Šta slušam dok trčim?

I ako tamo ne bude nekih drugih interesantnih zvukova. Ako ne bude pasa da trče za mnom, ako ne bude baš onaj jedan što me je pratio jedno tri kilometra pre neki dan pa sam mu juče doneo da jede. Ako on nije tamo, onda ću da slušam Hendriksa, na primer, eto tako bih mogao da pomislim. Ako bude tamo, onda on.

Ako pada kiša, opet ništa od muzike, slušam kišu. Slušam je po jezeru, po lišću na drveću, po lišću na zemlji. Slušam je po betonu. Kiša super ide uz trčanje, iako to kao nije vreme za trčanje, a opet, ja sam posle trčanja u šuškavcu mokar pa sam mokar, tako da mi u tom smislu ne smeta. Po kiši uglavnom nema ljudi, ima samo tih zvukova i osećaja da radim nešto dobro, jer sam tu bez obzira na vremenske uslove, bez obzira što ja taj vremenski uslov volim. Kao, ništa ne može da me spreči.

Ako ima mnogo ljudi, onda obavezno slušam muziku

To me izoluje od ljudi. To onda za mene više nisu ljudi nego su glumci u nekom spotu. Gledam ih kako govore, ne slušam ih, i onda su mi interesantni. Pokreti njihovih tela, garderoba, njihovi pogledi, sve je stavljeno u kontekst koji ja hoću da vidim, i u koji mi ta konkretna muzika pomaže da ih stavim.

Neka žena možda kaže mužu:

–Dokle bre misliš da samo radiš, ideš na utakmice i gledaš fudbal i da cirkaš onoliko.

A ja vidim da kaže:

– Nedostaje mi tvoja ljubav, hoću da sve bude kao pre, kad si me obožavao i kad sam ti ja bila najvažnija.

Takve neke stvari ja vidim dok trčim, i tako gledam osam kilometara spotova. Nekad sa teškim dramskim scenariom, nekad su komedije, a nekad ništa, samo slike uz muziku.

A kad me napadne život sa svih strana, kad ne znam gde mi je glava i na šta prvo da mislim, onda kad se dokopam trčanja, onda je uvek muzika, i uvek su neke gitare, na primer Metallica, ili Tool, u poslednje vreme Tool. Odvrnem do malo ispoid ivice bola, i toliko duboko uđem u te zvukove i trudim se da telo dovedem do granice izdržljivosti, da na kraju ne ostane ništa osim tih gitara i iscrpljenog organizma koji ima snage samo za odmor.