Posle svega mogu samo da kažem da sam zadovoljna sobom. Dokazala sam sebi da mogu da postignem i nešto što nisam ni u snu očekivala. Da mi je neko pre dva meseca pomenuo polu-maraton samo bih se nasmejala. A pored svega skinula sam pet kilograma, ali to sad više i nema neki značaj… 🙂 Ovako je izgledao moj put u svet trčanja.
Teretana i trčanje?
Skoro pola svog života sam provela u bodibildingu i bez obzira na druge aktivnosti u mom životu trening je imao najvažnije mesto. U teretani, kada bih sretala poznanike i osetila bih se izdeprimirano što i posle toliko treninga i toliko vežbanja ja uspem da se ugojim. U teretani nikada nisam radila ozbiljan kardio program, a kada jesam to je bilo brzo hodanje i to najviše nekih dvadesetak minuta.
Pretraživala sam net i našla BRC. Videla sam da imaju neku varijantu za mršavljenje i odlučila sam da probam. Pošto sam avanturističkog duha dopala mi se ideja da probam nešto novo sa čim nikad nisam ranije imala kontakta.
Prvi trening – zaborava nema
Kada sam došla na prvi trening na Olimpu prilično sam se razočarala u svoje mogućnosti. Iako se vodim kao aktivni sportista jedva da sam istrčala ceo krug. Upala sam u najnižu grupu „I extreme“ ali najbolju jer smo bili najmlađi po trčanju i svi su nas najviše bodrili i za najsitnije uspehe.
Moja prva trka bila je Trka zadovoljstva na Beogradskom maratonu posle samo dve nedelje treniranja i to u dubokim patikama. Rešila sam da je istrčim po cenu toga da izgubim nogu na pola rute. Prolaskom kroz cilj, ugledavši ceo klub kako se raduje mom uspehu, osetila sam se divno. Tada sam kupila prve patike.
Treninge nisam propuštala i svakim danom sam prelazila sve više kilometara . Kouč Ivan mi je dosta pomogao jer je video koliko želim uspeh i koliko mogu. Svakim treninigom povećavala mi se volja za trčanjem i uvek sam grabila još. Kada sam istrčala krug oko Ade sam i zvanično prešla u jaču grupu koja mi je prestavljala još veći izazov.
Telo je se teško prilagođavalo na povećanje kilometraže. Noga mi je oticala kod skočnog zgloba i imala sam bolove u kičmi i ramenima ali sam uvek stiskala pesnice i puštala adrenalinu da prevagne.
Prijemni ispit – lični Mont Everest
Posle dva meseca aktivnog treninga došlo je do prijemnog ispita u svet Trkača i Maratonaca. Moj Mont Everest bio je Noćni polumaraton u Novom Sadu. Nisam mislila da ću se prijaviti jer 21,1 kilometar je ipak delovalo previše i nešto nenadmašivo za mene u tom trenutku. Nisam htela da se prijavljujem jer nije bilo realno da iz ’I extreme’ grupe posle dva meseca istrčim toliku kilometražu. Podrška kluba je ipak prevaglnula i eto mene među prijavljenima.
Pripreme za polumaraton sam radila samo psihički pošto je fizička spremnost, koliko je moglo za tako kratko vreme, bila uradjena. Nedelju dana sam sebe ubeđivala da sam najjača, da mogu sve.
Često su me moji ukućani čuli da ničim izazvano kažem ‘Napred Anka!’ ili ‘Ajde Anka!’. Onog momenta kada sam svog šefa pitala šta misli da’l sam zver il’ nisam, bila sam sigurna da sam i psihički postigla maksimum.
Krenuli smo u Novi Sad. Osetila sam i predmaratonski sindrom iako sam mislila da je to samo mit. Sve je počelo da me boli, a osećaj u stomaku probadao je još dva sata pre početka trke.
Kada smo krenuli trku već na prvih 7 kilometara sam osećala da mi noga otkazuje, da mi kolena klecaju i da ovo neće biti tako lako kao što se činilo na početku ali nisam htela da prestanem. Kada mi je bilo najteže moji najdraži iz škole trčanja su me bodrili, podržali, a neki čak i istrčali poslednji krug sa mnom kao podrška do kraja pa makar i na rukama. To je ono najbitnije, jer znam da bez toga nikad ne bih uspela.
Prolazak kroz cilj kao šlag na tortu. Svi ti osmesi mojih saboraca i reči hvale su me rasplakali. Taj momenat kada su mi kačili medaljicu oko vrata ću pamtiti čitav život.
40 komentara. Leave new
Svaka cast! Izuzetno inspirativna prica!
Hvala puno! Pisana je odmah posle polu maratona dok je sveze 🙂
Bravo Anka!!
Ljombe priznaj da si verovao da ce Anka da uspe ;)))
Au ljombe,kad vidim kakva si zver ,nekako mi tesko da ne poverujem, 😀
„….a kada je svet u opasnosti obuvam svoje patike za trčanje, stavljam tegove u ranac i pobedjujem!“ – svidja mi se ovo,
hvala puno na podrsci!!! 🙂
Bravo Ana
Hvala najlepse na podrsci!
Bravooo!!! Svaka cast!!! :)))) Samo napred!
Hvalaaaa! Od sad se drzim vas da popravim vreme 🙂 samo da ne pocnem da pijem… mnogo 🙂
haha. ti njih prati na stazi, oni tebe u kafani i savršen spo je rođen!
Polako, bice to sve bolje i bolje vremenom 😛 Ne sme ni jedan aspekt zivota da bude zapostavljen. :))))
Kapa dole. Eto koliko je bitno pored fizicke spremnosti biti i zver u glavi 🙂
Hvala puno na podrsci!!! nadam se da cu i ja jednom biti u vasoj najbrzoj grupi 🙂
Moram da budem negativac pa cu reci par reci o ovome…
Devojka ovde piše „Noga mi je oticala kod skočnog zgloba i imala sam bolove u kičmi i ramenima ali sam uvek stiskala pesnice i puštala adrenalinu da prevagne.“
Ja sam pretrčao najmanje 100.000 km.
Bilo je često teško. Ali nikad nisam pravio tu glupost da jurim kilometre čak iako mi telo kaže „ovo ne valja“.
Ovaj komentar iz teksta je upravo o tome. Otok nije psihičkog porekla, već fiziološkog. Telo je upozoravalo na preveliki napor. Jebeš ti tu fizičku aktivnost kad povređuješ svoje telo zarad ambicije…
Počinju da mi ozbiljno idu na živce ovi popularni tekstovi o trčanju i brzi programi dostizanja tj istrčavanja polumaratona i maratona za nekoliko nedleja. Kad ste videli maratonca na olimpijadi koji je mlađi od 30 godina??? Nisu za svakog takve brze trening šeme i neko će ozbiljno sebi nauditi prateći ovakva iskustva drugih i trening šeme za brzo dostizanje maratona. Nije svaki organizam sposoban da taj brzo porast opterećenaj izdrži bez posledica…
Da vam neko ponudi da vas za 8 nedleja spremi da se popnete na Mont Everest, da li bi to uradili? Ne verujem.
Mislim, zaista ljudi… gde vam je rezon da forsirate sebe tako?
Telo ima svoj ritam ne možete ga instant pripremiti za ekstremne napore. vežbajte dugo, pažljivo i strpljivo da bi vam srce i mišići trajali…
Nismo svi isti. Ja konkretno volim da testiram svoje granice i nikad nista ne radim postepeno. Nije interesantno kad sve ide glatko,barem meni. Inace na pitanje zasto se ljudi povredjuju zarad ambicije ima napisanih trista knjiga. Postoje mnogo ekstremnije stvari od istrcavanja polumaratona sa dva meseca pripreme. Ovo nikako ne spada u popularni tekst o trcanju ovo je MOJA prica o trcanju sto sam naziv kaze, odnosno nacin na koji sam ja pocela da trcim. Inace verujem da drugaciji nacin kod mene ne bi ni bio izvodljiv, zato sto sam ja Ana Markovic, a ne Pera Peric.
Ovaj komentar je na mestu, i čini se kao iskren, skroz. Ne veličajte takve stvari. Slažem se da je ovo samo još jedan POP-text kao i mnogi na ovom sajtu! Smorno je više, najiskrenije…kao da trčite zbog drugih ljudi.
Jako je nezahvalno pričati u tuđe ime, neću sebi dozvoliti toliki luksuz, ali verujem da je u Aninom tekstu jasno da je počela da trči upravo zbog sebe. Sasvim je ok da te smaraju motivacioni tekstovi, ali mnogi ljudi vole da ih čitaju i dok je tako svaki trkač bio početnik ili sa malo dužim stažom će na ovom sajtu dobiti prostor da podeli svoju priču. Sašin komentar je takođe iskren i realan, i otvorio je dobru diskusiju na temu šta je to zapravo, previsok cilj? O tome više uskoro 🙂
Baš zbog toga što ljudi vole da čitaju i/ili posećuju ovaj sajt, morate da shvatite kakvu poruku šaljete tim početnicima (ja sebe i dalje smatram početnikom u trčanju), poruku da je u redu kidati svoje telo. Ne slažem se nikako! Mi ovde smo rekreativci i tu prestaje dalja diskusija. Evo, ja želim da postavim pitanje treneru BRC, da li je dobro trčanje pod bolovima, otokom…? https://www.trcanje.rs/zdravlje/povrede/kada-je-potrebno-da-stanete/ Naše telo nikako ne jača posle takvih manevara. Profesionalni sport je nešto sasvim drugo… Mislim da pored odličnog sajta koji ste stvorili, treba da prihvatite i deo odgovornosti zbog textova koji se objavljuju.
Rec je o blogu kao licnom iskustvu u trcanju. Posto je licno iskustvo dopustam sebi da odredim kako cu raditi. Trenera nisam ni pitala da li smem da trcim polumaraton jer znam sta bi mi odgovorio. Posto je licno, dakle moje misljenje je da telo ne jaca ali jaca karakter sto mi je mnogo bitnije. Posto je u pitanju moje telo i moj karakter ja sama odredjujem kako cu raditi. A oni su objavili zato sto znaju od cega sam krenula i dokle sam stigla samo kao zanimljiv tekst o osobi koja nikada ranije nije trcala.
Tekst je upravo zbog toga dobar, zato što otvara takva pitanja. Svako od nas koje ikada potrčao naišao je na prepreke da nešto žulja, boli, smeta. Svako to prevazilazi na sopstveni način. Treninzi su organizovani tako da stvaraju lagan ali stabilan rast kondicije i fizičke spremnosti da se izađe na polumaraton i sami po sebi ne ugrožavaju ničije zdravlje. Ana je jedna od retkih koja je imala taj Roki pristup polumaratonu i njoj se to iskustvo emotivno isplatilo. Kao što sam najavila, dobićemo i tekst od trenera upravo na ovu temu, a blog je uvek poligon za lično mišljenje i da li moram da napomenem, kao takvo – ne odražava nužno i stav tima i redakcije
Ja se u potpunosti slažem. Očigledno je da je Ana trčala/šetala polumaraton potpuno nespremna. Vreme od 2:58 se ne može smatrati trčanjem. To je više nešto kao brzo hodanje. Po mom mišljenju, veoma je važno adekvatno se spremiti za polumaraton inače celo iskustvo postaje agonija. My two cents.
Svaki cent je bitan 🙂 Hvala na paznji 😉
Nema na čemu. Tu sam da pomognem 😉
Odlican je osecaj kad ti nekom bitno tvoje vreme medju trista ljudi 🙂 Hvala svima 🙂
Odlican je osecaj kad je nekom bitno tvoje vreme medju trista ljudi 🙂 Hvala svima!! 🙂
Za početak, mislim da je vrlo drsko i prepotentno napisati na osnovu vremena za koji je istrčan polumaraton da se to ne smatra trčanjem. Svako telo je drugačije, svako trči u drugačijem ritmu i kako mu odgovara. Ono što je meni možda sporo, nekome je brzo.
Takođe treba imati u vidu da je Ana odrasla osoba i da je sama donela odluku da ode na trku, niko je nije gurao i silio i ovde je podelila svoje iskustvo i bilo ko ko čita može na osnovu njega da donese svoju odluku, da li će ići slow&steady ili će gurati sebe na treninzima, opet, po svojim individualnim preferencama.
Konačno, mislim da je pogrešno shvatanje da je svrha motivacionih tekstova/postera/slogana da te natera da ostaviš dušu i telo na stazi, ispovraćaš se i umreš. Živimo u vremenu kad ljudi vrlo često idu linijom manjeg otpora u aktivnostima kojim se bave, pa tako i u trčanju. Vrlo je lako skliznuti u zonu komfora, a iz nje još lakše u neaktivnost. Zbog toga su oni podsetnik koliko se zapravo isplati uložiti trud u ono što radimo i kakvo ćemo se osećati nakon što taj trud urodi plodom.
Dragane,
Pokušaj da poštuješ tuđe mišljenje bez da ga ocenjuješ. Ako se ne slažeš sa onim što drugi pišu, nije problem, iznesi svoje argumente i eto diskusije.
Pozdrav, Dejan Cicmil
Sasa, koliko imas godina?
Pretrčao si 100.000 km do sad?!?!
Znaci da si 13 godina konstantno svaki od 365 dana u godini trčao polumaraton! Vauuuuu, ti si moj novi idol….
Ljudi, imamo najvećeg trkača u Srbiji!!!
Dragi ljudi, nećemo da vređamo ličnost u komentarisanju, držimo se pravila lepe i nenasilne komunikacije 🙂 Hvala!
Ne znam zašto napadaš čovjeka bez argumenata.
Mislim da je ono što je on napisao ispravno razmišljanje u što se možeš uvjeriti ako pogledaš koliko je dobio glasova za.
Inače mi se sviđaju tekstovi koje Ana piše ali se s ovim ne mogu složiti.
Bez obzira na to nisam se odlučio vrijeđati ni nju ni one koji su je podržali iako se se ne slažem s njima.
Bolje bi bilo da si umjesto vrijeđanja napisao svoje mišljenje …
Sa svim ovim se slažem, ali na prijavama za skoro svaki polumaraton, maraton, ultramaraton itd. stoji da se svako prijavljuje i trči na SOPSTVENU ODGOVORNOST. Dakle, niko nikoga ne sili ni na šta. Svi rekreativci znaju da ne dobijaju nikakve posebne nagrade niti novac od toga što prolivaju znoj trčeći. Postoji nešto mnogo veće što nas sve pokreće, zbog čega forsiramo svoje telo do krajnjih granica, imajući u vidu eventualne posledice, ali, elem, to je već druga tema… svako dobro!
Moram i ja da budem negativac.da li si ikad prihvatio rizik za nesto ili ti se zivot svodi na tako su mi rekli i tako treba? da mi neko ponudi da se spremim za osam nedelja na mont everest ja bih prihvatio zato sto smatram da mogu.
ti ovakvim fizickim naporom jacas se mentalno a kad si mentalno jak mozes i bez nogu da trcis. i deda moze da se spremi za godinu dana na polu maraton, a za ovako kratko vreme ne moze svako. ja podrzavam volju. ovaj osmeh sa slike i njena radost izlecice ne samo nogu nego sve. bravo!
Hvala puno na podrsci! Sto se tice Mont Everesta prihvatam izazov! Il’ si Roki il’ nisi!!!
Bravo Anči, ja sam mnogo ponosna (a i Simićka!). Kao što rekoh već, vrlo dobro poznajem tvoje mogućnosti i “pratim“ te od pelena. Svake godine me sve više iznenađuješ i srećna sam kada vidim jednu damu poput tebe, da je toliko aktivna i uspešna. Slobodno mogu da kažem da si nam uzor! Ljubi te komšinka. :*
p.s. što ti dobar avatar. 😛
To me komsinica uslikala :))))) :* hvala Iv jos jednom :))
Bravo, bravo, bravo! Retki su ljudi sa takvom voljom kakvu ti imas. Jos jedno bravo! Stvarno si napravila veliki podvig
Hvala puno na podrsci!!! 🙂