Koncept odmora vezuje se za potpuno isključenje iz svakodnevnice. Zašto bi se bilo ko isključivao iz nečega što voli i što je izabrao da bude njegova svakodnevnica?

Svaka osoba koja trči, radi to jer joj to prija. Trčanje joj zadovoljava one aspekte koje su joj potrebni da bi bila to,  zadovoljna. A kada ide na odmor koji je izmešta iz svih okolnosti koje su repetativne i bez kraja tog ponavljanja, odlazi na odmor koji je odmara od, uglavnom, posla.

Postoje dve vrste odvajanja:

  1. Odvajanje jer vam posao ne prija, nećete da priznate i bežite u odmor, ali ćete se svakako vratiti muci
  2. Odvajanje zbog psihofizičkog umora koji je posledica – prekomernog rada i posvećenosti

Da, svakako je ovo drugo odvajanje bolja varijanta koja podrazumeva samo da u toku odmora budete i dalje aktivni i da nastavite sa svojim treningom koji vam prija. A još bolje kada idete u nepoznatu okolinu koju možete bolje da upoznate u trku i kroz trening. Vrućuna može da bude samo upozorenje da ne idete u 3 popodne već u vreme koje vam odgovara.

A pre svega, šta je odmor?

Odmor je ono što vas i samo vas odmara. To ne mora da bude plaža i more, planina i drveće, izlazak i zalazak sunca. Spoj sa prirodom je predivan kada umete da ga doživite, za ljude iz haosa grada, to može da bude veštačko naprezanje da se doživi nešto što je rečeno da je dobro i lepo. Za ljude koji žive u prirodi, to je normalna stvar.

Iz svega ovoga proizilazi lični doživljaj odmora koji ne mora da bude pet puta godišnje, već svakoga dana, u trenutku koji nam je potreban i kada ga prepoznamo. Odmor može da bude jedan trenutak, minut, dodir.

„Jao, ponedeljak je, krećem na posao“.

„Ne ide mi se.“ – zamišljen pogled i nelagoda pred povratak svakodnevnici. Sledi izmišljanje izgovora i potraga za krivicom u poslu, kolegama, tuđim greškama, pogrešnom ustrojstvu sveta u kome živimo.

„Pa dve nedelje si na odmoru, naravno da si se odvojio/la, sad dok se vratiš…“.

Kakav je to posao koji radim a na koji ne želim da se vratim? Šta ja to radim? Šta će mi? Gde me vodi? Aman, zašto?

„Šta bi voleo/la da budeš kad porasteš?“

Setite se onog pitanja „Šta bi voleo/la da budeš kad porasteš?“. Dok ne osvestimo pojam novca i njegovu neophodnost u datim nam okolnostima, odajemo se strastveno onome što se danas naziva hobijima. Hobijima se bavimo sa detinjom radoznalošću, za izvrsnim opažanjem, sa zastrašujućim osećanjem uspeha i sa nemerljivim zadovoljstvom. Trčimo kada završimo sa poslom, idemo na trke čim uhvatimo slobodan vikend. To je normalno sve dok ne moramo da merimo naš „hobi“ bilo čim što nije naš sopstveni osećaj zadovoljstva. Kakva sloboda!

U međuvremenu se „uredno“ školujemo, stavljamo u društvene kalupe, definišemo se kanalima koji su tim društvom uokvireni, premeravamo svoje mogućnosti merama koje su nakalemljene iskustvom u tom istom društvu i – eto nas.

Potreban nam je odmor. Sigurno da nam je potreban, od nas samih.

Nije važno da li ćemo da počnemo ili krenemo sa treningom trčanja, i nije važno da li ćemo da nastavimo da skupljamo salvete na tom odmoru. Pojam odmora mora da bude srušen i prebačen u našu realnost. Pojam onoga što radimo i čemu dajemo naše vreme treba da bude centralna tačka našeg interesovanja i da se ceo svet okrene i postane samo to. Bezvremena mogućnost koja je proizvod nas samih.

Povratak osnovama

Kod trčanja je odmor kada završite trku ili završite najbolji trening. To je savršen trenutak koji objašnjava pojam odmora. Zadovoljili ste nekoliko stavki:

• Izabrali ste tu aktivnost
• Potrudili se da je ostvarite, uradite trening
• Fokusirali se na trening
• Izmišljali razne strategije kako da uspešno završite trku/trening, bili beskrajno kreativni i uporni
• Imali ili nemali komunikaciju sa drugim ljudima
• Preispitivali se o svojim mogućnostima
• Dali sve od sebe da završite trku/trening
• Bili istinski zadovoljni

A šta je to drugačije od bilo kog posla?

Trčanje nije hobi već ogledalo koje smo izabrali umesto onog fizičkog koje imamo iznad lavaboa. I nije bezveze, ono je tu da nam kaže kako smo. Ako nam treba odmor od njega, pa neka, to fizičko ogledalo će nam možda dati signal treba da mu se vratimo.

Gde sam tu ja?

Postoje mnogi ljudi oko nas koji se ceo život bave fizićkom aktivnošću i kojima taj vid življenja svakodnevnice nije stran i ni po čemu poseban. Oni su stvorili naviku i učinili je nevidljivom ili sredstvom da se osećaju dovoljno dobro da ne bi morali da se zapitaju o drugim aspektima života koji im nisu po volji. Oni se odmaraju tako što na „fizičkom“ odmoru ne vežbaju svoje redovne treninge već aktivno uzimaju ono što im leto i more pruža. Gde je tu odmor?

Shvatiti svoje postojanje kao jedan niz neprekidnih posledica naših izbora je vrlo precizno objašnjenje zašto nam je potreban odmor ili ipak ne. Na kraju, od čega smo zapravo umorni?

Letovanje u tri lepe

Zemlje – Grčka, Egipat, Turska, povoljni aranžmani, uplaćeni mesecima unapred. Planirani odmor znači isplanirani umor. Ili smo svi toliko zadovoljni da samo treba da zakažemo datum brčkanja.(?)

Isprogramirani odmor je samo putovanje kao i odlazak na bazen 11.april. Samo sa većim budžetom i skupljanjem strpljenja za uspešan nastavak nepovoljne svakodnevnice.

Trčanje je odmor, a trčanje onoliko koliko želimo je melem. Posao? Posao može da bude baš to. Sem kad vam trčanje nije posao.

Lako do posla

Šta bi bilo kada biste samo na dve nedelje svoj stalni posao zamenili trčanjem kao stalnim poslom? Pokušajte da prebacite u glavi ovaj odnos, igrajte se, i spremate se za te dve nedelje u kojima će vaš posao biti samo jedan hobi koji vam eto, divote, donosi i novac. A određena kilometraža na kraju nedelje ono čime ste izabrali da se bavite u ovom periodu života. Na kraju svake nedelje, zapišite šta je ono što vas je umaralo tokom čitavog procesa i pronađite jasan vid odmora. Zapravo, ono što vas je odmaralo.

Da li je to ono ležanje u travi i gledanje u nebo, gledanje u tačku, odlazak u tri lepe zemlje, ili nešto sasvim treće, samo vaše.