Trčanje je umni sport! (Kako sam istčala prvi polumaraton)

Uvodne napomene

Teorije kažu da postoje tri načina učenja: po modelu, ponavljanje i pokušaj/greška. Ovaj poslednji je moj. U nadi da će moje greške i moji pokušaji pomoći trkačima početnicima pre svega, da ne učine iste, delim svoje iskustvo pripreme za svoj prvi polumaraton uz veliku zahvalnost urednicima i autorima sajta trčanje.rs čiji su mi tekstovi tokom priprema bili ključni. Molim sve one koji će moju priču pročitati da uzmu u obzir ogradu da ja nisam školovana da delim bilo kakve savete o trčanju i da je sve u daljem tekstu posledica mojih ličnih razmišljanja i iskustva.

Malo uvodne filozofije

Od malih nogu sam želela da treniram atletiku međutim, u gradu u kom sam odrasla se trčalo na hipodromu, na stazi za konjske trke kada su konji na pauzi (možete misliti na šta to liči!) a kada sam se doselila u Beograd bilo je kasno – u Srbiji od 18+ već si „mator“ za početke. I tako sam sama trčkarala godinama tu i tamo uz manje ili veće (ponekad višegodišnje) pauze i dosta razmišljala o tome šta to znači za mene i šta je zapravo suština trčanja.

Tako dođoh do 3 osnovna zaključka:

1. Trčanje je umni sport

Čudno je to kako čim pomislis da više ne možeš a ono odmah počne mišić da žiga, zastaje dah i raste puls. Zato su treneri, školice i planovi/programi dobri jer misle umesto tebe koliko i šta ti zapravo možeš. Međutim, činjenica je da je većina nas ovde autonomnih trkača koji sami sebi treba da održavamo disciplinu treninga i ponekad trčimo iako nam nije do toga. Po mom mišljenju mi tada zapravo vežbamo um.

Da l je stvarno onaj nesretni Filipidis istrčao 39km pod punom ratnom opremom (dobro ajde u to vreme nisu baš vojnici izgledali kao robokapovi ali opet štit i koplje- malo li je?) jer je bio utreniran? Pa naravno da ne! Da jeste, ne bi umro odmah nakon javljene vesti, pokoj mu duši. Istrčao je jer je imao veliki cilj i njegov um je bio fokusiran na to.
Zato ja smatram da čovek koji istrči maraton moze da uradi sve u životu. Smatram da se kroz trčanje učimo istrajnosti, fokusu na cilj bez obzira na prepreke i da se taj duh nekako prenosi na sve ostale aspekte života.
Pored toga, učimo i kako da se „samozabavimo“ u glavi bez interneta, sudoku-a, televizora i sl: treba bre taj um nešto da radi ta 2h (ili ne daj Boze 4 za maraton)!

2. Trčanje je karakterna osobina

Znate onu decu koju roditelji tuku (u vreme dok se pedagogija na to svodila) a ona neće suzu da puste? E po mom mišljenju to su rođeni trkači. Ta tvrdoglavost da se „iz principa“ nešto izdrži pa makar i na svoju štetu je po mom mišljenju ključna za dobrog trkača na duge staze. Kako drugačije onda objasniti treninge po vetru, snegu, sa bolovima u zglobovima, na +/- 50 stepeni, dok pljušti kiša i lipće krv iz žuljeva? Drugim rečima, nije samo volja – ima malo i do karaktera.

3. Trčanje je kolektivni sport

Ovde ne mislim na drugara koji prati isti plan, trči istim ritmom i ima istu ambiciju trening distance, vec na užu/širu familiju, prijatelje, kolege i ostale koji treba da „istrpe“ sve naše treninge i razumeju zašto „baš moram“ da istrčim i večeras. Mislim da je njihova podrška i tolerancija ključna za uspeh jer se ne „žrtvujemo“ trčanju samo mi nego i oni – oni nas manje viđaju, oni manje mogu da računaju na nas, oni moraju više da se uklapaju u naš raspored.

Pripreme: generalni opis

Možemo reći da sam se opet trkački aktivirala ozbiljnije (bolja reč je redovnije) u avgustu prošle godine i da više manje nisam stajala. Trčkaranje se svodilo na nekih 10ak km nedeljno, vrlo lagan tempo. Negde u junu ove godine sam to podigla na 15ak km nedeljno i kada sam dospela do tačke u kojoj mogu da istrčim 5km u cugu, krenula sam da pratim pripreme za polumaraton: laki plan sa ovog sajta. Kako plan traje 10 nedelja i kako sam od samog početka planirala da trčim Dunavski polumaraton, krenula sam 11 nedelja pre da bi imala tu jednu nedelju „lufta“ – zlu ne trebalo. Ispostavilo se da mi je trebalo tri. Nekako sam primetila u životu da kad god imam „plan B“, „plan A“ nikad ne uspe…

Moj opšti utisak o pripremama je da ide „preko trnja i strnja pa po loju“ – od ispuštanja duše do laganog istrčavanja 15km. Mislim da je praćenje plana izuzetno važno upravo zbog ovog „trnja“ i „strnja“ jer kad pluća više ne mogu, mozak odradi svoje zato što je plan jasno rekao koliko mora da se istrči taj dan. Meni su lično najteže padali intervali. Ja ne umem da vam opišem (i to je trebalo neko da nas psihički pripremi!) kakvo je to ubijanje u pojam kada u planu piše „5min“ brzo a ja mogu da istrčim 2 i to u 6-oj nedelji priprema!

Međutim, u čemu je fora – „brzo“ ne znači „koliko te noge nose“ nego BRŽE u odnosu na tempo kojim trčis. To mi je kasnije razjašnjeno na ovom istom sajtu i od tada je išlo neuporedivo lakše – pre svega psihološki. Ja sam na primer trčala treninge tempom oko 6,1 min/km a taj „brzi“ deo negde oko 5.5-5.6 min/km. Zadišem se ja i krenu da mi idu slike voljenih ispred očiju i krenem da spominjem familiju autoru plana, ali istrčim svih 5min.

Za merenja brzine kretanja sam na početku koristila ručni sat. Dobila sam neki sportski, nekakav „g shock“, koji ima 128940345 funkcija. Vrlo brzo sam odustala od korišćejna istog jer dok nabodem koje dugme pokreće štopericu, ohladim se od urađenog zagrevanja. Onda sam skinula „runtastic“ aplikaciju i to mi je bilo otkrovenje! Pokazuje sve: prosečnu brzinu kretanja, distancu, vreme, utrošene kalorije. I onda crkne. Kad mi je najviše trebao. Jednostavno, više nije hteo da pokazuje tačno. Pokušala sam raznorazne opravke i na kraju batalila i rešila da trčim po osećaju.

To je takođe zanimljivo, nakon nekoliko nedelja praćenja pomoću „gedžeta“ razvije se osećaj lični kojim tempom se krećeš. I onda možeš da se osloniš na to. Faktički „osećaš“ svoje telo u odnosu na realne parametre (vreme, distanca) koje vidiš na satu/telefonu, osećaj postane poznat (naučiš ga) i onda nakon nekoliko nedelja možeš da ga prepoznaš te samim tim znaš za koje realne parametre je vezan.

Što se tiče dužina trčanja, trudila sam se da trčim na stazi čiju dužinu poznajem. Ako štedim kolena ili ne trčim distance, to je bio tartan na Tašu (500m), ako mi je dosadno to je bio potez od Krsta do Taša i nazad posle par krugova (5km jedan pravac+3kruga), ako trčim distancu do je bila Ada (7,7km krug).

Jedan od razloga što sam izabrala Taš za najčešći trening je, između ostalog, što tamo uvek ima ljudi i osvetljeno je. Ja sam „noćni“ trkač i uz to sam žensko i jako mi je neprijatno da budem sama u mrklom mraku gde nema žive duše naokolo, što je recimo čest problem sa Adom u jesenjim/zimskim mesecima i noćnim satima. Taj problem sam zaobilazila recimo tako što sam trčala napred nazad milijardu puta u delovima gde ima ljudi (dok je radio runtastic pa sam mogla da pratim koliko je to u km), tako što se „zakačim“ nekom slučajnom trkaču pa trčim 10m iza/ispred ili najjednostavnije, tako što odem pravo iz kancelarije dok još ima ljudi. U jednom periodu, na početku, sam imala i psa koji je trčao sa mnom. Međutim, ona je vrlo brzo nakon što smo presli na duže distance odustala. Prosto nije bilo sile da je nateram sem da je uzmem u ruke i nosim a na mojih 62 kila jos 10 kila kučeta je stvarno mnogo…

Biti trkačica: praktična rešenja

Zadržala bih se malo kod ovih „ženskih“ momenata trčanja jer ima tu još stvari za spomenuti. Evo na primer frizura: trčanje po kisi (u kabanici naravno) ili pored vode ume da nas unakazi. Ja lično sam taj problem rešila tako što sam stavila keratin. Jos jedan trik mi je bio da ukoliko sam pre treninga bila na feniranju i neću da perem kosu, ja bih nakon tuširanja uzela četku i fen i prošla par puta kroz kosu da „ubijem“ vlagu koju je povukla od vode.

Vezano za „tipičan“ mesečni ženski problem, mogu da citiram jednog lika iz crtaća „just keep swimming“. Jednostavno, po mom mišljenju to je „problem“ samo u našoj glavi. Apsolutno se NIŠTA neće desiti ukoliko se nastavi sa redovnim treninzima i tokom „tih“ dana. Naprotiv – meni je redovno trčanje ustalilo ciklus i učinilo nešto što 7-mesečna hormonska terapija u prošlosti nije mogla. Jedino eto što se meni događalo je da u danima pred ciklus tokom bržeg trčanja osetim veliki oštar bol u donjem stomaku. Prvi put sam nastavila da trčim dok mi se i noge nisu oduzele pa sam onda sela (zapravo sklupčala se u položaj fetusa na klupici) i sačekala (čitaj: arlaukala) da prođe, drugi put sam usporila trčanje i milila i do trećeg puta nije došlo jer u danima „pred“ nisam praktikovala intervale.

Nadovezaću se na ovaj „ženski“ deo pričom o „stajlingu“ odnosno opremi. Svi komentari koje sam čitala na ovom sajtu vezani za patike su tačni – ovde jednostavno nema izbora! Jedva sam uspela da iskopam adidas boost u Đak sportu – i to na sniženju! Moj utisak je da do 5km moze da se trči u bilo čemu. Od 5 do 7-8km su potrebne neke namenske patike za trčanje. Od 7-8km do 15km su potrebne kvalitetnije patike za trčanje a od 15km pa na više potrebna je munja od patika!

Dobro, sad malo preterujem, ali po mom (SKROMNOM!) iskustvu od 15-og km počinjemo da razumemo što smo dali 100+ evra za patike. Stvarno mislim da su poslednja 2-3km istrčale moje patike za mene… i to bez i jednog jedinog žulja! Vezano za ostatak opreme, jesam kupila trkačke helanke sa rajsflešusom i trkačku majicu za sam polumaraton ali sam pre toga trčala u pamučnim stvarima. Natope se one ali su meni udobne.

Samo bih još jedan mali savet – ako kupujete helanke, vodite računa da imaju učkur! Imala sam 2 para adidas pamučnih helanki za trening BEZ UČKURA i one stoje kao salivene u normalnim okolnostima – čim krenem da trčim, pokret i sila gravitacije urade svoje te ja prva 3-4 km dok se malo ne oznojim da se one „zalepe“ provedem povlačeći ih na gore…. Međutim, važnije od bilo kojih helanki i majici je sportski brus! Ja iskreno nisam verovala u njegova čudesa i budući da imam obline poput bilo koje tarabe iz plota, još manje sam videla svrhu istog. Onda sam nakon završenog polumaratona krenula da se tuširam i prolomio se vrisak kao posledica sudara odrane kože i mlaza iz tuša! Najverovatniji scenario je sledeći: u poslednjih par kilometara, meni je običan brus u kome sam do tada trčala i služio me odlično napravio žuljeve koji su nakon toga pukli i otvorili ranu u koju je brus dodatno nastavio da se useca… ne želite da znate… Dve nedelje kasnije ja i dalje imam problema s tim….

Ako bi trebalo da zaključim o samim pripremama, rekla bih još samo da je ono što je meni bilo jako, JAKO važno je da svaki trening isteram do kraja – po svaku cenu: kiša, sunce, svadba, Slava, rođendani, rođenje prvog Kumovog deteta, službeni put, prehlada – šta god. S obzirom da se po planu koji sam pratila trči 4 puta nedeljno, uvek bih nedelju unapred sela da pogledam šta me sve čeka od obaveza i odlučivala kojih dana ću trčati. Takođe, odštampala sam plan treninga i nakon svakog štiklirala taj završeni što daje neverovatan psihološki osećaj moći nad samim sobom.

Međutim, dese se nepredviđene okolnosti poput ovih gore navedenih a koje izbace iz ritma. Na primer, na ovom sajtu možete pročitati da ukoliko imate virus treba trčati a ukoliko je prehlada, treba odmarati. E sad – kako ja da znam da l je jedno ili drugo? Moj lični pristup je bio testiranje. Čim je krenula temperatura i nos, ja sam izašla da trčim u želji da vidim šta će se desiti. Desilo se da mi je bilo jako loše nakon u smislu malaksalosti, tako da sam morala da gotovo čitavu nedelju provedem u krevetu. Pored toga, desilo mi se i to nesretno trovanje što me je još nedelju dana „ukrevetilo“ a onda na sve to i službeni put. Međutim, ja sam imala jako veliku želju da istrčim svaki trening i onda sam krenla da pakujem višak treninga u manjak vremena i program uradila za 8 nedelja – bez povreda, što smatram rezultatom sreće i volje. Nekako stvarno mislim da ako nešto puno želimo, da će nas i sreća poslužiti.

Dečije bolesti

Spomenula bih još i neke „dečije bolesti“ trkača koje takođe mogu da predstavljaju prepreku praćenju plana poput (ne)zagrevanja. Evo recimo kolena. Stvarno sam se trudila da ih zagrejem svaki put (makar malo) ali jednom prilikom, kaže meni dečko koji je bivši rukometas pa se kao razume u sport „ajde šta se zagrevaš za trčanje, pa trčanje ti je zagrevanje“. I potrčim ja odmah sa njim (izem ti slepu ljubav…). I narednih mesec dana nosim steznik i grejač oko kolena jer ono toliko žiga da ne mogu normalno da hodam a kamoli da trčim. Naučim se ja pameti tu i uredno krenem da zagrevam svaki zglobić pred trčanje (inače meni je najbolja vežbica za kolena kada čučnes tako da su butine i listovi pod uglom od 90 stepeni i ona kreneš da „hodaš“ u tom položaju) a onda krenu velike distance i krenu da bole zglobovi za koje nisam znala da postoje. Eto na primer, ja nedelju dana nisam mogla ni da ležim ni da sedim od bola u repnom delu kičme nakon prvih istrčanih 12km u cugu. Sad zagrevam pred trčanje i vilicu – zlu ne trebalo.

I za kraj, ostavljam jedan „bonus plus“ efekat trčanja koji sam po sebi može biti razlog za kretanje istog. Naime, posle 13 godina aktivne pušačke karijere Marlboro-a 100’s pola do pune pakle dnevno, moje telo je počelo da se gadi na cigarete. Na početku je to bilo nakon treninga, pa je onda krenulo i sutadan ujutru, pa i sutradan podne, pa i sutradan popodne sve dok moj organizam nije izbacio taj odvratni otrov iz sebe. Verovali ili ne – sve ono „ja ne mogu nikad da ostavim cigare“, „to je uživanje“ i ostalo – pada u vodu! Prosto, organizam želi kiseonik i ODBIJA dim. Zaista, koliko god da želite da pušite, koliko god da je jaka psihološka zavisnost – NE MOŽETE! Gadi vam se, uzmete dim i imate želju za povraćanjem. E TO su trčanje, pripreme za polumaraton pa posledično i ovaj sajt na kome sam našla inspiraciju i plan učinili mom telu. HVALA!

Trka

Na ovom sajtu sam naučila da je nedelju dana pred trku period zvani „taper“ gde telo i um (pre svega!) prikupljaju snagu za predstojeći izazov. E meni BAŠ te nedelje se zakomplikuje situacija na poslu koja se svodi na ogromnu dilemu šta od dve mogućnosti izabrati a faktora za analizu je milion! Čisto da imam o čemu da mislim 2 i po h dok trčim… Međutim, ja od sve te „muke“ cele te nedelje jako loše spavam i noć pred trku skoro uopšte ne sklopim oči. A otišli smo u Apatin dan ranije „da bih bila odmorna“…. I tako ja ustanem ujutru da trčim 21km nakon neprospavane noći po suncu i danu (rekoh već da sam noćni trkač) i onda sav taj stres meni udari (gde i uvek) – na stomak!

Zamislite to – spremam se mučenica nedeljama i preguram sve ovo gore navedeno i dođem u taj nesretni Apatin i sad da ne trčim jer imam dijareju?!!! I to „od živaca“?! Međutim, posle jedno 1,5h samosažaljenja, nerviranja i panike kažem ja sebi „ima da trčis sad kad si došla dovde pa makar svraćala u svaki usputni toalet!“ i tog trenutka meni stomak prođe. Rekoh, psiha je čudo.

Inače, kurioziteta radi, ni jedan JEDINI pomoćni toalet nisu postavili usput.

Sve sam savete sa sajta uredno poslušala i nacrtala se tamo na vreme, tegljila se pola sata, piškila 10min pred trku, nisam se gurala u prvim redovima itd. Da ne gnjavim – sve to već znate.

Međutim, ono što niko nije pisao, a što je jako vazno – je taj momenat kada ti dođes, sav srećan što eto i ti ćes pokušati da istrčis, kad ono tamo ljudi organizovani, besna oprema, gedžeti koji ne znaš čemu služe, egzotični „snekovi“, čarobni napitci i td. A ti mukica (tj ja) imaš mp3 u obliku diznijevog miša!

Razmišljam prvo, „možda je na drugom mestu trka za amatere“. Kad sam shvatila da nije, počnem da razmišljam šta ću ja mučenica tu…. Iskreno, moj plan je bio sledeći – trčim 15-16km koliko sam već trčala i znam da mogu, izguram još jedno 2-3km do 18km a onda lagano šetam/trčkaram do 21km i to sve za jedno 2:30-2:40h. Milina! Bog da me vidi! Međutim, sad razmišljam, šta ako budem poslednja – mislim nije što sam poslednja nego da ne budem poslednja 1h nakon pretposlednjeg! A samo da znate kako svi oni ljudi deluju da znaju šta rade … I koliko ti sam sebi deluješ da si pao s Marsa… I tako pokunjeno odem ja na kraj reda i gurnem slušalice u uši da mi muzika odvuče pažnju. Krenu svi da trče, krenem i ja svojim tempom. Mislim se – šta me briga, ja ću da istrčim i mene će moj dečko i kuče (onaj isti neverni pas s početka priče) sačekati čak i ako se razmontira cilj. I tako trčkaram jedno 3-4km i onda se prvi put usudim da se okrenem i shvatim – nisam poslednja, daleko od toga! I tu tek zapravo počnem da trčim.

S obzirom da je bilo uzašno vruće, uzimala sam vodu na svakoj stanici. Na početku pila, posle se i polivala. Muziku sam slušala malo, pa stanem, pa opet malo, pa opet stanem. Čisto da mi bude zanimljivo. Inače trkači su stvarno divni ljudi, možeš sa svima usput da „ćasneš“ ili ako nisi „šaskav“ tip kao ja, možeš da slušaš komentare i opet ti bude zanimljivije. I tako se dovučem ja do recimo nekog 17-og km.

Znate sve ono što mislite „kad dođem do 17-18 onda će da me šibne adrenalin jer je blizu kraj i lako ću da preguram“? Đavola!!! Tad od adrenalina više ništa ostalo nije i SVE me nervira i bolelo me uvo više i za trku i ne zamišljam sebe kako prolazim kroz cilj, samo hoću da više glupo sunce prestane da mi peče u mali mozak i da stanem! I rešim ja stvarno da stanem i da malo šetam ali pomislim šta ako se meni noge kreću po inerciji i ako posle ne mogu da ih pokrenem opet?! I onda rešim da ne stanem. Onda ipak rešim da stanem na 18-om km i da se držim plana – hodanje/trčkaranje odatle do kraja.

I onda ulazim u 17i, najduži kilometar svog života. Nema table 18. Nema, nema, nema. I onda odjednom, kada prestajem da budem umorna i počinjem da bivam besna jer šta to nije u redu i zašto ja toliko milim i ne mogu da završim ovaj km, dešava se čudo. Tabla. 19km! Da li sam ja propustila onu na kojoj je bio 18 ili nje nije ni bilo, nije ni važno. Ja sam se našla na 2km do kraja trke. I kažem sebi „e sada kad si došla dovde, dovuci se trčeći do kraja pa onda lipši“ (umem da budem malo grublja sa sobom). I nastavim da trčim. I onda tabla 20km, i onda 900 m do kraja, pa 700 m, pa 500 m i NIKAD KRAJ! U istoj trci shvatiš koliko je 15km ništa i koliko je 900m MNOGO! Dovukoh se ja uz ovacije (svima su ljudi „ovirali“ zaista – divni su!) do 100m pred kraj i tu počinje da mi se jako muti, što opet tumačim psihom. I opet kažem sebi „onesvešćuj se preko cilja“. I onda SOK! Na semaforu 2h 7min 48sec. Mislila sam da od svetlosti ne vidim 4 ispred 7. Međutim ne! Pređem cilj u 2h 8min i koju sekundu. Najbrže što sam u životu trčala.

Znate onu ideju koju imate sve vreme treninga u glavi o prelasku kroz cilj, dok vam spiker izgovara ime a vi raširenih ruku pretrčavate sa još širim osmehom i radujete se sa ljudima koji su pre vas uradili to isto dok vas ispunjava neverovatan osećaj sreće što ste ostvarili cilj, što ste uspeli, što ste pobedili sebe, što ste zmaj jer ste istrčali prvi put 21km u zivotu a « do pre 3meseca » je jedina šetnja bila do trafike po cigare?
E to dolazi par minuta kasnije.
Makar u mom slučaju.

3m pre cilja sam spazila što sa vodom i limunom i to je postao moj novi cilj. Samo sam prošla pored onog spikera, pored onog štola sa medaljama i trčala do stola sa vodom! E tek nakon što sam se nalila, polila pa opet nalila, tek tada je došao TAJ osećaj. Osećaj ponosa, osećaj mira, osećaj zadovoljstva. Tad je došao osmeh i tad je došla želja da skačem i da se radujem. I tek tada svhatiš da stvarno vredi.

Ne znam. Svako doživljvava trčanje drugačije i svako ima svoj neki lični interes i motiv da se njima bavi ili ne. Ja ga doživljvam kako sam već gore rekla – volja, istrajnost, tim. U životu mi je uvek bilo najvažnije da budem žilava – više nego pametna, lepa, dobra.

Meni je ovaj moj 21km u 31oj godini dokazao da ja „još uvek nisam za bacanje“, da u meni još uvek ima „snage“ da se borim i izborim, da izguram stvari do kraja i da pobedim. Sebe, naravno. Samim tim, koliko god ovaj moj rezultat bio skroman i smešan u odnosu na rezultate koji mnogi od vas koji čitate postižete, on ostaje jedan od najvećih uspeha u mom životu i momenata kojima se ponosim. I tako će biti uvek…. ili dok ne istrčim polumaraton za manje od 2h 😉

Dragi trkači, hvala vam na interesu za moju priču, hvala sajtu trčanje.rs za prostor da je podelim. Želim vam svima puno uspeha od srca i do neke naredne priče!

MM