Posle svega mogu samo da kažem da sam zadovoljna sobom. Dokazala sam sebi da mogu da postignem i nešto što nisam ni u snu očekivala. Da mi je neko pre dva meseca pomenuo polu-maraton samo bih se nasmejala. A pored svega skinula sam pet kilograma, ali to sad više i nema neki značaj… 🙂 Ovako je izgledao moj put u svet trčanja.
Teretana i trčanje?
Skoro pola svog života sam provela u bodibildingu i bez obzira na druge aktivnosti u mom životu trening je imao najvažnije mesto. U teretani, kada bih sretala poznanike i osetila bih se izdeprimirano što i posle toliko treninga i toliko vežbanja ja uspem da se ugojim. U teretani nikada nisam radila ozbiljan kardio program, a kada jesam to je bilo brzo hodanje i to najviše nekih dvadesetak minuta.
Pretraživala sam net i našla BRC. Videla sam da imaju neku varijantu za mršavljenje i odlučila sam da probam. Pošto sam avanturističkog duha dopala mi se ideja da probam nešto novo sa čim nikad nisam ranije imala kontakta.
Prvi trening – zaborava nema
Kada sam došla na prvi trening na Olimpu prilično sam se razočarala u svoje mogućnosti. Iako se vodim kao aktivni sportista jedva da sam istrčala ceo krug. Upala sam u najnižu grupu “I extreme” ali najbolju jer smo bili najmlađi po trčanju i svi su nas najviše bodrili i za najsitnije uspehe.
Moja prva trka bila je Trka zadovoljstva na Beogradskom maratonu posle samo dve nedelje treniranja i to u dubokim patikama. Rešila sam da je istrčim po cenu toga da izgubim nogu na pola rute. Prolaskom kroz cilj, ugledavši ceo klub kako se raduje mom uspehu, osetila sam se divno. Tada sam kupila prve patike.
Treninge nisam propuštala i svakim danom sam prelazila sve više kilometara . Kouč Ivan mi je dosta pomogao jer je video koliko želim uspeh i koliko mogu. Svakim treninigom povećavala mi se volja za trčanjem i uvek sam grabila još. Kada sam istrčala krug oko Ade sam i zvanično prešla u jaču grupu koja mi je prestavljala još veći izazov.
Telo je se teško prilagođavalo na povećanje kilometraže. Noga mi je oticala kod skočnog zgloba i imala sam bolove u kičmi i ramenima ali sam uvek stiskala pesnice i puštala adrenalinu da prevagne.
Prijemni ispit – lični Mont Everest
Posle dva meseca aktivnog treninga došlo je do prijemnog ispita u svet Trkača i Maratonaca. Moj Mont Everest bio je Noćni polumaraton u Novom Sadu. Nisam mislila da ću se prijaviti jer 21,1 kilometar je ipak delovalo previše i nešto nenadmašivo za mene u tom trenutku. Nisam htela da se prijavljujem jer nije bilo realno da iz ’I extreme’ grupe posle dva meseca istrčim toliku kilometražu. Podrška kluba je ipak prevaglnula i eto mene među prijavljenima.
Pripreme za polumaraton sam radila samo psihički pošto je fizička spremnost, koliko je moglo za tako kratko vreme, bila uradjena. Nedelju dana sam sebe ubeđivala da sam najjača, da mogu sve.
Često su me moji ukućani čuli da ničim izazvano kažem ‘Napred Anka!’ ili ‘Ajde Anka!’. Onog momenta kada sam svog šefa pitala šta misli da’l sam zver il’ nisam, bila sam sigurna da sam i psihički postigla maksimum.
Krenuli smo u Novi Sad. Osetila sam i predmaratonski sindrom iako sam mislila da je to samo mit. Sve je počelo da me boli, a osećaj u stomaku probadao je još dva sata pre početka trke.
Kada smo krenuli trku već na prvih 7 kilometara sam osećala da mi noga otkazuje, da mi kolena klecaju i da ovo neće biti tako lako kao što se činilo na početku ali nisam htela da prestanem. Kada mi je bilo najteže moji najdraži iz škole trčanja su me bodrili, podržali, a neki čak i istrčali poslednji krug sa mnom kao podrška do kraja pa makar i na rukama. To je ono najbitnije, jer znam da bez toga nikad ne bih uspela.
Prolazak kroz cilj kao šlag na tortu. Svi ti osmesi mojih saboraca i reči hvale su me rasplakali. Taj momenat kada su mi kačili medaljicu oko vrata ću pamtiti čitav život.
