„Gladni za promenom“ – dokumentarni film o najvećim zabludama u ishrani [VIDEO]

Pre nekih mesec dana u komentarima na članak o savetima koje treba ignorisati Dušan nam je ostavio trejler dokumentarnog filma „Hungry for change“. Sledeće večeri sam ga odgledala i ostala sa utiskom: „Da, to je to“.

Učinilo mi se da su svi članci vezani za ishranu potpuno nepotrebni nakon ovog dokumentarnog filma. Međutim, naravno, nije uvek sve tako jednostavno. Suština ovog dokumentarca je da nas probudi i podseti na osnovne zahteve našeg organizma i da nam skrene pažnju na ono gde grešimo svakoga dana. Rekla bih, ukratko, da nas (ponovo) osvesti.

Ko su „glumci“?

Ljudi koji govore u filmu su pretežno autori svojih bestselera koji su doživeli drastične promene u nekom trenutku svog života i zapisali svoje iskustvo. Kako to obično biva, sada imaju potrebu da se bore protiv opštih zabluda koje su vezane za ishranu ali i generalno, našeg shvatanja ishrane.

Amerikancima je preko potreban ovakav pogled na stvari jer oni odavno jedu ono što nama tek dolazi. I odavno je baš ova tema podložna za još mnogo nadolazećih bestselera koji, nadamo se, neće završiti samo kao suma na računu onih koji su ih pisali.

Sve što je lepo mora da je dobro

Moje ubeđenje je da je naša greška u ishrani u pogrešnom pristupu njoj. Previše uživamo u hrani i previše joj dajemo na značaju. Činjenica da imamo receptore koji to omogućavaju, kao i čulo ukusa, ali došli smo do trenutka kada zadovoljavamo više nego što bi trebalo onu hedonističku stranu. Važno je da lepo izgleda, i to je jedan od značajnih kriterijuma odabira šta ćemo da jedemo.

Stiže nam i GMO. Do sada smo mislili da su „naše“ namirnice bezbedne i nevine, a samo jedan pogled na sastav pavlake dovoljan je da svaka naša tvrdnja o njenoj „zdravoći“ može da ode niz vodu. Šta će dimnjenom lososu šećer u sastavu? Soja u skoro svakoj namirnici? Kako jedan dijabetičar da bezbedno jede namirnice koje su baš njemu namenjene? (Skoro sve namirnice sadrže šećer, zašto?) I ko garantuje da je sve onako kako piše na etiketi?

Sve ovo je deo dokumentarca čije tvrdnje mogu da primetim svakoga dana na svakom koraku. Verovanje da je sve onako kako piše i da proizvođači garantuju kvalitet svojih proizvoda takođe ne pokazuje dobre izglede za naše zdravlje. Malo po malo svih štetnih sastojaka u namirnicama dovodi, kroz vreme, do raznih vrsta oboljenja. A onda i do našeg upita: „Pa kako? Hranim se zdravo, ne pušim, ne pijem, vežbam, ne nerviram se previše“ i sl.

Dosadno je biti zdrav

Izjava: „Hranim se zdravo“ danas nije pitanje izbora, već nešto što je teško izvodljivo. Štetne posledice namirnica koje jedemo nisu očigledne i dovoljno otrovne da bi se te posledice videle odmah nakon njihovog unosa što govori o prirodi zamke u kojoj smo svi podjednako. O tome govori i autor u filmu koji je očigledno pulen Alena Kara, čuvenog autora knjige Easyway to stop smoking.

Čini se da je i Džejmi Oliver uvideo štetnost današnjih namirnica i krenuo u borbu za zdraviji odabir onoga čime se hranimo. Otud valjda i njegovo angažovanje kako da naučimo da hranimo našu decu nekim „alternativnijim“ načinima. Alternativno je danas zdravo. Zdravo bi trebalo da se podrazumeva.

Priroda zamke

Ishrana danas može slobodno da se definiše kao bilo koja druga zavisnost. S tim što za nju imamo savršen izgovor – ona nam je potrebna da bismo preživeli. Ova očigledna činjenica je ulazak u začarani krug jedenja, sa neminovnom gradacijskom tendencijom prežderavanja.

Kako čovek da bude umeren u hrani i piću ako mu sve to izaziva zavisnost, a priroda zavisnosti je da zahteva još i još i još unosa?  Kako da se zaustavimo na jednoj čaši koka kole ako nam ona ne utoljava žeđ već tera na sledeću dozu? Ako izuzmemo da nju i ne treba da unosimo, dolazimo do sledećeg nivoa zamke.

Društvene okolnosti, okupljanja, društveni život ceo vrti se oko nekog konzumiranja hrane i pića. Ako ste neko ko bira da ne unosi sve gluposti kojima smo okruženi ama baš svuda (reklame na tv-u, ulici, bilbordi sa dražesnim porukama, egzotični i manje egzotični restorani, kafane sa tradicijom, porodični ručkovi, sopstveni frižider, maksi i lokalna radnja itd.), na svakom okupljanju osećate se kao vam je nešto uskraćeno. To osećanje je skoro neminovno, jer mali broj nas je odrastao u izolaciji i u nekim zdravim uslovima života pa da u nama samima ta potreba za svom tom hranom nije nikada ni razvijena.

Svi delovi čine celinu – ako jedan izostane, izostaje i celina

I tako, moramo da se vratimo na početak, i shvatimo da nam je od svake namirnice potrebno sve što nam ona nudi, cela, ne samo jedan njen deo. Da shvatimo da su nam potrebni nutritienti koje one sadrže. Da nam nije potrebno da je ona najukusnija na svetu niti da izgleda – bilo kako.

Nismo robovi slatkiša, kafe, gibanice, sarme, pečenja, rakije, vina i piva. Ili čega god. Ne postoje dijete, režimi, Etkinsoni, već samo – odnos prema nama samima, našoj čistoj logici i zdravom razumu. 

Mislim da je ovde sve objašnjeno. Uživajte.