Može vas iznenaditi razlog zbog koga želim u Keniju, ali to nije korist od treniranja na visokom nivou. Ranije sam provodio po nekoliko nedelja na visinama, Alpima, Pirinejima, Andima u Peruu. Dve nedelje na 2500 metara neće napraviti od mene šampiona u maratonu maratona.

Razlog zbog koga želim u Keniju je da iskusim rana jutarnja grupna trčanja.

Kenijski način

Lično zaista veoma volim socijalni aspekt treninga, bilo da se radi o razgovoru pri dugim sporim stazama, bilo da je u pitanju ohrabrenje drugih da uspešno završe naporan trening. U Keniji, trkači kao da imaju urođenu osebenu sposobnost trčanja u grupi, kao što je opisao Toby Tanser u svojoj knjizi “Kako trčati na Kenijski način“:

“Prohladna noć koja okružuje trening centar uskoro će nestati, sunce će izaći brzinom ruke ekvatorskih žonglera. U Kamariny ne postoji ulična rasveta. Malo je zvukova koje mozete čuti, možda tek ponekog petla koji kukurikanjem pročišćava svoje grlo.

Iako je jedva 6:00 ujutru, grupa dobro istreniranih trkača, koji teško da imaju gram masti na sebi, polako kruži oko kampa… Niko ne izgovara ni reč jer neki sportisti u kampu još uvek spavaju. Ovde je u poseti i grupa trkača iz Evrope, oni će na trčanje tek nakon doručka. Druga grupa trkača koji obično počinju u 7:00 još uvek spava.

Kenijci uobičajeno trče svi zajedno bez odrđenog plana. Kreću u grupi a tempo i dužinu razrade bukvalno dok trče. “

Tokom svog boravka u Africi, Adharanand Finn, je sa uzivanjem učestvovao u mnogim grupnim trkama, često sa elitnim atletičarima. Među prvim beležnicama poslatim Guardian-u, on piše o svom prvom ranojutarnjem grupnom trčanju u Itenu, Kenija.

“Odjednom, trkači počinju da se pojavljuju sa svih strana. Kroz nekoliko minuta 60-ak kenijskih atletičara je stajalo unaokolo. Neki od njih istežući se tiho razgovaraju. Svi su uglavnom muškarci, njihove duge, mršave noge umotane su u helanke, neki nose i vunene kape.

Odjednom sam osetio nešto u sebi. Šta ja ovo radim? Bez bilo kakve najave, svi su krenuli da trče, pravo niz prašnjavi put. Tempo je brz ali ne i prebrz, tako da sam uspeo da se uguram među sredinu grupe. Gore ispred nas pun mesec osvetljava put, dok iza nas zora puzeći prekriva nebo, pomažući nam da lakše vidimo. Dok poslednje zvezde nestaju sa neba lagano napuštamo grad i krećemo dalje ka Afričkim selima.“

Trčanje u grupi širom sveta

Širom sveta se grupe fantastičnih trkača okupljaju radi obuke. Nike i Američki olimpijski tim koriste projekat Alberto Salazara Oregon gde je Mo Farah nedavno izjavio da su on i Galen Rupp skoro sve trninge radili zajedno. Liz Yelling je pisala i govorila o treningu sa grupom vrhunskih trkača iz Bournemoutha.

Mogao bi navesti još bezbroj primera širom sveta u kojima trkači treniraju zajedno kako bi pomogli jedni drugima da ostvare bolje rezultate. Poznavajući sve prednosti grupnog trčanja, interesovalo me je da li postoji bilo kakav stvaran dokaz da je grupno trčanje bolje. Gotovo svaka knjiga, članak ili blog koji sam pročitao govori da je većina elitnih trkača na duge staze najviše koristi imala upravo od trčanja u grupi.

Trenerska perspektiva

Iz trenerske perspektive, Nick Anderson, koji je sa trenirao trkače svih nivoa sposobnosti kaže: “Grupa donosi konkurenciju, preko potrebnu podršku, zbog toga je tada lakše raditi naporne treninge. Na najvišem nivou trčanja, suparništvo u grupi može da bude od ključnog značaja.

Nova zvezda Britanskog maratona, Scott Overall, je govorio o značaju treniranja sa partnerom. Naravno imajući u vidu njegovu brzinu teško je naći dovoljno ljudi koji bi mogli da ga prate. Obzirom na sveprisutnost grupnih treninga i njihov lako vidljiv benefit, zapitao sam se da li postoje bilo kakvi naučni dokazi koji bi potkrepili sve ono što intuitivno znam?

Stuart Holliday iz The Focused Mind, o ovome je sa mnom podelio značajne informacije, osvrnuvši se na Normana Triplettia, psihologa koji je 1892. istraživao ono što je na kraju postalo poznato kao socijalna potpora.

Psihologija i socijalna potpora

Triplett je otkrio da biciklisti voze brže u prisutvu drugih biciklista. On tvrdi da je za bolje (brže) vreme zaslužan efekat ostalih članova grupe, jer jedni drugima povećavaju nivo konkurencije.

Dalja istraživanja u drugim sportskim situacijama potvrdila su Triplettovu tvrdnju da prisustvo drugih takmičara povećava performans pojedinca. Nalazi više različitih sportova otkrivaju da kada pojedinci obavljaju poznati zadatak, prisustvo drugih dovodi do boljeg performansa. Ali kada pojedinci obavljaju nepoznat zadatak događa se suprotno.

Lično mislim da se u slučaju trčanja, trkaču retko moze dogoditi da performans bude lošiji zbog prisustva drugih. Pa koliko samo maratonci govore o ogromnom potsticaju koji dobijaju od publike pored staze na velikim maratonima?! Međutim, ako se novi trkač priključi već iskusnoj grupi na njima dobro poznatoj stazi, to može biti veoma zastrašujuće.

Stu savetuje trkače da ne budu slomljeni ako nakon prvih nekoliko sesija osete kao da previše zaostaju u odnosu na druge. Ukoliko ne beležite svoje vreme, nećete moći da pimetite kako ste iz nedelje u nedelju sve brži. Stu je ponudio i dodatne savete govereći: “Drži se uz ostale na nedeljnim treninzima. Vremenom ćeš otkriti da postaješ sve brži i bićeš u stanju da održiš konstantnu brzinu duže periode. Ali važno je da svoje performanse poredite sa vašim prethodnim, nikako sa performansima drugih trkača.

Lično iskustvo

Lično sam izuzetno profitirao trčeći sa drugima na svojim “trkačkim putovanjima”. Bio sam ohrabrivan i podržavan i mogu da osetim napredak trenažnih ciklusa pripremajući se za ovogodišnji Londonski maraton.

Stu naglašava vrednost trčanja u grupi:“Nezaboravite da je to dvosmerna ulica. Čak i oni najbrži trkači cene reči ohrabrenja, takva pomoć na treningu može biti razlika između dobijanja ili propuštanja PB na pravoj trci. Verujem (a sada imam i dokaze) da je trčanje u grupi veoma korisno.

Autor: Simon Freeman