Šta znači biti trkač?

Najčešće pitanje koje mi drugovi netrkači postavljaju je “koliko trčiš”? “Koliko kilometara”, “koliko puta nedeljno”, “koliko si trka istrčao”? Kada im kažem cifru, slegnu ramenima, promrmljaju nešto tipa “svaka čast” ili “ja nikada ne bih mogao”, i na tome se obično završi… Na tome se završi jer ni ja ne znam kako da im bolje odgovorim, šta zapravo znači ta cifra?

Da li ona govori koliko puta sam odbio pivo u subotu uveče da bih mogao da ustanem u pet i trčim tri sata sutradan? Da li koliko puta sam posmatrao kišu razmišljajući da li se isplati čekati da stane i rizikovati da počne još jače, znajući da ću se svakako vratiti natopljenih patika? Da li koliko puta sam proklizao na blatu, ledu, bio zamalo pregažen, napadnut od čopora, sa koliko idiota se svađao, koliko provokacija prećutao…? I šta onda znači taj broj, zar nije svejedno koji je? Pet? Deset? Dvadeset? Zar nismo svi prešli isti put iako nam se kilometraže razlikuju?

Ali čak i da je moguće nešto suštinski bitno izraziti tim brojem, da se sve pomenuto podrazumeva, da li je on to što me definiše kao trkača, ma koliko veliki ili mali bio?

Prva trka posle godinu dana priprema

U aprilu sam istrčao svoj prvi maraton, i prvu trku uopšte, za koju sam se spremao tačno godinu dana. Za nekog ko nije trčao od srednje škole više od pola sata-sat, jednom u mesec dana na malom fudbalu uz smenjivanje na golu, trčati po planu značilo je da je svaki prethodni trening bio novo dostignuće, a svaki sledeći nepoznanica i izazov.

Uopšte ne želim da ulazim u polemiku sa ljudima koji su “nepripremljeni”, “bez ozbiljnih treninga” ili “posle mesec dana pauze” istrčali maraton i to, verovatno, sa boljim vremenom od mene. Niti želim da diskutujem sa onima kojima je maraton bio pakao i samo snagom volje su našli snage da izdrže do kraja.

Ne znam da li je to srpska stvar, da smanjujemo značaj ozbiljnih priprema kako bi, valjda, izgledali još bolje jer smo protiv sebe onda imali faktor više, ali ja sam ponosan na svaki nepropušteni trening, svaki pređeni kilometar i sve što sam zapostavio da bih tu trku istrčao onako kako jesam – lagano, uz osmeh na licu i uživajući u svakom momentu. Slagao bih kad bih rekao da nije bilo umora, iscrpljenosti i bola, ali to je neki poznat osećaj, težak ali podnošljiv, što će se zadržati nekoliko dana da ga nosimo kao trofej umesto majice i medalje. Ali previše širim priču, poenta nisu moji utisci sa same trke, o njima drugi put. Poenta je ono što se dešavalo u satima, danima i mesecima koji su sledili…

Voleo bih da mogu da kažem jednoga dana da sam bio tu kada se rađao rekreativni trkački pokret u Srbiji, nošen radom ovog sajta i Vekija i Vuje koji su svoje živote i karijere podredili tom zajedničkom cilju. Voleo bih da mogu da kažem kako sam bio pušač, neaktivan, i da je ovaj sajt bio kapisla koja me je pokrenula u pravom smeru. Voleo bih da moja priča može da posluži nekome ko je čita kao inspiracija jer je još neko bio na njihovom mestu i ovde je pronašao svoju… Voleo bih ali to, nažalost, ne bi bila istina.

Istina je da sam za sajt čuo tek pri kraju svojih priprema i da su jedina dva moja komentara do maratona na sajtu bila pitanja vezana za opis staze. S obzirom na to da nisam znao nikoga sa sajta, niti ikoga iz ovog sveta (u mom društvu pod naporom se podrazumeva onaj uložen da se isprazni piksla kada se napuni do vrha), uvod u trku u moru nepoznatih lica mi je bio totalno nadrealan.

Patike koje sam video samo u izlozima, šareni dresovi, odsjaj sunca od cvikera i satova, miris mleka za sunčanje i usijanog asfalta… I žamor… Žamor sa svih strana… Imao sam osećaj da će me buka savladati i oboriti na zemlju. U toj situaciji pucanj je došao kao otrežnjenje a start trke kao konačan povratak na poznatu teritoriju. Došlo je vreme da se radi ono što znaš, za šta si se spremao…

Ulazak u cilj je bio još čudniji. Stavljaju mi malo parče metala oko vrata, neko mi gura vodu, bananu i plazmu u ruke. Okrećem se da vidim vreme, ali me usmeravaju napred, dolaze drugi. Svi smo im isti – glava preko koje treba spustiti medalju, nahraniti je i proslediti da ne pravi gužvu… Na čistini me je konačno stiglo. Umoran, mokar, ruku punih zgužvane ambalaže i polupraznih flašica vode, bez mesta za presvlačenje, bez poznatog lica u masi, sve što sam želeo je da se izgubim odatle. Taksi, kuća, hladni oblozi, san…

Sledećih par dana sam imao neopisiv osećaj. Nagrađeni entuzijazam mi je prosto pritiskao grudi i gušio me a nisam imao način da ga oslobodim. Video sam se sa mnogo ljudi, svi su oni stvarno iskreno i nesebično bili srećni zbog mene, ali u toj reči “čestitam”, nasmejanom licu i ruci na ramenu nisam video ništa od razumevanja koje može imati samo neko ko je prošao kroz isto što i ti, podelio tvoje iskustvo. Da se vratim na prvi pasus, šta znači tih 42,195 kilometara? Razdaljina od Beograda do Smedereva… A hiljadu pretrčanih na treninzima pre toga, šest puta nedeljno, po kiši i suncu, ledu i magli? Dokle je to…?

Taj osećaj je trajao mesecima. Ni u jednom trenutku nisam ozbiljno razmišljao da prekinem sa trčanjem, naprotiv, obožavao sam svoj novi izgled, stečene navike i osećaj kontrole nad sopstvenim životom koji trčanje pruža, ali sve vreme mi je kroz glavu prolazilo isto pitanje – “Da li će svaki put biti ovako? Da li je ta medalja što visi na prozoru i ta majica što je čuvaš u ormanu od prašine, da li su one sve što ostaje?”

Nosio sam se mišlju da dođem na neki zajednički trening sa ekipom koja je postajala sve brojnija i brojnija, ali u tom trenutku ideja ustajanja u zoru i dolaska među dvadesetak nepoznatih ljudi kako bih podelio sopstvene rezerve i nesigurnosti mi se činila više smešna nego korisna – stav zbog kojeg ću se kasnije pokajati, tokom organizovanog puta u Koceljevu…

Trčanje je STRAST

Ljudi zaboravljaju jednu veoma bitnu stvar, ili je izjavljuju šablonski, ne razmišljajući puno o njenom stvarnom značenju, a to je da je trčanje STRAST. Čovek ih ne može imati mnogo, to su porodica i, za one koji su imali mnogo sreće u životu, njihov posao. Vreme koje pored njih ostane u dvadeset četiri časa ne može se podeliti na previše delova, to ide protiv same suštine – da svaki slobodan trenutak, svaki budan momenat, ušteđen na početku dana i ukraden od sna na kraju podredimo jednom jedinom cilju – onom kojem smo strastveno posvećeni.

I onda, ako imate tu ludu sreću da još sretnete nekoga ko ne samo da istu strast deli, već pored njega i svoju razvijate i osnažujete, imaćete osećaj kao da ste našli neki davno izgubljeni deo bića, Adamovo rebro, odvojeno od vas tako davno da ste zaboravili da je jedini razlog zbog kojeg ste godinama lutali bio taj da ga jednog dana pronađete i konačno se osetite celim.

Reči ne mogu da opišu osećaj koji sam imao u društvu iskusnih maratonaca, mojih saboraca, saučesnika i sapatnika. Kao da su se sve knjige preda mnom otvorile, da sam našao odgovor na svako pitanje i, konačno i najbitnije, razumevanje koje mi je toliko nedostajalo. Bilo mi je neverovatno sa kojom otvorenošću su me primili i prihvatili. Pričali su mi o svojim iskustvima, prvim trkama, doživljajima sa takmičenja, ishrani, povredama, opremi… Mislim da me tokom celog puta niko nije pitao za postignuto vreme… Zar je bitno? Jesi došao da se trkaš ili da istrčiš?

Od tog trenutka odlučio sam da ne propustim ni jednu trku, koliko je u mojoj moći. Da istrčim sve, koliko zdravlje dozvoli, upoznam svakog, čujem svačiju priču. Sledio je novosadski maraton, apatinski polumaraton, podgorički maraton, svi u mesec dana. Konačno, došao je i savski polumaraton na kojem iz zdravstvenih razloga nisam mogao da učestvujem, ali sam svejedno odlučio da se prehlađen prošetam i odgledam trku. Do tada sam već upoznao dobar broj trkača, mladih i starih, početnika i veterana, rekreativaca i takmičara. Biti pored staze i pozdraviti ih pri ulasku u cilj znači koliko i biti kraj njih u šorcu i patikama…

Pa ipak, iako sam se odlično proveo, upoznao nove ljude, video stare prijatelje, nešto mi je nedostajalo u celokupnom doživljaju. Nisam mogao da uperim prstom šta je tačno u pitanju, ali iz nekog razloga imao sam blagi osećaj otuđenosti, sličan onom posle beogradskog maratona. I tek danas sam shvatio zašto – kada su mi pričali kako je nestalo vode deset kilometara pre kraja, kako ih je sunce pržilo na vrelom asfaltu i kako nisu imali hlad da ih zaštiti, bolelo me je to što nisam to iskustvo proživeo sa njima, u bojnim redovima, jureći rezultat, lični rekord, prvog trkača ispred sebe. Bio sam neraspoložen jer sam se osećao kao gledalac…

Videti trkača u čoveku

Razmišljajući o tome šta je to što nas kao trkače tako snažno vezuje, setio sam se nečega što sam među razbacanim mislima naslućivao u Podgorici, u kasarni u kojoj smo bili smešteni, dok smo delili obrok sa Mađarima, Hrvatima, Makedoncima, Bosancima, Albancima… Dok sam gledao tu Jugu u malom, kako u tišini guta špagete spremajući se za sutrašnju trku, shvatio sam kako između nas ne može nikada doći do nekog sukoba koji ne može biti prevaziđen, ne zato što smo liberalniji od većine pripadnika naših naroda, niti što je prošlost daleka i ostavljena zaboravu, već zato što smo jedni u drugima videli prvo trkače, a tek onda zastave pod kojima trčimo i to je nešto što će nas uvek spajati ma kakve bile okolnosti i ma kakve prepreke drugi pokušavali da postave između nas.

I to je možda odgovor na glavno pitanje – šta znači biti trkač? Znači biti trkač pre svega drugog. Deliti taj duh zajedništva sa drugima, učestvovati u njihovoj sreći i trijumfu, patnji i porazu, pokazati razumevanje, pružiti utehu, žrtvovati sopstveni rezultat da pomogneš nekome da se dokopa cilja, pružiti ruku drugome i dozvoliti mu, kad usporiš, posustaneš, poklekneš, da i on ruku pruži tebi. U suprotnom, šta si? Stranac koji je dobio medalju da je okači negde da skuplja prašinu. Neko kome cifre znače i ko misli da su one to što ga čini trkačem…