dehidracija

„Pažljivo danas. Izašli smo iz perioda kada se trenira u prijatnijim uslovima, danas će biti 10 stepeni toplije, a to je velika razlika.“ Ovo je savjet koji je meni i iskusnoj ekipi trkača sa kojom sam iz Sarajeva u Novi Sad doputovala na polumaratonsku trku uputio jedan od organizatora Apatinskog, odnosno, Dunavskov polumaratona. Mislim da smo savjet svi sa rezervom prihvatili jer smo došli da testiramo sebe nakon ugodne zime tokom koje smo trenirali i sakupili dovoljno kilometara u nogama i trkačkog samopouzdanja da smo u novosadskoj trci vidjeli pravi izazov.

Vjerovatno se ni ja ovog savjeta sad ne bih prisjećala da nisam nakon prolaska kroz cilj doslovno kolabirala. Slijedi trkačka anamneza koja bi trebala da objasni uzroke koji su doveli do stanja u kojem sam se nemoćna našla na zemlji, dehidrirana i, sve sa tad već raščupanim loknama na glavi, na granici  gubljenja razuma 

Trči Chica, trči!

Kratka hronologija od početka trke do mog oporavka u Kliničkom centru Vojvodine izgleda ovako: start trke je u 11 sati, toplo je ali se osjećam dobro. Trčim zajedno sa Erolom i dogovaramo pace od 5:20, za njega lakši, meni zahtjevniji, ali trčala sam ga i ranije (čini mi se). Na desetom kilometru uzimamo gel, ja gutljaj-dva vode i nastavljamo dalje. Na 16. ponovimo to isto. Cijelom dužinom staze se polijevam vodom, po koji gutljaj vode gucnem, vruće je ali uspjevamo držati željeni pace sve do 18. kilometra. „Trči, Chica“, Zeko me bodri u mimotrču.

Agonija počinje na 20. kilometru što je i Garmin zabilježio u evidenciji sa trke, 6:24/km. Prolazak kroz cilj u vremenu od 2.00 sata, zatim dezorjentisanost, grčevi u listovima zbog kojih sam se našla na zemlji. Govorim da sam dobro, da mi samo treba neko pomoći i držati noge podignute jer ne mogu podnijeti bolne grčeve u listovima. Dobijam čokoladicu, izotonik i vodu nakon kojih me nagon na povraćanje tjera da izbacim kompletan sadržaj iz želuca zbog čega je uslijedila totalna dehidracija.

Loše mi je ali se u tom trenutku dešava nešto nevjerovatno. Skrhana od bolova i nemoći, čujem unutrašnji monolog koji vodim sama sa sobom: „Misli šta ti treba!!! Toliko si čitala o trčanju i ovim stvarima! Znaš li išta?!“. „So! Treba mi so!“, javlja mi ono malo moždanih ćelija aktiviranih mojim instinktom za samoodržanje. U tom trenutku oko mene su moji trkači koji mi pomažu, trče po magnezij, traže medicinsku pomoć. Ja urlam: „Dajte mi soli“. Gledaju me blijedo.

Vjerovatno su bili uplašeniji od mene jer su strahovali da gubim razum, a sve je na to i ličilo. Ja i dalje tražim so i u panici sam zašto mi niko ne pomogne i ne donese 2 grama  NaCl koji treba pomiješati sa vodom i spasiti me od grčeva i dehidracije. „Daaaajteeeee mi soli“, odzvanjalo je u Zmaj Jovinoj. Na momente bulaznim, na momente dolazim sebi i razmišljam da sam Bear Grylls i šta bih slano alternativno mogla iskoristiti da se spasim, ližem sopsteni znoj sa ramena koji je sprala voda kojom sam se polila i vidim da soli nema ni u tragovima, psujem (!!!) i prijetim organizatoru jer još uvijek nema medicinskog osoblja da mi pomogne. Konačno pomoć stiže, kola hitne pomoći su tu, uključuju me na infuziju i znate šta mi intravenozno daju? So, naravno, u vidu fiziološkog rastvora! Nakon što su me dobro osolili, a ja počela dolaziti sebi, prvo pitanje koje sam postavila simpatičnom tehničaru je bilo: “A hoću li ja poslije ovoga moći da trčim ponovo?”.

A zatim me u Urgentnom centru, nakon tri boce intravenoznog dopinga te internističkog pregleda, propituje neurolog šta se desilo i kaže: „Pa dobro generacijo, šta ti je trebalo da trčiš maraton s toliko godina? Što ga nisi trčala s dvadeset?“  A ja mu kažem: „Pa dobro doktore, šta ti je trebalo baš 30 kila viška da nabaciš? Malo ti bilo 10?“, al` u sebi, naravno. Razmišljam, ovaj debeljuca treba da me proglasi uračunljivom prije nego što me otpuste, bolje da se ugrizem za jezik, ali samo simbolično jer pravi ugriz za jezik bi za njega bio simptom da me zadrži na odjeljenju.

Chica Trchica

Trkačka anamneza

 Lako je zaključiti da je nedovoljan unos tekućine tokom trke bio razlog dehidraciji. Ja, (šatro) iskusnija trkačica, koja na svoje treninge uvijek nosim vodu sa limunom i malo himalajske soli, tog dana sam jedva po koji gutljaj uzimala tokom trke jer sam se plašila da će mi bućkati u stomaku. Zbog toga ni energetski gelovi koje sam uzimala nisu mogli da odrade svoje jer nije bilo vode. Ali tu je i niz drugih okolnosti koje su doprinijele mom kolapsu. Prije svega:

  • Hronični umor sa kojim sam stigla u Novi Sad. Poslovne i privatne obaveze u poslednja dva mjeseca su mi skraćivali sate odmora tako da se spavanje svelo na 6-6,5 časova sna.
  • Doručak koji mi je iz nekog razloga teško pao. Iako sam se pridržavala uobičajene rutine hidriranja i ishrane pred trku, toga dana nešto nije leglo kako treba.
  • Nerado konstatujem, zadati tempo trke mi je bio prejak. S druge strane, mislim da sam spremno ušla u trku, posljedni treninzi dužine su bili na 25km koje sam završavala u solidnom vremenu i bez ikakvih posljedica.
  • Početak trke u 11h! Većina trkača iz moje ekipe je s nevjericom provjeravala satnicu trke jer nikom nije bilo jasno zašto počinje tako kasno – svi smo se plašili visokih temperatura. Pa ko još voli da trku započne u podne (osim ako nije zima)?!

Naučene lekcije

Bolno ali poučno iskustvo me natjeralo da stvari revidiram i za neko vrijeme sebi odmor odredim kao prioritet kao i da dnevne obaveze ne smijem planirati na uštrb kvalitetnog sna. Obavezno hidriranje tokom trke ne samo na okrepnim stanicama nego i na međustanicama na kojima će me čekati navijači, voće, voda, osvježavajući sprej i fotoaparati. Prijašnje pravilo da objektivni uslovi i trenutno raspoloženje na trci određuju lični pace vraćam kao apsolutno i neoborivo jer želim da me na kraju svih budućih istrčanih trka čeka zaslužena krigla hladnog piva, a ne infuzila.

Svi za jednu, jedna za sve 

Sarajevska ekipa

Na kraju moram javno iskazati svoju duboku zahvalnost sedmorici trkača, mojim drugarima, koji su brinuli o meni od samog polaska iz Sarajeva, tokom putovanja, veče pred trku, na stazi, tokom agonije, u bolnicu, tokom povratka kući. Dečki, ako vas bude trebalo trpiti kao što ste vi mene, držati glavu ako budete povraćali, hrabriti da ćete biti dobro, držati za ruku u bolnici, donositi so i vodu, tapšati po leđima, trpiti vas dok urlate, tu sam za vas Erole, Tomo, Alane, Armine, Tariče, Emire i Damire. A pošto se to vama ne može dogoditi, možete računati na mene i ako treba otići u granap po hljeb, prošetati psa, oprati auto ili pričuvati djecu, samo nemojte baš ako je kakva trka u gradu!

Hvala svima i izvinjavam se što sam vas zabrinula! Neću više!

Tekst je izvorno objavljen na blogu Trčim jer štrčim