Sidni Svini, Joana Vjetšik i žena koja nedostaje između njih
Ove nedelje internet nam je, u razmaku od dva dana, servirao dve žene i dve slike sporta.
Na prvoj: Sidni Svini (Sydney Sweeney), naga ili skoro naga, grudi pokriva fudbalskim loptama, drži reket, bejzbol palicu, leži na košarkaškoj lopti. Reklama za Novig, američku platformu za trgovanje sportskim predviđanjima. Poruka kampanje: samo sport. Samo.
Na drugoj: Joana Vjetšik (Joanna Wietrzyk), Australijanka, aktuelna svetska rekorderka u Hyroxu (54:25), na trci u Pekingu. Negde na pola trke telo je izdaje. Dijareja joj curi niz noge, a ona nastavlja. Nećemo ovo da kačimo, ima slika koliko želiš na internetu i verovatno ste ih videil. Iskoraci, burpee skokovi, wall ball. Pobeđuje za 1:01:23. I smeje se iz bolnice uz poruku A win is a win
Dve žene. Dva tela. I ni na jednoj od te dve slike ne vidim ženu kakvu bih volela da vidi devojčica koja se sutra upisuje na atletiku.
Opcija prva: sportistkinja kao dekoracija
Novigov rils skupio je 37 miliona pregleda za četiri dana. Reakcije sportistkinja stigle su brže od lajkova.
Arijarn Titmus, četvorostruka olimpijska šampionka u plivanju, pitala je javno kako je moguće da se žensko telo i ženski sport i dalje monetizuju kroz seksualizaciju. Britanska sprinterka Ejmi Hant je posle trke na 200m pogledala u BBC kameru i poručila Sidni kako zapravo izgleda žena u sportu: mišići, rad, znoj, krv, suze. Bivša gimnastičarka Gresi Kramer rekla je da nije u pitanju holivudska drama, već kultura koju gradimo za sledeću generaciju devojčica.
Sidni je odgovorila fotografijama iz ESPN-ovog Body Issue, izdanja u kom se sportisti godinama slikaju goli.
Zanimljiva zamena teza. U Body Issue telo je rezultat: kvadricepsi skijašice, ramena plivačice, trbuh rvačice. Telo koje radi. U Novig reklami sport je rekvizit, a telo je proizvod. Telo koje se gleda.
Side note: platforma se reklamira kao mesto bez politike. A napravili su najpolitičniju reklamu sezone.
Opcija druga: sportistikanja kao ratnica
Da budemo fer, Joana nije prva. Paula Radklif je 2005. u Londonu stala pored staze, obavila nuždu pred kamerama i pobedila maraton. Endurance sportovi i creva nikada nisu bili najbolji prijatelji.
Ali maraton ima jednu ogromnu prednost: možete da zaobiđete. Hyrox nema tu opciju. Pro talas kreće zajedno, Joana i još dvadesetak žena, i sve prolaze iste stanice. Iste sanke, isti tepih za iskorake, iste wall ball lopte. Svaka rivalka koja je bila iza nje dodirivala je ono što je ona upravo ostavila za sobom.
Hyrox pravila kažnjavaju pljuvanje i čišćenje nosa na podlogu sa dva minuta dodatnog vremena na semaforu. Za ovakvu situaciju – nula. Organizator je zone zatvorio, dezinfikovao, pocepao tepihe i zamenio opremu, ali tek kada je pro kategorija završena. Joana je na Instagramu objavila „a win is a win”, pa post obrisala posle talasa kritika. Suosnivač Moric Firste (Moritz Fürste) se izvinio i priznao da je njegov posao bio da predvidi ovakav incident, a nije.
A onda je stigla zvanična izjava. Hyrox je u njoj pevao odu hrabrosti, izdržljivosti i odbijanju da se odustane, dakle upravo onome što elitne sportiste čini izuzetnim. I povukao jasnu crtu: frustracija nikada ne sme da bude usmerena ka sportistima, a svako ko šalje pretnje ili podstiče povređivanje dobija doživotnu zabranu učešća. Zajednica nije bila srećna. Rivalke nisu dobile pravo da kažu šta one misle.
I naravno, pretnje su neprihvatljive, a Joana ih je, ako prelistate njen instagram dobijala dosta. Ali hakde da budemo realni i vidimo raspodelu tona. Za pobednicu: hrabrost, podrška, zaštita. Za dvadesetak žena koje su iza nje dodirivale istu opremu, a neke tražile izvinjenje i povraćaj novca: „nepredviđena situacija” i „zamagljeni protokoli”. Jedina konkretna, gvozdena mera u izjavi bila je ona koja štiti sportistkinju. Vrhunsku. I to su svi provalili, da se ova nesreća desila meni – letela bih sa staze pravo u wc. Iz koga od sramote ne bih izašla par godina verovatno 🙂
Pravilo koje štiti ostale dopisano je naknadno, pa sudija sada može da povuče takmičara čiji telesni fluidi predstavljaju rizik, uz DNF.
Poruka koju su rivalke čule nije bila „čujemo vas”. Bila je „pazite kako pričate”.
Ali evo gde se Ja lomim
Deo mene aplaudira. Žene smo decenijama učili da budu uredne, lepe, da se ne znoje previše i da ne prave scenu. Joana je slika koja razbija svaki ženstveni filter. Nema šminke, nema blama, ima samo cilj.
Drugi deo mene misli na dvadesetak žena iz iste trke, koje su trenirale godinu dana za taj start, a onda radile burpee skokove preko njenih tragova. Njih niko nije pitao da li žele da budu deo te „hrabrosti”.
Jer „bez blama” i „bez obzira” nisu ista stvar. Prvo je hrabrost. Drugo je problem, i to pre svega problem organizatora, a ne sportistkinje u sred trke, sa pulsom od 190.
Zašto su najbogatije sportistkinje u suknjicama
Pogledajmo ko kako i koliko zarađuje. Na Forbsovoj listi 20 najplaćenijih sportistkinja za 2025. čak deset su teniserke. Pre samo nekoliko godina, 2019, tenis je držao svih deset mesta u top 10.
Tenis, gimnastika, umetničko klizanje, odbojka na pesku su sportovi u kojima je estetika deo paketa, a uniforma priča za sebe:
- Odbojkašice na pesku igrale su u obaveznim bikinijima sve do 2012.
- Norveške rukometašice na pesku kažnjene su 2021. sa 1.500 evra jer su igrale u šorcevima umesto u bikini-gaćicama.
- U Irskoj je kamogi 2025. dobio najviše medijske pažnje ne zbog igre, već zbog svađe oko obaveznih suknji-šorceva.
Bill, CC BY 2.0, via Wikimedia Commons
Ne kažem da Koko Gof zarađuje zato što nosi suknjicu. Ali moramo da primetimo da tržište najlakše plaća žensku izvrsnost kada dođe u pakovanju koje ne remeti sliku ženstvenosti.
A razlika je i dalje brutalna: top 20 sportistkinja zaradilo je ukupno 293 miliona dolara, dok je top 20 sportista prešao 2,3 milijarde. Oko osam puta više. Žene sportistikenje su i dalje u muškom svetu. Ili lakše: sport je i dalje muški.
Ali … Srednji put postoji. Zove se Engleska.
Mali istorijski podsetnik: engleski fudbalski savez je 1921. zabranio ženski fudbal na terenima svojih klubova. Zabrana je trajala pola veka.
Danas je fudbal sport broj jedan po učešću žena i devojčica u Engleskoj. Organizovano ga igra 845.000 devojčica, 176.000 više nego 2018. Rekord posete u ženskoj Superligi je 60.160 ljudi na Emirejtsu (Arsenal protiv Mančester Junajteda, 2024). Finale Eura 2022 na Vembliju gledalo je 87.192 navijača.
Daniel from Glasgow, United Kingdom, CC BY 2.0 https://creativecommons.org/licenses/by/2.0, via Wikimedia Commons
To se nije desilo spontano. To je bio socijalni inženjering, i to prilično ozbiljan:
- Televizija: Sky od sezone 2025/26 prenosi 118 utakmica ženske Superlige po sezoni, više nego triput više nego ranije.
- Struktura: 2024. osnovana je nezavisna kompanija koja upravlja sa dve najviše ženske lige, a druga liga je postala potpuno profesionalna.
- Raspored: sve više utakmica zakazuje se za vikende bez muške Premijer lige, kada je publika slobodna.
- Novac i mediji: prihodi od utakmica u Superligi skočili su sa 7 na 12 miliona funti za jednu sezonu, a prosečna poseta porasla je za 31%.
- Uspeh kao odskočna daska: Lavice su osvojile Euro 2022, igrale finale Mundijala 2023, i to je iskorišćeno planski, do poslednje karte.
I sada najvažnije: Lavice nikada nisu prodavane ni kao seks-simboli ni kao gladijatorke kojima ništa nije sveto. Prodavane su kao najbolje u onome što rade.
Kada je Kloi Keli u finalu 2022. dala pobednički gol, skinula je dres i zavrtela ga iznad glave. Sportski grudnjak, mišići, vrisak. Nije poza, nije skandal. Slavlje.
Eto je, žena koja nedostaje između Sidni i Joane.
Pa gde je taj srednji put?
Prvo, u pravilima koja važe isto za sve. Ako se za šmrkanje dobijaju dva minuta, biološki rizik ne sme da prođe bez reakcije. Ne da bi se kaznilo telo, već da bi se zaštitile žene koje dolaze posle.
Drugo, u marketingu koji prodaje rezultat, a ne kožu. Nije problem u golom telu, već u trenutku kada telo postane jedino što se prodaje.
Treće, u strpljenju. Udeo ženskog sporta u medijima bio je 5,4% 2019, 15% 2022, a u Irskoj je 2025. dostigao 18%. U SAD je publika samo 2025. potrošila 46 milijardi minuta gledajući ženski sport. Publika postoji. Treba joj neko ko će je strpljivo gajiti, generacijama.
Engleskoj je trebalo pola veka da ispravi jednu odluku. Nadam se da nama neće trebati toliko da pronađemo sliku žene u sportu koja nije ni dekor ni žrtva sopstvene pobede.
A vi? Koju sportistkinju biste stavili na bilbord umesto Sidni? 🙂
