„Pažljivo danas. Izašli smo iz perioda kada se trenira u prijatnijim uslovima, danas će biti 10 stepeni toplije, a to je velika razlika.“ Ovo je savjet koji je meni i iskusnoj ekipi trkača sa kojom sam iz Sarajeva u Novi Sad doputovala na polumaratonsku trku uputio jedan od organizatora Apatinskog, odnosno, Dunavskov polumaratona. Mislim da smo savjet svi sa rezervom prihvatili jer smo došli da testiramo sebe nakon ugodne zime tokom koje smo trenirali i sakupili dovoljno kilometara u nogama i trkačkog samopouzdanja da smo u novosadskoj trci vidjeli pravi izazov.
Vjerovatno se ni ja ovog savjeta sad ne bih prisjećala da nisam nakon prolaska kroz cilj doslovno kolabirala. Slijedi trkačka anamneza koja bi trebala da objasni uzroke koji su doveli do stanja u kojem sam se nemoćna našla na zemlji, dehidrirana i, sve sa tad već raščupanim loknama na glavi, na granici gubljenja razuma
Trči Chica, trči!
Kratka hronologija od početka trke do mog oporavka u Kliničkom centru Vojvodine izgleda ovako: start trke je u 11 sati, toplo je ali se osjećam dobro. Trčim zajedno sa Erolom i dogovaramo pace od 5:20, za njega lakši, meni zahtjevniji, ali trčala sam ga i ranije (čini mi se). Na desetom kilometru uzimamo gel, ja gutljaj-dva vode i nastavljamo dalje. Na 16. ponovimo to isto. Cijelom dužinom staze se polijevam vodom, po koji gutljaj vode gucnem, vruće je ali uspjevamo držati željeni pace sve do 18. kilometra. „Trči, Chica“, Zeko me bodri u mimotrču.
Agonija počinje na 20. kilometru što je i Garmin zabilježio u evidenciji sa trke, 6:24/km. Prolazak kroz cilj u vremenu od 2.00 sata, zatim dezorjentisanost, grčevi u listovima zbog kojih sam se našla na zemlji. Govorim da sam dobro, da mi samo treba neko pomoći i držati noge podignute jer ne mogu podnijeti bolne grčeve u listovima. Dobijam čokoladicu, izotonik i vodu nakon kojih me nagon na povraćanje tjera da izbacim kompletan sadržaj iz želuca zbog čega je uslijedila totalna dehidracija.
Loše mi je ali se u tom trenutku dešava nešto nevjerovatno. Skrhana od bolova i nemoći, čujem unutrašnji monolog koji vodim sama sa sobom: „Misli šta ti treba!!! Toliko si čitala o trčanju i ovim stvarima! Znaš li išta?!“. „So! Treba mi so!“, javlja mi ono malo moždanih ćelija aktiviranih mojim instinktom za samoodržanje. U tom trenutku oko mene su moji trkači koji mi pomažu, trče po magnezij, traže medicinsku pomoć. Ja urlam: „Dajte mi soli“. Gledaju me blijedo.
Vjerovatno su bili uplašeniji od mene jer su strahovali da gubim razum, a sve je na to i ličilo. Ja i dalje tražim so i u panici sam zašto mi niko ne pomogne i ne donese 2 grama NaCl koji treba pomiješati sa vodom i spasiti me od grčeva i dehidracije. „Daaaajteeeee mi soli“, odzvanjalo je u Zmaj Jovinoj. Na momente bulaznim, na momente dolazim sebi i razmišljam da sam Bear Grylls i šta bih slano alternativno mogla iskoristiti da se spasim, ližem sopsteni znoj sa ramena koji je sprala voda kojom sam se polila i vidim da soli nema ni u tragovima, psujem (!!!) i prijetim organizatoru jer još uvijek nema medicinskog osoblja da mi pomogne. Konačno pomoć stiže, kola hitne pomoći su tu, uključuju me na infuziju i znate šta mi intravenozno daju? So, naravno, u vidu fiziološkog rastvora! Nakon što su me dobro osolili, a ja počela dolaziti sebi, prvo pitanje koje sam postavila simpatičnom tehničaru je bilo: „A hoću li ja poslije ovoga moći da trčim ponovo?“.
A zatim me u Urgentnom centru, nakon tri boce intravenoznog dopinga te internističkog pregleda, propituje neurolog šta se desilo i kaže: „Pa dobro generacijo, šta ti je trebalo da trčiš maraton s toliko godina? Što ga nisi trčala s dvadeset?“ A ja mu kažem: „Pa dobro doktore, šta ti je trebalo baš 30 kila viška da nabaciš? Malo ti bilo 10?“, al` u sebi, naravno. Razmišljam, ovaj debeljuca treba da me proglasi uračunljivom prije nego što me otpuste, bolje da se ugrizem za jezik, ali samo simbolično jer pravi ugriz za jezik bi za njega bio simptom da me zadrži na odjeljenju.
Trkačka anamneza
Lako je zaključiti da je nedovoljan unos tekućine tokom trke bio razlog dehidraciji. Ja, (šatro) iskusnija trkačica, koja na svoje treninge uvijek nosim vodu sa limunom i malo himalajske soli, tog dana sam jedva po koji gutljaj uzimala tokom trke jer sam se plašila da će mi bućkati u stomaku. Zbog toga ni energetski gelovi koje sam uzimala nisu mogli da odrade svoje jer nije bilo vode. Ali tu je i niz drugih okolnosti koje su doprinijele mom kolapsu. Prije svega:
- Hronični umor sa kojim sam stigla u Novi Sad. Poslovne i privatne obaveze u poslednja dva mjeseca su mi skraćivali sate odmora tako da se spavanje svelo na 6-6,5 časova sna.
- Doručak koji mi je iz nekog razloga teško pao. Iako sam se pridržavala uobičajene rutine hidriranja i ishrane pred trku, toga dana nešto nije leglo kako treba.
- Nerado konstatujem, zadati tempo trke mi je bio prejak. S druge strane, mislim da sam spremno ušla u trku, posljedni treninzi dužine su bili na 25km koje sam završavala u solidnom vremenu i bez ikakvih posljedica.
- Početak trke u 11h! Većina trkača iz moje ekipe je s nevjericom provjeravala satnicu trke jer nikom nije bilo jasno zašto počinje tako kasno – svi smo se plašili visokih temperatura. Pa ko još voli da trku započne u podne (osim ako nije zima)?!
Naučene lekcije
Bolno ali poučno iskustvo me natjeralo da stvari revidiram i za neko vrijeme sebi odmor odredim kao prioritet kao i da dnevne obaveze ne smijem planirati na uštrb kvalitetnog sna. Obavezno hidriranje tokom trke ne samo na okrepnim stanicama nego i na međustanicama na kojima će me čekati navijači, voće, voda, osvježavajući sprej i fotoaparati. Prijašnje pravilo da objektivni uslovi i trenutno raspoloženje na trci određuju lični pace vraćam kao apsolutno i neoborivo jer želim da me na kraju svih budućih istrčanih trka čeka zaslužena krigla hladnog piva, a ne infuzila.
Svi za jednu, jedna za sve
Na kraju moram javno iskazati svoju duboku zahvalnost sedmorici trkača, mojim drugarima, koji su brinuli o meni od samog polaska iz Sarajeva, tokom putovanja, veče pred trku, na stazi, tokom agonije, u bolnicu, tokom povratka kući. Dečki, ako vas bude trebalo trpiti kao što ste vi mene, držati glavu ako budete povraćali, hrabriti da ćete biti dobro, držati za ruku u bolnici, donositi so i vodu, tapšati po leđima, trpiti vas dok urlate, tu sam za vas Erole, Tomo, Alane, Armine, Tariče, Emire i Damire. A pošto se to vama ne može dogoditi, možete računati na mene i ako treba otići u granap po hljeb, prošetati psa, oprati auto ili pričuvati djecu, samo nemojte baš ako je kakva trka u gradu!
Hvala svima i izvinjavam se što sam vas zabrinula! Neću više!
Tekst je izvorno objavljen na blogu Trčim jer štrčim
26 komentara. Leave new
Da ponovim ono sto sam ti napisao na fejsu.
Fina analiza, ali ja bih sebi tu postavio jos neka pitanja. Oboje smo trcali polumaraton u Sarajevu, temperatura tamo se nije nesto znacajno razlikovala od ove u NS, a Sarajevo je puno teza staza. Oboje smo zavrsili trku bez problema.
Shodno tome, ja ne bih rekao da je problem pocetak trku u 11h, niti da je tempo bio prejak. Gomila trkaca dolazi u NS ili ide u Apatin jer su to ravne staze i ‘idealne’ za obaranje licnog rekorda. I automatski potcenjuju te staze i distancu koja je ispred njih. Dva trkaca koja znam i koja mogu da me ‘najedu prasine’ i uveliko pijuckaju pivce i uzivaju u masazi dok ja zavrsim svoju polutku su zavrsila ovu trku hodajuci. Zasto?
Potcenili su stazu i nisu uzeli u obzir sve faktore koji su na njoj. Sama si rekla, dosad si trcala u ugodnoj zimi. I onda, PAF! toplo vreme.To jeste sok za organizam. Dodaj na to jos ‘zadati tempo’, a znam da si krenula jako umesto da si polagano usla u trku i dozvolila organizmu da se adaptira na nove uslove i eto recepta za katastrofu.
p.s. ja bih batalio gelove i zamenio ih suvim grozdjem, pogotovo po toplijem vremenu…
Možda sam nasjela na Torbicinu provokaciju da po ravnici možeš kol`ko hoćeš! Meni je lakše „moje“ brdo, nego 100 ravnica! 🙂 U suštini, trebalo je više vremena za adaptaciju, više vode. Iskreno, ja sam sebi pred početak trke rekla: „Hajde, zagrizi danas. Sve dosadašnje trke su ti komforaške!“ Izgleda da sam previše zagrizla a premalo gucnula! 🙂
Bar si ispekla zanat sa ovom trkom i bices spremnija za Beogradski maraton 😉
Never more than you can chew!
Slažem se da je bilo toplo. Toliko je bilo toplo da sam na suncu i malo izgoreo… a trcao sam redovno u tom periodu. Takođe sam imao problema sto se tice toplote i na privikavanje organizma, međutim pratio me je još malo veći problem, a to je bio bol u stomaku koji je počeo dan pre polumaratona i pratio me i na maratonu, još kad se doda neprespavana noć upravo zbog stomačnih problema, dobije se veoma mučna i ne baš prijatna trka. U jednom momentu sam razmišlao da odustanem jer su me svi takmičari od kojih sam brži prestizali, to je bilo na desetom kilometru, međutim nekako sam se izborio sa bolom koji je malo utihnuo nakon popijenog izotonika. Međutim taman kad sam ubrzao tempo na nekom petnaestom kilometru bol se vratio i tako sve do kraja trke, s toga sam bio prinudjen na laganiji tempo. Zašto ovo pišem iako nema veze sa hidratacijom, jer hoću da ukažem na još jedan problem nastao usled loše planirane ishrane.NE EKSPERIMENTISATI sa ishranom. Nakon istrčanih sedam polumaratona mogu reći da sam stekao neko iskustvo u ishrani u nedelji pre polumaratona, koja se pokazala kao odlična i veoma dobra. Međutim za novosadski sam probao sa nekim eksperimentima koje sam čitao iz raznih literatura i evo pokazalo se veoma loše, još kad se na to doda ne ispavanost i umor od trenažnog procesa koji je tempiran za beogradski polumaraton, dobije se veoma bolna trka sa istrčanim prosečnim vremenom od 1:40. Zaključak mi je da jednostavno trebati slušati svoj organizam, jer sam upravo to zanemario i dobio loš rezultat. Što se tiče hidratacije u toku trke najveća je glupost ne uzimati vodu, izotonik ili bilo sta drugo. Limun je sjajno osveženje sa par gutljaja, u stomaku ne dolazi do takozvanog bućkanja. Ukoliko ne možete da izdržite do okrepnice bez vode, pojavi se kriza (psiha ili tela), naročito u toplim danima, najbolje je poneti malu flasicu sa vodom i u njoj razmutite dekstrozu, težina flašice vas neće usporiti ako je budete držali u ruci a pomoće vam mnogo.
kakakav eksperiment? slažem se za pravilo, ali me zanima i šta je bilo u pitanju 🙂
Zarkela, ne samo sa hranom, nego ni sa čim ne treba eksperimentisati! Drugačiji šav na čarapi može da ti zagorča trku! Jedina dobra stvar s novosadskog je da, za razliku od ostalih polumaratona, nije bilo žuljeva 🙂 I da je kornjačica okačena!
Sa hranom se definitivno ne eksperimentise na dan trke. Pred trening, i to onaj koji planiras da odradis laganije i ako se osecas dobro…
Slična stvar, eksperimentisao sam noć pred trku sa nečim novim i eto rezultata: povremeni jak bol u stomaku tokom cele trke. 🙂
Kako spreciti dehidrataciju? 1) Nedelju dana pred trku svaki dan unositi bar 4 litre vode (ne vise od 6l da se elektroliti ne bi razudili); 2) na trci na bas svakom stajalistu uzimati bar gutljaj vode (a ne cekati 10km da se uzme gel i nesto vode).
Imam jedno pitanje u vezi Beogradskog polumaratona,da li je potrebno nositi flasicu vode i neku cokoladicu sa sobom ili nam je to dostupno u toku trcanja od strane organizatora?
Zdravo Nemanja, organizator će svakako imati vodu na svakih 5km a okrepa će biti na 2 mesta za maraton i jednom za polumaraton, najverovatnije banane. Dakle, planiraj da poneseš okrepu u skladu sa tim.
Mislim da je voda na svakih 5 km nedovoljno, pogotovo ako bude vrućinčina… nekima jednostavno ne odgovara da nose flašicu sa vodom u ruci (kao meni npr), nezgodno mi bude da je držim sve vreme…
onda kupis pojas sa flasicama i miran si
Gde se može nabaviti to?
mozda ima u nike
ja sam dobila na poklon McKinley, ima u Intersportu, videla sam da ima i u Asicsu pojas sličan
Koje crno dovoljno na svakih 5km?! Ja sam prošle godine već na 3-4km isplazo jezik ko šarplaninac… 🙂 Nešto mi se “javlja“ da će ove godine biti još toplije! Ja sam uzeo Salamon pojas u Beosportu i odlično me služio, ali mi je ipak osetno lakše trčati trku bez istog.
Ne čitaš lepo, napisao sam NEDOVOLJNO, što znači da sam za to da ima više mesta sa vodom (svaka 2-3 km npr)… 😀 Verujem, šta god da nosim sa sobom dok trčim smeta mi, tako da ću se snaći nekako…
Što bi her Žika rekao: “pogrešno sam se odrazio“ :-)) mislio sam: malo je reći da je nedovoljno
Prevario te je insekt. 😛 Biće vruće u Bg-u, BIĆE! 😀
Hvala na odgovoru Tijana 🙂
Ah, ta trka u NS-u, jest’ bila zeznuta. 🙂 Mene je sunčanica spičila još negde na 8-om kilometru, na otprilike 12-om sam se nekih 500-600 metara držao jednom rukom za stomak, imao sam osećaj kao da me nešto probada i psovao, što u sebi, što naglas (taj bol je verovatno bio posledica preobilne večere), pre samog početka trke sam polako izgrickao Bonžitu… na svakoj okrepnoj stanici sam pola čaše vode popio, a drugu polovinu iskoristio da se umijem i osvežim. Poslednjih 300 m pred cilj sam išprintao, posle završetka trke mi se 15-ak minuta povraćalo, pričao sam kako ću se onesvestiti, bilo mi je muka i sl., ali kad sam seo i popio par gutljaja vode sve je bilo OK. Iskustva ima raznih, a jedna zajednička pouka je sledeća: Treba izuzetno paziti na svaki detalj kada se trči na visokim temperaturama…
Ako je trka u Ns bila zeznuta onda niste svesni sta vas tek ceka u Bg(ko trci prvi put pricam za 21k a za maratonu sve to x2 )vetra i sunca koliko hocete cak pozeljno namazati nekom kremom(ramena)ako nosite majce bez rukava,vode ce biti ali kada i gde to je pitanje(svi u Bg krencu jako jer ima dosta spusta sve do Brankovog mosta a trcanje tek tada pocinje)a treba cuvati snagu za povratak i opet taj isti most 🙂
Da da, dobio sam savet od iskusnog trkača da se ne zaletim na početku (iako je nizbrdo i izgleda kao super prilika da se „juri“ vreme)… što ću i poslušati, dakle saaamo oooopušteno.. 🙂
Mislim da mogu da dam savet. Pročitaj dobro šta je hrvatska maratonka Veronika Jurišić napisala o ishrani i treninzima. Ako planiraš bg maraton, to je veliki izazov. Nema planiranja vrućine, moraš kao kamila da se prilagodjavaš i osluškuješ svoj organizam, ne smeš da se preforsiraš brzinom,.Obavezno mesec dana pred maraton počni sa odredjenom ishranom… orasi, med, spanać, riba, piletina… mahunarke… surutka, mleč i puno voća… svaki dan trčanje od po sat vremena, dan pauza, vikendom oko 20 km… ali nikako bez flaše sa vodom i čokoladice, nikako bez kape na glavi i polivanja vodom ako je jako vruće. Onog trenutka kada osetiš vrtoglavicu staneš, odmoriš se sekundu dve i nastaviš. Ja sam imala krizu na bg maratonu, pošto sam pre maratona popila pivo i neke tablete za spavanje, sve u nadi da ću lakše zaspati. Napravila sam sebi problem posle dvadesetog km. Osluškuj svoje telo… ako si bila dehidrirana umorna i nenaspavana, nikakva kondicija ti ne pomaže.
Najvažnije je da stigneš zdrava, vreme ćeš popraviti. Ja stalno pijuckam vodu dva tri gutljaja, na svaka dva tri kilometra, u torbici nosim moje bombice, čokolada, orasi i med, keks… ne formsiram se kada mi nije dan… uživam u trčanju iako mi je vreme na poslednjem maratonu bilo 5 .4o h.