Mnogi početnici u maratonu (uostalom, kao i ja prvog puta) počnu maraton jakim tempom, trudeći se da već na startu dobiju dobro vreme, trčeći brzinom koju teško ili nikako ne mogu da zadrže za celo trajanje maratonske trke.

Ova strategija nije dobra tj. može biti kontra-produktivna, jer će trkač brže ostati bez snage, energije, zbog bržeg utroška glikogena, što može potpuno iscrpeti trkača, tako da nije u stanju da završi trku (ja sam je ipak završio).

Baš zato, nikada ne treba krenuti “kao metak”, već čak i sporije nego što planiramo nekih 7-10km i to 10-15 sekundi po km sporije nego što treba ići posle toga. Znači, energiju treba čuvati za drugi deo trke trudeći se da tempo trke bude što više ravnomeran.

Kako neko može da zna kojom brzinom trči? Ima više načina. Jedan je da nosite GPS sat koji vam tačno na displeju prikazuje kolika vam je brzina i zvučnim signalom vas obaveštava da li treba da ubrzate ili usporite u odnosu na tempo koji želite da imate.

Ovi uređaji su veličine većeg ručnog sata, ima od više proizvođača, a često se kombinuje varijanta sa pulsometrima, kada imate i mogućnost da vidite i koliki vam je puls, što zavisi od opterećenja kojim je trkač podvrgnut.

Drugi način je da pratite nekoga ko ima ovaj uređaj.

Treći način je da trčite i gledate vreme dok prolazite pored oznake na putu za kilometre. Obično su označeni markeri na svakih 5 km, i tada je lako odrediti kojom se brzinom krećete, pa na osnovu toga možete ubrzati ili usporiti tempo.

Ja preferiram ovaj treći način, ali iz iskustva je lako odrediti brzinu i bez nekog gledanja na oznake i štopericu. Znači to je “brzinomer”.

Što se tiče pulsa koji trkač ima na trci, on zavisi od više faktora: utreniranosti, nagiba terena, tempa trčanja, pravilne hidratacije, ali i načina ubrzavanja na startu.

Puls je neki okvirni pokazatelj u kojoj zoni trčimo, a to znači koje gorivo koristimo – glikogen ili mast. Pulsometar je trkaču ekvivalent kao obrtomer u automobilu. Veoma brzo je moguće dignuti puls ako ubrzamo preko neke zacrtane brzine, u visoku zonu – anaerobnu. Maratoncima je bitnija izdržljivost, pa je prava zona – aerobna.

Posle trke veliki deo maratonaca ima neki čudan hod, koji je posledica mikroskopskih naprsnuća mišićnih vlakana, a mišići nogu su bolni. Ti bolovi mogu da traju nekoliko dana, a da bi se organizam vratio u prvobitno stanje treba i do 3 nedelje.

Komentari