Letopisi Narnije: Znaćete da ste uspeli kad umesto kilometera počnete da brojite sve te dobre ljude koji su sada vaši…prijatelji.

Narnija…zemlja iza vrata ormana – čarobna zemlja koja čeka da bude oslobođena. Pitate se kakve ovo veze ima sa trčanjem? Niti je to PB, VoMAX, niti BMI, Nike, adidas??? Kakva sad Narnija? Teško je načiniti prvi korak, mnogima su ova vrata ormana na dohvat ruke, tako blizu samo čekaju da budu odškrinuta, ali ništa. Dovoljan je mali okret, kolebanje i zauvek će taj čarobni svet ostati iza naših leđa.

Jedan od tih srećnika, godinama je “kilavio“ sa trčanjem. Trčkarao, ali sve naopako. Pravi nesportski lik. Bez nekog ozbiljnijeg napretka. Ali voleo je. Da trči. Čak je pokušavao da objasni da je to više “antistres“ terapija, da je to više psihički nego fizički. Uživanje. Samo njegove misli i priroda. Ali sve je to bilo onako…za sebe.

Zemlja čuda

Onda je jednog dana počeo da razmišlja o tom ormanu za koji je čuo. I to ga je kopkalo. Kako će proći, šta će biti? Da li će uspeti? Voleo je, a i sad voli da kaže “bolje je doneti i lošiju odluku, nego je ne doneti“. Uzeo je i snažno odgurnuo vrata ormana…i zakoračio u svet trčanja.

To je zemlja čuda! Pomislio je. Tu je svako dobio šansu da bude pobednik! Tu je svako bio poštovan! Tu se osećao posebno. Tada su počeli kilometri, pa svi ti “trkački“ izrazi sa početka priče za koje nije ni siguran da ih dobro niti piše niti izgovara.

O ishrani da se ne priča, pa to je nauka. No on ima malu tajnu, lepo koristi prednosti trčanja da bi kršio baš sve te zdrave savete u ishrani. Nije da se nešto ponosi time. Prosto u toj čudnoj zemlji svako može sebi da ugodi i da radi sve po svojoj meri. Niko neće zameriti. Naravno uvek ima onih … zna se …  mudraca. Čak i sam pomisli da uradi tako nešto.

Kako je vreme prolazilo kilometeri su se gomilali, trke, oprema, konferencije, stretegije, putovanja, usponi, padovi…nije bilo kraja tom svetu čudesa. Počeo je da pravi rezultate, čak ima i svoje ljute “takmace“…sve. Da se razumemo ima tu svega. Kao u svakoj bajci. Ima manje lepih stvari: zajedljivosti, sujete. Kako je to naravno čudesan svet ti sam opet biraš kako i sa kim putuješ u tom svetu.

Požuri polako

Kilometri, kilometri, kilometri…i onda stop. Stao je. Ne da se zaustavi već da krene brže i bolje nego ikad. Shvatio je da su se kilometri pretvorili u ljude. Ništa više nije bilo važno. Shvatio je da su najveće bogatsvo tog prelepog sveta trčanja, koji se krije iza tajnih vrata ormana – ljudi.

Sedeo je te noći sa njima i gledao ih. Setio se kad je tek ušao u tu zemlju, kako su oni za njega bili idoli, a sad sede tu pored njega, tako jednostavni i svi su kao jedan. Takođe i oni imaju svoje uspone i padove i oni ponekad klonu glavnom…ali dovoljno je da samo malo podignu glavu i da shvate da taj svet nudi toliko mogućnosti da ih za svih naših života nećemo razaznati.

Zato je obećao da će uživati i dalje. Da će svima poručiti: pomozite svima da što pre dođu do tih vrata (gurnite ih malo ako treba). Ima mesta za sve. Naravno svi ćemo mi ponekad gledati svoje “takmace“ onako sa oka…ali taj čudesni svet nam svima pruža toliko zadovoljstva.

Znaćete da ste uspeli kad umesto kilometera počnete da brojite sve te dobre ljude koji su sada vaši…prijatelji.