vise klinka, i nisam balavica koja bi sebi dozvolila neke teske posledice, ali sam takodje i svesna da iste te posledice ne zavise od mene. Pa se i dalje trudim da to ciscenje bude sto redje, i dalje patim od toga da smrsam jos malo…A nisam neka mrsavica, bar ja sebe ne smatram takvom.Prija mi kad mi kazu da sam smrsala, a kad mi neko kaze :” e Bogu hvala da makar malo licis na normalno celjade” tada se ponovo vracam svojoj “terapiji” jer znam da sam se ugojila. Znam da cete me osuditi sto nikada nisam otisla lekaru. Ali opet mi je drago sto svoje muke mogu barem sa nekim da podelim. Vise ne zivim sa roditeljima, pa me ne mogu kontrolisati, a njima nikad ne bih ni mogla reci. Kome god da kazem, osudice me. Cujem ljude oko sebe dok pricaju o ljudima slicnim meni.Vama bar mogu da kazem.
Srdacan pozdrav svima…

Eh, ljudi moji, tako vas dobro razumem, a pomoci vam ne mogu. Necu vam nista novo reci, da znate. Ja sam, zapravo, otisla kod psihologa tek pre 2 nedelje i on mi je rekao da imam bulimiju, mada sam i pre sumnjala u to. A moj problem sa opterecivanjem od gojaznosti traje vise od 5 godina. Samo sto ja nikada ne povracam, osim kada popijem previse. :) Ali od hrane nikada ne povracam, ne mogu da izbacim hranu iz sebe kroz usta, pa to vam je. I onda, naravno, nastaju trenuci ocajanja, vama jako dobro poznati. Ne zelim da ih opisujem previse, jednostavno tada zelim da me nema na ovom svetu. Kada idem na trcanje i aerobik, prividno je sve u redu, ali kada pocnem da izostajem, krece zacarani krug i pakao. Sva sreca, pa imam ogromnu podrsku prijatelja, oni su me i naterali da potrazim strucnu pomoc, jer sama nisam imala ni snage ni hrabrosti. Budite istrajni i uporni, to vam kazem ja, koja ni sama ne verujem da cu moci da se izborim sa ovom bolescu. TAKO JE UZASNO! :( Svima zelim ozdravljenje i da pobede sebe!!!

pa,ja radim neka istrazivanja za skolu,radim referat o bulimiji.nisam znala sta je to kada mi je nastavnica rekla,ali posle citanja ovih komentara,sve mi je jasno…zao mi vas je svih sa ovom bolescu,i zelim vam da se izlecite!!! bilo bi korisno ako bi ste mi rekli jos neke infoormacije o ovoj bolesti,unapred zahvaljujem…..

Ovo nije prvi put da citam forume o bulimiji, ali ovde ste svi puni podrske sto me je i podstaklo da i ja prvi put kazem nekom da i ja imam taj problem. Uvek sam dobro izgledala jer se ceo zivot bavim sportom, ali kad sam prestala pocele su kile da se lepe i naravno pocela sam sa raznim dijetama… Sve je to dovelo do toga da se sad vec 4 godine patim sa bulimijom. U pocetku sam mislila da je to super, pojedem nesto, odem do kupatila, povratim…i kao da nista nije bilo. I tako je to funkcionisalo dok nisam shvatila da to vise ne mogu da kontrolisem. Znam da imam problem i vec dugo pokusavam sama da prestanem, ali svaki put sam poklekla i vratila se starom. To me podseca na zivi pesak, prvo te malo uhvati, cini ti se da je bezopasno, ali u stvari tones sve dublje i dublje i ne mozes sam da se izvuces iz toga. I znam da moram nekom da kazem, ne mogu vise da cutim, posto to vise nije zivot, to je patnja i mucenje. Par puta sam padala u iskusenje da kazem mami, ali ne mogu. Pogotovo posto je moj brat imao nesrecu pre par godina i otad je sve postalo veoma stresno pogotovo sto je lecenje jako skupo i sve mora da se radi u inostranstvu. Ne bih mogla mogla na svu patnju da im dodam i ovo moje. Ali jedno znam…ovako vise ne mogu. Razmisljam o tome da odem u studentsku polikliniku, pa me zanima da li je neko vec isao tamo zbog ovog problema i kakva su iskustva?
Hvala unapred

Bulimija imam veke 7 godini.Otprvin mislev deka super e sto mozam da jadam a voopste da ne se zdebelam.Kako sto minuvase vremeto veke stanav zavisnik.Veke povrakam i po 3 pati na den.Ednostavno ne mozam da prestanam da jadam,otkako ke jadam veke mislam na slednoto jadenje.Hranata mi stana porok.Sekogas sum se trudela da izgledam sovrseno,no ova e veke daleku od sovrseno,imam bolki vo stomakot,zabite mi se rasipani ne znam veke stoda pravam.Se plasam veke da nemam i cancer.Ve molam kazete mi dali toa e voopste vozmozno i kako da se izlecam od samata sebesi?Fala mnogu,pozdrav od MK

Вања и остали, потпуни сам лаик на ову тему, стога мој савет узмите са резервом, али могу само здраворазумски да закључим да ваша опседнутост храном (а самим тим и последични страх од преједања) долази од ГЛАДИ. Дакле, покушајте да повраћање замените храном која ће вас заситити, али не и гојити (која је то храна и у којој количини упитајте неког нутриционисту или погледајте на Интернету). Мислим да ћете пуног стомака мање размишљати о наредном оброку, а самим тим и мање се плашити његових последица у погледу добијања тежине.

cao, evo opet mene. Imala sam sistematski pregled u studenskoj poliklinici. To je bila jedinstvena prilika da priznam doktorima da povracam i da je pre toga bila anoreksija. Iskoristila sam priliku, jer zaista brinem za svoje zdravlje. Svi doktori su rekli da odlicno izgledam i da nema razloga da mucim svoj organizm. Vadila sam krv, isla snimala srce, zube… Srce moracu ponovo,jer nije se dobro videlo i sada strahujem sto je to bas moralo kod mene da se desi. Nadam se da mi je srce okej :( Krvna slika mi je dobra, ali zubi nikakvi. Desni su mi sve bili pokvareni. To sam popravila, ali opet dzabe, jer mi je zubna gledj sve pojedena od kiseline i zubi su zuti i ruzni. Kako nisam ni ranije cenila sebe, sad jos gore nemam samopouzdanja i mrzim sebe. Stavljanje krunica je preskupo :( A doktori mi nista nisu pomogli. Nikako me nisu ubedili da sa tim prestanem, kao da to i nije tako strasno. A zasto me niko ne razume…. :(

Zdravo svima, pisala sam vam vec…imala sam bulimiju dugo…i to je bio najgori period mog zivota…ali hvala bogu to je sad iz mene! Isla sam kod psihologa, pricala sam roditeljima i sve je to pomagalo ali nista nije imalo toliki uticaj koliko je imala moj drugarica koja je uvek bila tu i koja mi je u jednom razgovru da tako kazem odbrusila i rekla da sama razmislim da li zelim da najlespe godine provedem zatvorena u kuci ili da se trgnem…Razmisla sam i shvatila da to nisam ja i da mogu da izadjem iz tog zacaranog kruga, izasla sam sa par drugarica u grad, sredila sam se kao nekada, iako sam imala previse kilograma sebi sam izgledala prelepo… :) Provela sam se kao nikada i videla da cak i ako imas vise kilograma i telo ti nije savrseno mozes se osecati bozanstveno….Od tog dana sam pocela da izlazim i da se druzim… Pomogla sam sebi, manje sam razmisljala o hrani i onda je sve bilo lakse…Ne kazem da me neki komentari nisu pogodila ali sam shvatila da prava lepota dolazi iznutra i da je fizicki izgled najmanje bitan….Zahvalna sam svojoj drugarici sto mi je onako odbrusila jer da nije bilo nje verovatno bih jos uvek sedela kuci… Verovatno ce svi misliti da je ovo glupost jer sam i ja mislila da mi to nikako nece pomoci i da cu se samo jos vise rastuziti kad vidim kako neke devojke izgledaju ali verujte mi nisam ih ni primetlia…. Od tada nisam isla kod psihologa jer mi stvarno nije potreban… Stvarno mi je drago sto ovo mogu sa vama da podelim i nadam se da cu nekome pomoci….pozz za sve…

…nakon agonije koja je trajala,…cini mi se citavu vecnost/11godina/,uspela sam pobediti anoreksicno -bulimicni poremecaj!Pokusaj lecenja je prosao ovako…otisla sam da se lecim na svoju inicijativu.U pocetku /prvih mesec dana /nisam povracala,a nakon toga sam nastavila po svom.Zelela sam da sto pre izadjem iz bolnice.Kada su me merili ja bih se napila vode,nivo K sam povecala tako sto sam sama u apoteci kupila onaj prasak i pila/da ,znam, moglo je i srce da mi stane/,prevarila sam ih! Izasla sam iz bolnice “zdrava “! Koga sam ja prevarila???Kada sam otisla u bolnicu imala sam 35kg.-165cm,izasla sam sa 41kg,ajde dobro…Nakon toga sledilo je pogorsanje…const.prezderavanje -bila sam jednom nogom u grobu.Resila sam da prekinem sa tim sranjem!!!Bilo mi je jako tesko .Ne bih uspela da mi nije bilo sestre.Rekla sam joj da mora da me spreci kada krenem da se prezderavam.Molila sam je da mi dozvoli ‘samo malo da se najedem’,plakala….ma svasta se desavalo u tom afektu-”moram da se najedem”…ali sam joj rekla da mora da bude jaca od mene, da ne obraca paznju na to sto ja placem i kukam.Bila sam gora od najgoreg narkomana,ali je moja droga bila hrana.Ona je bila moje sredstvo komunikacije.Kroz nju sam se praznila od svakog vida emocija/lepih ,ruznih/.Cak su i lekari bili iznenadjeni i cudilo ih je moje dobro raspolozenje.Postepeno sam pocela da se obuzdavam sama,bez pomoci sestre.
Nakon sto sam stopirala povracanje ,u meni su ostajale te emocije. Poceli su razno -razni strahovi/nisam volela da ostajem sama u kuci,strah za sopstveno zdravlje tipa-mozda imam rak ovoga,onoga itd….Jedan razgovor sa pravim covekom ,u pravo vreme bio je kljucan za moje izlecenje!Naucila sam da kanalisem svoje emocije, da se zapravo nicega ne plasim,da se covek sastoji od energije koju samo treba da ide u pravom smeru.Autosugestija je zakon!!!Ja sam uspela ,bez lekova,bez icega ,SNAGOM SOPSTVENOG UMA!!!!KLJUCNE RECI –AUTOSUGESTIJA,PRAVILNO USMERAVANJE ENERGIJE!!!veliki pozzzzzz !p.s, NO FEAR!!!!!:))))))