Kada birate svoju prvu trku, vrlo je verovatno da ćete prvo izabrati društvo. Podrška je gorivo koje vas vozi dobar deo staze. Tako je uradila i Nensi. Za prvi put na stazi, vagala je između Zrenjanina i Apatina, pa pošto je društvo prevagnulo – pao je Zrenjanin sa svojom kružnom stazom od 7km.
I sad očekujete da smo Marina i ja krenule sa njom na trku od 7km, ali ne – Nensi je želela štafetu! Na pitanje – „Zašto si baš izabrala štafetu kad smo mogle da trčimo 7km zajedno“ – kaže – „Pa šta znam, zanimljivije je!“
Prošle godine Tijana je takođe istrčala zrenjaninsku štafetu, pa smo verovatno povučene njenim lepim uskustvom tamo završile i nas tri – 1. štafeta – devojka koja je prvi put na trci i prvi put trči duže od 5km, 2. izmena – devojka koja nije bila na trkama godinu dana, ranije već išla na zlato u ovoj disciplini i 3. štafeta – devojka koja je zaboravila kako izgledaju gradske trke, uljuljkana u opuštenoj atmosferi trejla.
Pred start srećem mnoga poznata lica, a jedan zemljak mi kaže: „Od polumaratona, gore je jedino da budeš treći u štafeti!“ Taj sam.
Nakon osnovne škole nikada nisam trčala štafetu, i nisam se pitala kakvi su motivi onima koji trče „polumaraton na smenu“, ali po povratku iz Zrenjanina mogu samo reći da je to sasvim kul stvar iz više razloga!
Zašto bih opet trčala štafetu
- Čak i ako si navikao/la da trčiš sam, ovakva trka te ipak čini delom tima i to osećaš na svakom kilometru
- U svakom trenutku imaš nekog da te bodri, ako je staza kružna kao u Zrenjaninu pa svi počinju i završavaju svoju štafetu na istom mestu
- Daješ sve od sebe, jer to duguješ svom timu
- Nalaziš se duže u startnoj zoni koja je ujedno i ciljna i zona izmena štafeta gde prosto vrvi od uzbuđenja i možeš da pratiš i tok drugih trka ali i štafeta sa kojima se takmičiš
- Završavaš trku brže i ostaje ti više vremena za kuliranje i druženje
- Kratke distance su odličan trening brzine
- U ovom slučaju videla sam grad isto onoliko koliko i polumaratonci (a u Zrenjaninu ima šta i da se vidi)
- Proradi ti takmičarski duh, u slučaju da se uspavao među čestim trkama bez posebnog cilja
- I na kraju budeš ponosan, ne samo na sebe, nego najmanje toliko i na svoju ekipu
Give your best. Always.
Posle ove štafete, ponesena onim zadovoljstvom nakon trke, zapitala sam se zašto ne bih uvek trčala kao da me neko čeka? Još vidim ovu etiketu, i zapitam se zašto ja ne dajem sve od sebe češće?
Ja sam pomalo trkački turista, što znači da ću ići na trke tamo gde nisam bila ranije, a u drugom planu će biti rezultat. Isto tako ću pratiti dobru ekipu i tamo gde meni ne bi palo na pamet da se prijavim. Znači glavno je uživanje, što na stazi, što sa strane. Nekako se u gradskim uslovima polumaraton nametnuo kao default izbor, a na trejlu – što duže to bolje!
Ali posle ovog iskustva, uviđam da, naročito u malim gradovima, kratke trke imaju puno smisla jer zadovoljavaju potrebe i turiste ali i trkača (koji toliko često ide na trke da je nemoguće da uvek da sve od sebe).
U Zrenjaninu se desilo apsolutno sve što inače doživim na polumaratonima: atmosfera pre trke, prava muzika za zagrevanje, dobre okrepe (koje na 7km i nisu neophodne), puno volontera i publike, a ono što je meni posebno drago – divan pogled. Trčeći preko mosta u oba smera morala sam da okrećem glavu 180 stepeni. Dobile smo retko lepe medalje i retko lepe majice. Zadovoljna svojim tempom, ponosna na koleginice. Videla puno dragih ljudi. I eto – full iskustvo, a trčala samo trećinu polumaratona!
Može se! Dati sve od sebe se može, uvek, ako pametno odabereš šta trčiš!
