Pored političkih dešavanja, važnih sportskih takmičenja na kojima učestvuje naša reprezentacija, mršavljenje je definitivno najaktuelnija tema. Njom se bave mnoge industrije i grane, grupe i pojedinci, poznati i nepoznati, časopisi, centri, saloni, i ko sve ne… A sve se čini da kako raste popularnost i značaj „savršenog“ izgleda (šta god to bilo), tako raste i broj ljudi koji ne samo da nisu zadovoljni svojim izgledom zbog „previsokih“ standarda, nego i objektivno gojaznih ljudi. Što više dobija na važnosti imperativ lepote, privlačnosti i poželjnosti, to je sve veći broj ljudi koji od njega odstupaju. Otkud tolika kontradiktornost?

Zar nije logičnije da, ako je to već nekome toliko važno, nema većih poteškoća da to i postigne? Između ostalog – nikada nije bila veća ponuda sredstava koji mogu na tom putu da nam pomognu (počevši od programa vežbanja, dostupnosti informacija vezanih za pravilnu ishranu, raznih tretmana i sve drugo). Pa kad onda sve to tako jasno želimo i imamo sve uslove da to i postignemo – u čemu je onda problem? Čak su nam dali i vrlo jednostavne formule koje rade: kalorijska potrošnja (ishrana + fizička aktivnost) ˃ kalorijskog unosa = gubitak kila!

foodloveeVrlo jednostavno i razumno, zar ne? Pa jeste, bilo bi, kada bi ljudi bili samo razumna i racionalna bića. Ovo je taj delić koji nedostaje, koji se nalazi u pozadini. Deo koji često nije dovoljno i na pravi način shvaćen: mršavljenje je emocionalni koncept! Za dobar deo populacije (moram da kažem – posebno ženske) mršavljenje je ozbiljna unutrašnja borba i uopšte nije tako jednostavna.

Problem sa mršavljenjem nije problem nalaženja najdelotvornije dijete, najboljeg programa vežbanja ili nekog drugog sredstva. Rešenje leži u emocijama koje su često skrivene, nejasne i neobrađene na pravi način!

Mršavljenje je emocionalni koncept

Šta ovo uopšte znači i kakva je veza između mršavljenja i emocija? Za bolje razumevanje ovog odnosa neophodno je raščlaniti pojam „mršavljenje“ na sastavne komponente, a to su: slika o sebi i odnos sa hranom.

  • Slika o sebi se sastoji od uverenja, razmišljanja i stavova koje imamo kada se radi o ličnoj vrednosti, kako sebe vidimo i ocenjujemo (i kako nas drugi vide/ocenjuju), u odnosu na šta i iz čega izvlačimo taj osećaj vrednosti. U ovom slučaju, očigledno se radi o fizičkom izgledu kao vrednosti, koliku važnost mu pridajemo i kako ocenjujemo sebe poredeći se sa određenim modelima za koje smatramo da su poželjni i ka kojima težimo. Od ove slike zavisi i naše samopouzdanje, samopoštovanje, zadovoljstvo, uspeh i sreća. Sliku o sebi grade iskustva koja smo imali (počevši od onih najranijih), način na koji smo ih doživeli, ali je značajan i uticaj okruženja. Odrastanje u doba narcističke kulture ni malo ne pomaže da se izgradi zdrav odnos prema sebi i svom telu.
  • Odnos sa hranom je kompleksniji nego što možda izgleda. Dok je za nekoga jednostavan (gladan sam, uzmem da jedem – bez preteranih emocionalnih investicija), kod nekoga može biti kompleksan i krajnje frustrirajući. Psiholozi tvrde da smo, dok smo još bili bebe, iz našeg bazičnog iskustva u prvim mesecima života, poistovećivali pojmove biti voljen i biti nahranjen. Unošenje hrane i uživanje u hrani takođe je taktilno-senzorne vrste kao i uživanje u dodiru, poljupcima i milovanju. Koliko komplikovan ovakav „ljubavni“ odnos može da bude verovatno znate i iz ličnog iskustva (ovo objašnjava i zašto ljudi sa poremećajem ishrane često pričaju o usamljnosti i odbačenosti).

Sada možemo da donesemo zaključak na šta mislimo kada kažemo da je mršavljenje emocionalni koncept. Pre svega znači da određene situacije i događanja koja su vezana za ovaj problem u osobi izazivaju jače ili slabije emocionalne reakcije. Označava postojanje sprege između (ne)uspešnosti ovog procesa i toga kako se osećamo. U slučaju manje uspešnosti mogu se javiti depresija, osećaj bespomoćnosti, anksioznost, krivica, stid, bes, osećaj niže vrednosti, nedostatak samopouzdanja, povlačenje u sebe, osećaj usamljenosti, autodestruktivna ponašanja itd. Znači da u svojoj percepciji negde imamo ubeležene informacije koje nam govore da nešto nije kako treba. Najčešće, kada pričamo o fizičkom izgledu, ocenjujemo da mi nismo kako treba. Svoju vrednost merimo prema tome koliko se uklapamo, odnosno ne uklapamo u tu sliku „idealnog sebe“, cenimo da nismo dovoljno dobri, dovoljno vredni nečije pažnje, ljubavi, odobravanja, prihvatanja i truda. I što je duže takav način razmišljanja prisutan i što se više „hrani“ i „potvrđuje“, to je teže iz njega izaći.

Emocionalna glad

Većina je čula i za pojam „emocionalna glad“. Ona predstvalja maladaptaciju, odnosno strategiju koja se koristi kako bi se unošenjem hrane izborilo sa stresom ili nekim negativnim emocijama. Svima nam je poznata scena iz američkih filmova, kada momak raskida sa devojkom, pa je u sledećoj sceni vidimo u suzama i kantom sladoleda ispred TVa, zar ne? Banalan je primer, ali nije baš tako retko da se posle neke napete situacije ili teškog dana ljudi „počaste“ više nego što treba, kako bi se utešili i da bi im bilo lakše (u Srbiji mi imamo izraz „jede na nervnoj bazi“; sva sreća, situacija u našoj zemlji je takva da se svaki dan može jesti na nervnoj bazi). Ovo olakšanje je kratkog daha, a često ga smene krivica, griža savesti, a neki put nažalost i poremaćaji ishrane. Ali zašto ljudi rade ovo?

Osim onih pomenutih najranijih iskustva sa hranom, postoje i dodatna objašnjenja. Različiti su mehanizmi, kao i njihova pozadina. Nekome prekomerna kilaža može biti izgovor da ne uradi životno važne stvari, da preuzme odgovornost i rizik, da se ne uhvati u koštac sa pravim problemima, da stagnira sa napredovanjem, da se menja i razvija (promene se ljudi plaše skoro koliko promaje). Nekome predstavlja odbrambeni mehanizam, način da se nosi sa strahom od kontrole ili gubitka iste, da zatrpa emocije, da se izoluje, strah od međuljudskih odnosa i povređivanja (često kod žrtava seksualnog zlostavljanja). Kod nekoga je to beg, uteha, jedini izvor zadovoljstva. Na kraju krajeva, sama gojaznost može se „stvoriti“ kao distrakcija, odnosno supstitut ili zamena pravog problema. Da se ne bi bavili stvarima sa kojima ne možemo (ili ne znamo kako) da izađemo na kraj, faktički izmišljamo drugi problem (u ovom slučaju višak kila) i okupiramo se njime. Time skrećemo pažnju, ne bavimo se onime što nas zaista muči i čekamo da kriza prođe. Na žalost, retko prolaze same od sebe, te smo osuđeni da do kraja bežimo ili da se jednostavno suočimo. Ako probamo, možda se ispostavi da i nije tako strašno…

Simptomi su samo poziv da se bavimo sobom. Svako odlaganje i instant rešenje (dijete, preparati i ostalo) znači samo da se na taj poziv nismo odazvali, i da na neki način želimo da prevarimo sebe.

Kilogrami nemaju veze sa time što se osećamo bedno. Nisu oni ništa krivi. Oni su tek pokazatelj unutrašnjih konflikata i potisnutih emocija sa kojima nismo izašli na kraj. Bitku sa kilogramima gubimo zato što nismo spremni da se sobom pozabavimo na pravi način, a ne zato što kivi dijeta i nije tako uspešna (kivi dijeta – jedeš sve osim kivija). Mršavljenje je zaista jednostavno, ali su ljudi komplikovani.

Ovaj tekst možda ne pomaže puno u nalaženju konkretnih rešenja za višak kila (toga i tako ima previše), ali nadam se da doprinosi rasvetljavanju kompleksnosti ovog procesa i razloga zbog kojih ljudi često ne uspevaju da se reše istih. Jednostavnih rešenja u ovakvim slučajevima uglavnom nema. Prvi korak ka pravom putu za početak bio bi prepoznavanje situacije, onoga što nas muči, a zatim postavljanja teških, često neprijatnih pitanja. Možda se na kraju desi da zaista počnemo da uživamo u sebi, ljudima oko sebe, hrani koju volimo i ne-daj-bože treningu (verujte mi, moguće je… a i vredno truda).