O karakteru nekog čoveka ne govori samo automobil koji vozi, već i sport kojim se bavi. Tako bar tvrdi nemački sportista i naučnik je na tu temu napisao i knjigu.
Tomas Frankenbah je uspešan karatista, ali i stručnjak za ishranu i sportsku medicinu. Od 2004. na jednoj klinici za rehabilitaciju u Bad Zalcšlirfu nedaleko od grada Fulde vodi Odeljenje za ishranu i pokret. Godinama se bavi i psihologijom. Nedavno je objavio knjigu pod naslovom „Zbog čega su trkači uporni, a surferi uživaju u životu“.
Sport kojim se bavimo otkriva naš način života
U knjizi zastupa tezu da sport kojim se čovek bavi govori ponešto i o njegovu karakteru kao i o duševnom stanju. Oduvek su postojali klišei u koje su ljudi verovali, ali sport kojim se bavimo otkriva naša tajna nadanja, potencijale ili način života. I to više nego što mislimo, tvrdi Frankenbah.
Kod borilačkih sportova na primer, kojima se i on sam bavi, tipično je da sportista trenira sam kako bi se pripremio za borbu s protivnikom. Iako povremeno ima sparing-partnera, u pripremama mora da se, pre svega, pouzda u samog sebe. Mora da pokuša da prodre, da na bilo koji način, šakama ili nogama, zaskoči svog protivnika i da se istovremeno brani. „Takvi sportisti mogu da se upitaju: ’Šta za mene znači težnja za zaštitom, bezbednošću? Šta činim da bih se osećao bezbedno? Zašta se isplati boriti i van sportskih terena?’“, kaže Tomas Frankenbah.
Najpopularniji sport u Nemačkoj je fudbal. Tu je, kao i kod ostalih timskih sportova, važan osećaj zajedništva. Tokom velikih takmičenja u celoj se zemlji razvija osećaj zajedništva, pa bi svaki fudbalski navijač mogao da se upita u kojoj meri je kod njega važna težnja za zajedništvom, objašnjava autor knjige.
Načelo upornosti
Nemci se veoma mnogo bave kondicionim sportovima u kojima se traži izdržljivost. Džogiraju, plivaju, bave se pešačenjem, biciklizmom… „Kod takvih sportova monotonija je jedan od osnova; monotonija, ne obavezno i kao negativan element. Pešačenje, džogiranje, nordijsko hodanje ili biciklizam odvijaju se po vrlo jednostavnom načelu koje se stalno ponavlja.
Čoveku to mora da se dopada i tu mora da postoji izvestan stepen“, kaže Frankenbah. „Tu se radi o samopodsticanju, što je potpuno drugačije kod sportova u kojima je glavni element zabava, kao na primer kod surfovanja, skijanja ili snoubordinga. Tu ljudi, da bi mogli da se bave svojim sportom, koriste pre svega prirodne elemente kao što su vetar, voda, zemlja ili sila teža. Kod kondicionih sportova može se govoriti o radnom ritualu koji čovek savladava. Ustrajno napreduje zahvaljujući sopstvenoj snazi“.
Sport kompenzuje stvari koje nam nedostaju u svakodnevnici
To bi moglo da ukaže na to da sportisti u svojim aktivnostima kompenzuju stvari koje im nedostaju u svakodnevici. Ali bavljenje određenim sportom može isto tako da znači i dosledni nastavak i inače primenjivanih životnih principa, upozorava Frankenbah. „Na primer, neko je u svakodnevnom poslovnom i porodičnom životu vrlo ustrajan, strpljiv, pouzdan čovek i to je, namerno ili ne, i sam prepoznao. Tada on isto to načelo primenjuje i u sportu kojim se bavi, pa svoju upornost koristi i kod treninga“.
Neopterećeno kroz život
„Reč sport potiče od latinskog izraza ’desportare’ – razonoditi se, uživati. Ali i u razonodi i neopterećenom uživanju nalazi se izvesna doza promišljanja. Treba razumeti zašto čovek radi. To je faktor koji doprinosi osećanju zadovoljstva“, kaže Frankenbah i dodaje: „Što čovek više uspeva da samog sebe razume, to će mu iskustvo o životu i o sebi samom biti veće, pa će i neopterećenije ići kroz život“.
Tekst nam je prosledio Ilija Batas Belić
Autori: Štefan Nestler / Snježana Kobešćak, izvor: Deutche Welle
