Darko Lukić: Kratkoročni ciljevi su ključ motivacije za dugoročno bavljenje sportom, a moj trenutni cilj je da istrčim maratone na svih 7 kontinenata

Kada upoznamo nekoga na stazi, vrlo često otkrivamo slojeve ličnosti ovim redosledom (sličnost sa „onion modelom“ nije slučajna):

• Maratonac, triatlonac i Ironman
• Darko Lukić, osnivač i direktor konsalting agencije
• Oženjen, otac dve velike devojke
• Moja životna vizija je da se bavim sportom do 80+ godina

Privlilegija je trčati sa čovekom koji je pretrčao maratone na 6 kontinenata, pa ne čudi što je takav uspešan poslovni i trkački čovek ujedno i Ambasador Belgrade Business Run trke.

Prvo znamo sve o trkačkoj karijeri neke osobe i pre nego što smo se upoznali, potom o svakodnevnom životu, a tek na kraju (možda) saznamo unutrašnje motive i životnu priču naših „kolega“ sa staze.

Darkovu priču smo prvi put čitali u njegovoj ispovesti iz 2016-e (pročitajte, ovo je „evergreen“: Sport je u mojoj ličnoj transformaciji odigrao ključnu ulogu) gde nam otkriva intimne delove svog života koji su ga pokrenuli i doveli do nekoliko desetina medalja sa najtežih trka izdržljivosti.

U tom članku, nisu pomenute 22 godine radnog iskustva u prodaji i marketingu, od čega 18 godina korporativnog iskustva, na pozicijama srednjeg i visokog menadžmenta.

Nakon korporativne karijere (od 2016.) osniva svoju firmu i nastavlja karijeru kao konsultant i predavač. Usluge savetovanja, mentorstva i edukacije pruža vodećim domaćim i internacionalnim kompanijama.

Sada, tri godine kasnije, pričamo o tome kako održati taj tempo u svim oblastima života i postizati željene rezultate. Koje su Darkove velike želje i planovi, a koje je već ostvario i kako? Pripremite se i na reportažu jednog neumornong svetskog putnika!

Da se podsetimo, kako si počeo da se baviš sportom i kako izgleda taj put do danas?

Sa trčanjem sam počeo 2011. godine, a sa triatlonom 2013. godine.

Kada sam počeo, moj osnovni motiv je bio da skinem kilograme (2010. imao sam 130 kg), ali se vrlo brzo sve pretvorilo u stalno osvajanje “novih vrhova”, strast i u sledećoj fazi u sastavni deo života ili kako to neki vole da kažu “životni stil”. 

Krenulo je sa polumaratonom 2012-e, nastavilo se maratonom 2013. i poludistancom 2013-e, a usledila je serija polumaratona, maratona i poludistanci, da bi se ciklus prvazilaženja samoga sebe završio 2015. i 2016. sa Ironman 140.6 trkama u Frankfurtu i Kopenhagenu. 

Do danas sam završio 42 „long distance“ trke – 27 maratona (42.2km), 13 Ironman 70.3 trka i 2 Ironman 140.6 trke.

Istrčao si maratone na 6 kontinenata do sada. Kako je izgledalo to iskustvo?

Moja životna vizija je da se bavim sportom do 80+ godina, te da završim preko 100 “long-distance” trka (u koje ubrajam trke od 42.2km i više), u što više različitih zemalja. Naravno, sve ovo razumnim tempom od 3-5 trke godišnje, kako bi telo imalo dovoljno vremena da se odmori između trka.

Postavljanje kratkoročnih ciljeva je ključ motivacije za dugoročno bavljenje sportom, a moj trenutni kratkoročni cilj je da istrčim maratone na svih 7 kontinenata (uključujući Antarktik).

Darko Lukić, Ambasador trke Belgrade Business Run

Ciljano osvajanje kontinenata je krenulo 2018. Dotle sam jurio „majore“, ali pošto sam se zaglavio na 4 i nikako da doprem do Bostona i Londona, odlučio sam da se preorijentišem na kontinente.

Dotle sam već imao 2 maratona u Americi (Njujork i Čikago), 20 maratona širom Evrope, a trčao sam i Tokijski maraton. Severna hemisfera je bila dobro pokrivena, pa je trebalo da se osvoji i južna hemisfera.

Krenuo sam od Sidneja u septembru 2018. – što je bio izazov u svakom smislu:

…od avionskog putovanja koje je trajalo 24 sata, od čega je let od Dohe do Sidneja neprekidno 16 sati, pa do činjenice da je temperatura dan pred maraton bila 31C.

Na dan maratona jutarnja temperatura je bila 10C, a dnevna 17C – ogroman pad. Svakako temperaturna razlika je bar išla u dobrom pravcu, pa je to bilo veoma povoljno za trčanje.

Maraton sam završio za odličnih 3h 34min. Odlično vreme u prelepom gradu. Potpuni trkački i turistički užitak.

Sledeći izazov je bio Rio de Žaneiro…

….pre svega sa aspekta bezbednosti, ali i sa aspeka uslova za trčanje. Bezbednost u Riu je na neprihvatljivom nivou za nekoga iz Srbije, ali toga niste ni svesni do ne odete.

Iako je policija, vojna policija (u Riu zbog korupcije policija odgovara vojsci, tj. vojnom generalu) i komunalna policija na svakom ćošku, imali smo 2 incidenta, iako smo bili u najbezbednijem delu grada na Kopakabani.

Najveći izazov je bio vreme starta trke: maraton počeo u 6h ujutro, tako da sam morao da ustanem u 3h 30min da bih doručkovao dovoljno rano pred maraton.

Na startu je temperatura bila 20C, vlažnost je bila jako visoka tokom cele trke – oko 80%. Dok sunce nije izašlo, napredovao sam solidno, ali kada je upeklo sunce (25C), postalo je jako teško, puls mi je skočio čak na 189 otkucaja u minuti i morao sam da usporim trku. Finišersko vreme, za ove uslove, pristojnih 3h 44min.

Onda sam odlučio da obnovim gadivo u Aziji, te da istrčim maraton u Singapuru. I iskreno pokajao sam se.

To je najteži maraton u najnehumanijim uslovima koji sam ikada istrčao! Temperatura na startu, u 18h, je bila 31C stepen, uz vlažnost od 90%.

Najbolji opis za ove uslove je „Tursko kupatilo“ – teško je i da se hoda napolju, a trčanje je neverovatan napor. Od starta za veoma lagani tempo od 5.30, puls je već bio na 160 otkucaja u minuti.

Nakon 21.1km bilo je jasno da je đavo odneo šalu i sve više sam usporavao, a puls jedva da se spuštao ispod 155. Tako da sam morao da usporim na neke, za mene, neprihvatljive brzine – 7.30 ili 8 minuta po kilometru – da bi se puls smirio.

Užasno, užasno iskustvo. Ogroman izazov i napor – ali što te ne ubije ojača te. Završio sam maraton za neverovatnih (u lošem smislu) 4h 47min.

Kuriozitet je bio, da sam sa tako (za mene) lošim vremenom, bio u top 11% trkača – dakle, koliko god da sam ja patio – drugima je bilo mnogo teže.

Naglasio bih da je Singapur civilizacijski, nivo druge planete – u svakom smislu i  sa svakog aspekta. Usudio bih se reći, da je dalekao ispred svih ostalih država, kako Zapadne evrope, tako Amerike i Australije.

U januaru 2020. došla je na red i Afrika.

Izabrao sam Maroko i Marakeš, što zbog lepote, što zbog bezbednosti (nešto sam naučio u Riu). Marakeš je prelep grad – rekao bih Verona arapskog sveta. Mislio sam da ću naići na siromašan grad, a veoma sam prijatno bio iznenađen bogatstvom, turističkim atrakcijama i otvorenošću lokalnog stanovništva.

Patrole od po 3 člana policije, sa dugim cevima su ipak upozoravale da se ne treba previše opuštati. Ipak, za razliku od Ria, nisam doživeo ni jednu neprijanost i rekao bih da je Marakeš prilično bezbedan turistički centar.

Što se maratona tiče, uslovi sa trčanje su u odnosu na prethodne maratone, nisu bili loši. Bilo je jako hladno na startu 6C, a dnevna temperatura je kasnije dostigla preko 20C, što za nekoga iz Srbije ko u januaru dodje sa 2-3C (i ima samo 1 dan za adaptaciju) i nije baš idealno, ali nije ni loše. Trčao sam lagano, tek ispod 4h, tako da je sve bilo u savršenom redu. Nisam čak ni upalu mišića dobio.

Svaki od ovih maratona me je obogatio, ne samo trčanjem kroz prelepe gradove, već prvenstveno kroz upoznavanje sa različitim običajima, kulturama, nacijama, društvima i civilizacijama.

Sve je ovo jedno interesantno i egzotično multikulturalno putovanje, koje relaksira, puni baterije, daje dodatni smisao životu i omogućava da sa elanom prionete na nove poslovne izazove po povratku.

Šta je još ostalo na listi želja, od trka?

Lista je duga, ali plan za narednih par godina je jasan.

Na spisku su u novembru 2020. Las Vegas, maj 2021. Toronto, zima 2022. Hong Kong, 2023. Buenos Aires, a dodatno bi trebalo kompletirati i “majore” u Londonu i Bostonu.

Ali najinteresantnije iskustvo i najveći izazov od svih će svakako biti Antarktik – videćemo koje godine, pošto već sada 2022. je popunjena i tek se može prijaviti za 2023.

Svakako, osvajanje sedmog kontinenta je nešto što će, zbog vremenskih uslova i klime na Antarktiku, biti najveći izazov.

Kako uklapaš treninge sa poslovnim obavezama?

Pošto se bavim konsultantskim i predavačkim poslom i radim non-stop, malo je teže nego u vreme kada sam radio u velikim korporacijama kao zaposleni. Ali u oba slučaja, sve je stvar prioriteta i dobrog upravljanja vremenom.

Najviše volim da trčanje uklopim između sastanaka u toku radnog dana – ono me podigne, vrati mi energiju i osveži za nove sastanke i napore koji čekaju tokom ostatka radnog dana i večeri.

A kako balansiraš privatno i poslovno?

Ta granica, kada radite za sebe, nije tako kristalno jasna, kao kada radite u nekoj korporaciji. To ima svoje prednosi i mane, ali generalno pošto volim svoj posao i uživam u njemu, to mi ne predstavlja problem.

Pošto je moj posao ujedno i odgovornost za egzistenciju moje porodice i mene, rekao bih da neminovno dolazi na prvo mesto na listi prioriteta.

Ali apsolutno se sve ostale stvari uklape u dobar dnevni plan – porodica, prijatelji, sport, knjiga, neki film/serija, izlazak – naravno ne sve svaki dan, ali u radnoj nedelji se sve apsolutno da izbalansirati i uklopiti.

Dan ima 24h ili 86 400 sekundi i sve je samo stvar prioriteta, dobrog planiranja i organizacije. I kao što bi rekla stara izreka: „Onaj ko nešto hoće, to i uradi, a onaj ko nešto neće – nađe izgovor.

Tri stvari u kojima si bolji u poslu zbog trčanja

1. Bolja kontrola emocija;
2. Pozitivan stav prema stvarima u poslu;
3. U podnošenju poraza: sport te nauči da stojički podnosiš poraz, otreseš prašinu posle pada, napraviš analizu gde si pogrešio, šta si iz toga naučio i nastaviš dalje.

Podeli sa nama svoj recept za ispunjen život

1. Posao koji voliš i koji te ispunjava

Raditi posao koji voliš i u kome uživaš, koji te ispunjava strašću i budi sjaj u očima. Ako nemate ovaj osećaj na poslu koji radite – menjajte posao! Provoditi 8 ili 12h dnevno na poslu koji ne volite je mazohizam.

I ne zaboravite – sve zavisi od vas i sve je vaš izbor – da negde radite ili ne radite. Jako je važno izbeći zamku da „moramo“ biti zaposleni u dobroj stabilnoj firmi, pošto su mnoge od nas roditelji, na bazi prošlih vremena učili ovakvoj mantri.

Voleo bih da su moji roditelji bili preduzetnici – onda bih oduvek znao – da koliko god da je nekada teško, raditi u svojoj firmi je najlepše radno i životno iskustvo!

• Porodica i prijateji

Biti okružen porodicom i prijateljima i provoditi dovoljno kvalitetnog vremena na prvom mestu sa članovima porodice, a zatim i sa prijateljima.

• Sport, putovanja, umetnost, Netflix

U ovoj fazi života (posle 45 godina) nazvao bih moje bavljenje sportom: bazom za zdrav i uspešan život na poslovnom i privatnom planu.

I ne zaboravite izreku “Rad je stvorio čoveka” – u tom smislu ako se rekreativno bavimo sportom, sport može biti nešto što oplemenjuje, osmišljava naš život i čini nas jačim, ali nikako nešto što postaje mehanizam bekstva od realnosti. U gomili obaveza trebalo bi naći prostora za dobru knjigu, odlazak u muzej ili pozorište i dobar film/dokumentarac na Netflix-u.

Šta bi poručio onima koji još nisu počeli da trče?

Da počnu što pre da se bave trčanjem ili bilo kojom drugom fizičkom aktivnošću – triatlon, plivanje, biciklizam, brzi hod ili samo šetnja – svaka fizička aktivnost koja im najviše odgovara je način da produže svoj život, poboljšaju njegov kvalitet, smanje stres i povećaju zadovoljstvo.

Lično najviše volim trčanje i ono je moj prvi izbor, a posebno trčanje u društvu sjajnih ljudi poput Bobana, Mladena, Kapulice, Bojana, Cokija, Djikića, Vuka, Dragana, Crva, Mone, Zvonke, Nataše, Dragane, Ane i mnogih drugih koji mi neće zameriti što ih nisam pomenuo.

Ljudi koji ne trče, ili ne trče dovoljno dugo, obično smatraju da je trčanje dosadno, jer trčiš sam – naprotiv. Socijalna dimenzija trčanja je nešto potpuno posebno i uvela je mnoge fantastične ljude u moj život.

Hvala Darku na inspirativnim odgovorima, kao i uvek! Hvala koleginici Neveni na intervjuisanju!