Deca nisu mini varijanta odraslih. Način na koji treniraju odrasli sportisti nije način na koji bi trebalo da treniraju deca. Od rođenja prolaze kroz različite faze razvoja. Sa godinama razvijaju se anatomski, biološki, emotivno, intelektualno i duhovno. Život može grubo da se podeli na detinjstvo, zrelo doba i starost.

Detinjstvo je najintenzivniji perid razvoja koji se sastoji iz pet faza.

Faze razvoja

  1. Rano detinjstvo (od 2. godine) je period najintenzivnijeg rasta i razvoja. Posle puženja, koji je prvi oblik kretanja sa kojim se dete upoznaje oko prve godine, uspravlja se i počinje da hoda.
  2. Predškolski uzrast (od 3. do 5. godine)
  3. Pretpubertet (od 6. do 11. godine devojčice; od 7. do 12. godine dečaci) je period laganog i uravnoteženog razvoja.
  4. Pubertet (od 11. do 13. godine devojčice; od 12. do 14. godine dečaci) je drugi i poslednji intenzivni period razvoja. Primetan je rast visine i težine. Dolazi do polnog sazrevanja i burnih psiholoških promena.
  5. Adolescencija (od 13. do 18. godine devojčice; od 14. do 18. godine dečaci) je period laganog i uravnoteženog razvoja.

Trening usmeren ka svestranom razvoju

Trening u detinjstvu treba da bude podređen fazama razvoja. Samo dugoročnim i pametnim planiranjem trenažnog procesa možemo da stvorimo zdravog pojedinca koji je i uspešan sportista.

Deca ne bi trebalo da počinju sa treningom pre šeste godine. A u prvim godinama trening je u funkciji igre i zabave, kao i učenja novih oblika kretanja. Kako vreme prolazi, u trenažni proces postepeno treba ubacivati specifične metode treninga.

Najznačajniji princip u treningu dece je svestrani (opšti) razvoj. Opšti razvoj predstavlja temelj na kojem treba graditi trening u starijim uzrastuima.

Trening usmeren ka ranoj specijalizaciji

Najveća greška koja se pravi u treningu sa decom je rana specijalizacija. Deca treniraju na način kako to rade i odrasli, u prvo vreme postižu dobre rezultate, a potom nestaju iz sporta ne dočekavši seniorski uzrast.

Sakodnevno čujemo kako naši mladi sporisti pobeđuju na raznim takmičenjima, ali se niko ne pita gde su kada je vreme da daju svoj maksimum, a to se seniorska karegorija.

Kada početi sa treningom trčanja na duge staze?

Trčanje je osnovni oblik kretanja i koristi se gotovo u svim treninzima za sve sportove. Pogrešno je rano počinjati sa dugotrajnim treninzima trčanja jer dete još nije spremno da podnese takva opterećenja, ni psihološki ni biološki.

Sa organizovanim treningom trčanja na duge staze treba početi sa 14-16 godina. A najbolje rezultate treba očekivati posle 25. godine.

Osnovne smernice treninga trčanja kod dece

Do napretka u rezultatu dovodi, sa jedne strane proces treninga, a sa druge, prirodni proces rasta i razvoja organizma. Kako na najbolji način uskladiti ova dva procesa?

Ono na šta možemo da utičemo, to je trening. Optimalno dozirani i pravilno usmereni trening treba da podrži proces razvoja. Kako optimalno dozirati treninge?

  • Trajanje treninga se može postepeno povećavati od početka (1 sat) do kraja sezone (2 sata). Kada trening traje duže od sat i po treba zadržati pažnju dece raznolikim vežbama i davati im duže pauze kako bi se dovoljno odmorila.
  • Broj treninga u nedelji se povećava sa uzrastom. U najmlađim kategorijama je dovoljno i 2 treninga nedeljno, dok je na prelazu iz junirske u seniorsku kategoriju  neophodno i svakodnevno treniranje.
  • Trenažne nedelje treba organizovati tako da opterećenje raste iz nedelje u nedelju, a zatim opterećenje smanjiti u nedeljama oporavka. Kod mlađih kategorija, posle dve nedelje progresije poterećenja sledi nedelja oporavka. Kod starijih, nedelja oporavka dolazi posle tri nedelje progresije opterećenja.
  • Broj trenažnih meseci u toku godine takođe varira u dnosu na uzrast. Najmlađi ne bi trebalo da treniraju više od 10 meseci godišnje. Stariji uzrasti bi trebalo da kontinuirano treniraju tokom cele godine prateći pravila periodizacije sportskog treninga na godišnjem nivou.
  • Broj takmičenja je uslovljen uzrastom, što je uzrast manji, broj takmičenja je manji. Deca vole da se nadmeću i zato je potrebno da im takmičenja budu organizovana u okviru treninga.

Uticaj sredine na razvoj trčanja

Razlog malog broja dece koja se bave trčanjem treba tražiti, pre svega, u činjenici da deca vole da se igraju. Sportovi sa loptom su daleko popularniji jer su to, u svojoj suštini, igre. Da bi se trening trčanja učinio zabavnim i zanimljivim potrebno je dosta znanja, kreativnost i entuzijazma. A toga je tako malo u našem sportsko-obrazovnom sistemu.

Od najranijeg detinjstva indoktrinirani smo da je trčanje nešto opasno. Setite se samo povika dok ste bili mali : “Nemoj da trčiš, oznojićeš se!“, ili: „Stani, pašćeš, dosta je jurcanja!“ Na taj način degradiramo fizički potencijal budućih generacija.

Sa druge strane, roditelji u sve većem broju naivno žele da im deca budu dobro plaćeni profesinalni sportisti. A ko se obogato od trčanja? Ni društvo u celini ne prepoznaje trčanje kao aktivnost u koju treba ulagati.

U školama se trčanje svodi na kros koji đaci trče bez ikakve pripreme. Trče distance za koje boiloški nisu sazreli. I to je trenutak kada najveći broj dece stiče negativan odnos prema trčanju.

Situacija je sledeća: roditelji su neinformisani i naivni, školski sistem nestručan i nezainteresovan, državne instituciuje inertne. Trčanjem kao sredstvom za stvaranje zdravih građana se bave samo entuzijasi i nekoliko organizacija.

Naravno, sve ovo je moguće da zajedno promenimo tako što ćemo da učimo našu decu pravim razlozima zbog kojih treba da se odluče za trčanje ukoliko ih to interesuje. A pre svega, da mi sami razumemo trčanje kao jednu sasvim prirodnu stvar koja nije opasna i za čiji napredak je potrebno sve ono što radimo kada želimo da napredujemo u bilo kojoj drugoj sferi života – učenje (ili informisanje), postepeni napredak, upornost i istrajnost.

Komentari