Preduzetništvo i startapovi su u modi. Na koji način važne lekcije iz startovanja biznisa možemo da prenesemo na trčanje, kako bismo ga unapredili?

Uspeh u biznisu nikad nije zagarantovan, baš kao i u trkačkom svetu. Ne postoje gotova rešenja, a planovi koje nađete na internetu, po pravilu neće odgovarati 100% vašim potrebama. Pitanje je jednostavno: Šta je potrebno za uspešno trčanje?

#1 Takmičarsko iskustvo

Iskustvo u sportu, a posebno iskustvo sa takmičenja daju dodatnu prednost na dan trke. Ukoliko ste se ranije bavili sportom, a posebno ako ste se kao mladi takmičili ili još bolje  poluprofesionalno trenirali neki sport, veoma je verovatno da ćete se lakše prilagoditi i trkačkom treningu.

Princip je jednostavan: treba što više puta pokušavati i biti spreman na greške. Ideja vodilja je “fail early fail often” ali nauči lekciju i idi dalje.

#2 Plan rada, tj. plan treninga 

Kao što preduzetnici trebaju biznis plan, tako je i svakom ko bi želeo da se ozbiljnije bavi trčanjem, potreban plan koji daje pravac svakom uloženom naporu. Za trkače,  plan treninga tj mesečni raspored sesija je sistem. Neki trkači se fokusiraju samo na sistem. Dilema Sistem vs Cilj, odluka je na vama!

Ima ljudi koji trče skroz rekreativno. Ima ljudi koji nemaju nikakav sistem i koji ne prate svoj napredak, već samo trče onako ćefa radi. No i tada baš kao Haruki Murakami (O čemu govorim kada govorim o trčanju) imajte sistem koji kaže “6 puta nedeljno ujutru 10km“.

Ako hoćete da trčite trke i obarate lične rekorde, ozbiljniji plan treninga, testiranja i prilagođavanja istog su vam neophodni.

#3 Pozitivan stav

Pozitivni ljudi i treneri kao što su na primer  Vlada Savić i Ivan Radenković okupljaju fantastične ljude oko sebe i kreiraju podržavajuću sredinu u kojima se ljudi dobro osećaju i nesebično dele među sobom informacije o treningu, trkama, opremi…

I u trčanju, barem iz mog iskustva, je slična situacija. Ima trkača sa fantastičnim rezultatima, ali koji su toliko ljuti na sebe i svet oko njih da je svaki boravak sa njima samo zamor za telo i dušu.

Postoji stav da ako hoćete da uspete morate da bude agresivni. Nemilosrdni. Ali u stvari uspešni preduzetnici su često jako otvoreni i prijatni ljudi. Najmanje poželjni su narcizam, pravljenje izgovora i emocionalne nestabilnost.

#4 Mentor ili kouč, ne samo trener

Ima raznih trenera, a video sam mnogo onih, koji su toliko nesvesni u svom poslu, da uopšte ne primećuju potrebe klijenata, već guraju svoj cilj. U tom procesu čak i kada ostvarujete rezultate, osećate se loše. 

U svojoj rekreativnoj trkačko-tritalonskoj fazi radio sam sa 5 različitih trenera i ono što mogu slobodno da tvrdim je da je odnos “trener – klijent” možda i najznačajniji faktor uspeha.

Mnogi ljudi će radije investirati u opremu (materijalno) nego u znanje (uslugu) trenera. Mislim da je to pogrešno, posebno ako trener, pored trenažne ekspertize, ima i dobre veštine komunikacije, istančan osećaj za potrebe klijenta, dobar osećaj između podrške i dozvole klijentu da se sam razvija i raste.

Najuspešniji biznisi po pravilu imali su podršku mentora koji je pružio smernice i pomogao mladim idejama da sazru i ne skrenu sa puta. Istraživanja su jasna: preduzetnici koji rade sa mentorima 3x verovatnije će startovati svoj biznis, 7x verovatnije će dobiti investiciju i 3.5x će imati rast tražnje za proizvodom.

Za kraj: Postani PRO filozofija

U 2014. godini kada sam pisao ovaj tekst, odlučio sam da postanem profesionalac u svemu što radim. To ne znači da ću napustiti posao i posvetiti se profesionalno sportu, već stav da ako već treniram i “radim” treninge, onda to radim kao i što rade profesionalci.

Ukoliko vam je cilj da obarate lični rekord, ukoliko vas ispunjava osećaj da ste skinuli sekund ili minut od vašeg PB vremena, ovo je stav koji radi posao – tokom 2014. godine doveo sam svoju formu na životni nivo, obarajući lične rekorde na 5km (18:20) i 21km (1:26:30).

“Postani PRO” stav je ono što pravi razliku između gomile diletanata i onih za koje kažemo “pravi profesionalac u svom poslu”.

Viđate takve primere i kod automehaničara, lekara, profesora… Takav stav treba primeniti u svakom segmentu svog života, pa i u treningu. (Update 2015: Može ali ne mora. Ukoliko vam je cilj da “budete uspešni” onda je ova praksa konstruktivna. Sa druge strane ovaj stav može da vas dovede do toga da robujete predstavi o sebi kao mnogo-uspešnom-u-svemu i da se previše opterećujete rezultatima. Nekada je sasvim prikladno da samo uživate u aktivnosti bez rezultata, kao npr u igranju sa decom, šetnji, slušanju muzike…

Interesuje me, da li ste nešto od ovoga osetili na svojoj koži? Da li imate trkčakog mentora i zašto vam je on važan? Koje su njegove osobine?