Ovo nije jedna od onih The biggest loser priča koje se vrte na satelitu. Ja sam bio jedna druga vrsta luzera koji je počeo da tone u rutinu svakodnevice polako kao u živo blato, emotivno, mentalno, fizički, psihički, u svakom pogledu.
Od jednog mladića koji je leteo preko pešadijskih prepreka (možda jedan od najboljih crossfit treninga), plivao, skijao, igrao basket po ceo dan, na svoje oči sam postajao mekušac kojeg žiga koleno, seva kičma, steže vrat i boli glava. Kako sam tako i toliko posrnuo za nekoliko godina priča je za neko drugo mesto.
Kad sam jednom posle tuširanja stao pred veliko ogledalo u ugledao šlauf, ugojene butine, spuštena ramena i sve u svemu jedan tugaljiv govor tela kao da me je sujeta nekadašnjeg utegnutog frajera opomenula da je vreme da popalim sve alarme.
Imam, na svu sreću, jednog prijatelja, manekena koji piše trenig programe za gradske šmizle i kad sam ga pitao šta da radim sa sobom on mi je rekao da moram da krenem sa areobnim vežbama. „Šta to znači?“, pitao sam da mi pojasni tu stranu reč. Onda mi je preveo: „Trčanje brate, trčanje.“
Prema trčanju sam imao više od nekoliko predrasuda
Dosadno i bez dinamike, ta dosada me brzo umara, a oni ljudi za koje znam da su trčali nisu bili neki koji bi bili moja „šolja čaja“.
Kad sam te početne prepreke savladao (misaone prepreke, te su uglavnom dominantne i najjače), krenuo sam da lažem sebe kako nemam gde da trčim u gradu, kako nemam vremena (čuvena koještarija), kako mora da postoji neki bolji način za postizanje ciljeva i tako su se te osujećujuće misli samo rojile.
Ipak, dobro sam znao da imam nekoliko parkova u svojoj blizini, rano ujutru mogu da trčim i praznim ulicama, a i na traku može da se ode u neku teretanu. Podsetio sam se da onaj luzer iz prvog pasusa nikad nije imao vremena i ako hoću da promenim život ne mogu da budem neko ko nema vremena, posebno vremena za sebe. I tako se okončala ova unutrašnja borba i dijalog.
Imao sam lep dan, tartan stazu u blizini stana (500 metara nepravilna zatvorena linija koja prati konfiguraciju parka), udobne patike i krenuo sam da postanem kao baja sa reklama koji će čas-posla da sprži nekoliko hiljada kalorijia.
Pretrčao sam, međutim, pola kruga i uhvatio se za obližnje drvo jer dalje nisam mogao. Pluća su mi gorela, u ušima mi je bubnjalo i čak sam se malo pobojao da neće nešto loše da mi se desi. Beskrajno sam bio razočaran, ali i opomenut.
Shvatio sam da sam bio poprilično zapušten i da je ovo bio zadnji trenutak da nešto promenim. Na svu sreću nisam se obeshrabio pa je sledećeg dana pao prvi kilometar. Dve nedelje kasnije sam se ustalio na 5 krugova. Još je bilo rano za postavljanje nekih opipljivih ciljeva u vidu distance i tempa, ali ipak sam bio zadovoljan.
Glavna stvar je bila što sam svoje trčanje počeo da doživljavam kao aktivnost u kojoj uživam i kojoj se radujem kad treba da dođe. Na stazi sam prestao da se opterećujem brojanjem (koliko sam prešao, koliko još ima,…) već sam umirio misli i polako se osećao kao da sam u nekoj vrsti pokretne meditacije. I ljudi oko mene su sad već znali da se ja bavim trčanjem i iz nekog razloga me je i to motivisalo da ostanem u ritmu.
Prva iskušenja
Iskušenja su krenula kad je temperatura pala ispod 10˚C, kiša, vetar i sivilo. Osim toga kilograme nisam gubio, ne osetno, i postojali su svi uslovi da odustanem. Ipak nisam. Nekad sam patike obuvao i po 10-15 minuta, ali sam ipak bio napolju taman padale ćuskije.
Shvatio sam da nije potrebna fanatična volja, već samo da se savlada prepreka prvog koraka i da se jednostavno krene. Počeo sam da radim i na načinima fitnes treninga, ishrani, otkrio yogu i meditaciju (o tome neki drugi put) i sve ukupno unapredio stil života. Sad sam već trčao 5 km i po snegu i minusu i potajno sam maštao o prolećnom Maratonu. Jeste to bilo hrabro, ali sad sam već bio u poziciji da podižem lestvicu svojih zahteva i što je još bitnije, da budem u prilici da maštam.
Da, pretrčao sam svoj prvi, doduše polumaraton, tri puta nedeljno trčim po 10km, a kilometar trčim ispod 5 minuta. Nemam bolove u kolenima i kičmi, mišići su mi utegnuti i nestao je šlauf. Svi vidljivi efekti ove priče su tu.
Ono što mi je najveći dobitak ove neočekivane avanture je što je čitav život počeo da se otvara nakon pobeđene fizičke bezvoljnosti. Počeo sam da pišem roman o kojem sam godinama sanjao, naučio sam da kuvam i ponovo sviram gitaru koja je skupljala prašinu godinama. Opet sam čovek sa hiljadu želja.
