Reportaža sa Svetskog prvenstva u ultramaratonu na 24h
88%Overall Score
Reader Rating 0 Votes
0%

Ove godine, 26. i 27. oktobra, održano je Svetsko prvenstvo u ultramaratonu na 24 sata u Francuskoj, u mestu Albi. Ovo takmičenje održava se svake druge godine, a Srbiju je ovog puta predstavljalo troje trkača. Evo i utisaka iz prve ruke sa ovog velikog događaja.

Opšte o ultramaratonu u Srbiji i Svetskom prvenstvu u disciplini 24 sata

Ultramaraton je bilo koja trka duža od maratonske distance koja iznosi 42,2km. Postoje ultramaratonske trke po putu, planinske trke i mešovite (po putu i po neravnom terenu). Ultramaratone je moguće dalje podeliti na osnovu trajanja i na osnovu dužine. Na osnovu dužine, trke koje se organizuju po putu dele se na 50km, 100km itd, dok se na osnovu trajanja dele na 6 sati, 12 sati, 24 sata, 48 sati, 6 dana itd.

Planinske trke imaju različite distance i nisu strogo definisane što se dužine tiče kao što je to slučaj sa ultramaratonima po putu. Svetsko prvenstvo u ultramaratonu po putu organizuje se u dužinama od 50km i 100km, kao i u trajanju od 24 sata. Za ostale discipline ne organizuju se Svetska prvenstva. Svetska prvenstva u ultramaratonu organizuju se jednom u dve godine.

Ove godine se održalo Svetsko prvenstvo u ultramaratonu na 24 sata u Francuskoj u mestu Alba, 26. i 27. oktobra 2019. godine. Učešće je uzelo 352 takmičara, od čega 205 muškaraca i 147 žena iz 45 zemalja sveta.

Reprezentacija Srbije: Valentina Nejković, Mihal Šulja i Saša Gacik

Atletski savez Srbije (ASS) je propisao odgovarajuće norme, koje su malo strožije ali i dalje u skladu sa normama Svetske ultramaratonske federacije, koje je potrebno ostvariti da bi neki član atletskog kluba mogao da bude član reprezentacije Srbije. U sastavu reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu učestvovali su pored mene reprezentativci Mihal Šulja i Saša Gacik. Vođa puta je bio Živković Vladimir iz atletskog kluba “AK Radnički Niš 2016”, koji je dobio zaduženje od ASS-a da bude u ulozi vođe puta, a koji je ujedno bio i u ulozi podrške na samoj trci.

Nije bilo prostora niti finansijskih sredstava da pođe još neko iako takva takmičenja zahtevaju tim ljudi što i praktikuju druge reprezentacija. Tim bi trebalo biti formiran od stručnih ljudi, kao što su lekar, fizioterapeut, kao i ljudi sa ekspertizom u atletici. Podrška nikako ne treba biti sastavljena od ljudi koji ne poseduju odgovarajuća znanja niti praksu u atletici, a ponajviše zbog nepoznavanja pravila koja velika takmičenja propisuju. Bilo je ozbiljnih trka, poput Državnih prvenstava, kojima sam prisustvovala, a gde su članovi podrške izlazili na samu stazu i onemogućavali takmičare da se nesmetano kreću po stazi. Na Svetskom prvenstvu tako nešto bi bilo opomenuto od strane sudijskih delegata što bi ozbiljno ugrozilo takmičara i pretilo bi diskvalifikaciji.

Postoje neke razlike u samim propozicijama takmičenja na Svetskom prvenstvu i Državnom prvenstvu. Kako ASS intenzivno radi na pripremi novih pravilnika i propozicija takmičenja najverovatnije će se te razlike umanjiti. Na primer, ove godine su prvi put propisane propozicije takmičenja u ultramaratonu od strane ASS-a. Ultramaraton je dugo vođen pod Ultramaratonskim savezom Srbije i trebalo je vremena da se tranzicija izvrši do ASS-a.

Najverovatnije će svi administrativni problemi da se razreše što se samog ultramaratona tiče, ali najveći problem će da ostane. To je mali broj takmičara u ultramaratonskim disciplinama, a posebno u disciplini 24h. Kako se radi o veoma teškoj disciplini, malo je muškaraca i žena spremno odmetnuti se na tako nešto. To povlači za sobom i problem konkurencije i napredovanja. Teško je biti na stazi bez odgovarajuće konkurencije, jer uglavnom je konkurencija ta koja povuče takmičara da izvuče maksimum iz sebe. Prethodnih godina se dešavalo da je bilo nemoguće održati Državna prvenstva u ultramaratonu u pojedinim disciplinama zbog nedovoljnog broja prijavljenih takmičara, što se posebno odnosilo na žensku kategoriju.    

Treba istaći da je ASS je finansirao sve troškove odlaska na Svetsko prvenstvo čime su bili pokriveni troškovi puta, kao i deo hotelskog smeštaja koje organizator takmičenja nije pokrio. Takođe, članovima reprezentacije isplaćene su i odgovarajuće dnevnice.

Reprezentacije Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Bosne i Hercegovine i Srbije

Doček reprezentacija i otvaranje Svetskog prvenstva

Reprezentacija Srbije je stigla u Albu jedan dan pre otvaranja, a dva dana pre trke Svetskog prvenstva, tako da je bilo dovoljno vremena za odmor. Lokalni organizatori takmičenja su organizovali doček reprezentacija na aerodromu i organizovanim prevozom odvezli svaku reprezentaciju do svog hotela. Nama je dodeljen odličan hotel. Bili smo u istom hotelu sa reprezentacijama Francuske i Novog Zelanda, kao i sa predstavnicima Svetske ultramaratonske federacije. Takođe, obezbeđeni su nam bili i obroci. Reprezentacije su se okupljale kod katedrale u centru grada, gde se nakon toga organizovano otišlo do pozorišta gde je bilo otvaranje.

Dan trke

Na stazu smo stigli oko dva sata pre početka starta. Bilo je potrebno doći do šatora koji je bio predviđen za našu reprezentaciju, raspakovati se, pripremiti i rasporediti okrepu i rezervnu odeću, obući opremu i izvršiti proveru čipa. Svaka reprezentacija je imala svoj šator, a bilo je i šatora koji je nudio okrepu koju su obezbedili organizatori takmičenja. Nekako se sve veoma brzo odigravalo i trka je ubrzo startovala.

Bilo je oko 12 stepeni na startu, ali ubrzo je temperatura porasla na 25 stepeni. Staza je bila kružnog oblika dužine 1,5 km, a šatori za okrepu su se nalazi uz samu stazu. Polovina staze je bila u hladovini sa vetrom, a druga polovina je bila na jakom suncu, što je kasnije kod mnogih izazvalo stomačne probleme praćene dijarejom i povraćanjem.

Mnoge reprezentacije su imale veoma ozbiljnu pripremu i imale više članova u podršci. Kako je Francuska reprezentacija bila sa nama u hotelu, imali smo priliku da vidimo kako su nosili veći broj ogromnih kovčega u kome su imali okrepu i različite medikamente.

Dosta reprezentacija je imalo prijavljene muške i ženske ekipe, za koje je potrebno po minimum tri takmičara po ekipi. Ekipa sama po sebi mnogo znači, jer takmičar ima osećaj pripadnosti ekipi i bori se za ekipu sa ostalim članovima ekipe. Nažalost, mi nismo imali prijavljene ekipe, jer nismo imali dovoljan broj članova usled nedovoljnog broja takmičara u Srbiji sa ostvarenim normama.

Atmosfera na stazi je bila dobra i svi smo krenuli dobro pripremljeni i sa velikim očekivanjima. No, ubrzo su se ta velika očekivanja pretvorila u razočarenja. Vlada je bio jedina naša podrška, što je nedovoljno za ovakva takmičenja. Mada, za nas je uvek bio tu i lekar Hrvatske reprezentacije Dr Pavao Vlahek, koji nam je nesebično ukazivao pomoć kada god se javila potreba.

Ubrzo je muški deo reprezentacije počeo da se sreće sa određenim zdravstvenim problemima i nažalost odustao od daljeg takmičenja. Nakon odustajanja napustili su stazu i otišli u hotel. Bilo je reprezentacija gde su neki članovi odustajali, ali ostajali do kraja da bodre ostale iz reprezentacije. Puno reprezentacija je radilo kao tim, što sa nama nažalost nije bio slučaj.

Ja sam po svaku cenu htela da finiširam trku, uprkos tome što mi nije išlo dobro, što sam i učinila, ali ne baš dobrim rezultatom. Probleme koje sam imala na samoj trci još uvek nisam uspela da imenujem, jer ih je bilo više, a koje nisam uspevala da rešim na samoj trci. Zbog toga nisam ostvarila svoj cilj za koji sam se veoma vredno i marljivo pripremala. Tog dana je bilo puno izuzetnih trkača koji su napuštali stazu, a koji su bili odlično pripremljeni. Ta trka je bila samo još jedna u nizu koja je potvrdila da je fizička priprema samo jedan preduslov za uspešno završen ultramaraton na 24 sata.

Veoma sam srećna što sam dobila priliku da učestvujem na jednom takvom takmičenju i predstavljam svoju državu. Srećna sam jer sam sa mnogim reprezentativkama razgovarala na samoj trci i mogla barem na kratko da vidim kakve su to žene i kakvu to snagu nose sa sobom, kao i to kako se nose sa porazom i razočarenjem. Srećna sam što sam videla u finišu kako se pojedini bore za što bolje pozicije uprkos bolovima i problemima sa kojima su se sreli na trci.

Planiram da mi sva ta iskustva budu nova snaga koju ću da nosim sa sobom na predstojećim izazovima, kako na treninzima, tako i na samim trkama, a sve do ispunjenja ciljeva do kojih jednostavno moram doći.