Pohvala Ludosti – Dimna zavesa

Razgovor sa Acom doprineo je da nastanu ove naredne rečenice, a kada je istresao pikslu koju smo zajedno napunili, znala sam da moram konačno sebi da kažem da sam “pala“.

Cigarete. Prokletstvo koje je toliko očigledno da nam je smešno da se bavimo time duže od konstatacije da je potrebno da ih ostavimo. A kako one rade protiv nas, to znaju svi oni koji su imali priliku da se susretnu sa njihovom zamkom. One su razlog moje neprekidne polemike sa samom sobom, a ujedno i moja inspiracija za pokretanje mnogih pitanja o samoj sebi.

Nikada nisam verovala da će ovaj scenario priprema za Ljubljanu dobiti jedan potpuno kliše oblik. Kao kada gledate sve one emisije u kojima ljudi pokušavaju da promene svoj život, na ovaj ili onaj način, za određeni broj dana, i gde im je dato da kroz javni program iskazu sve svoje padove (i uspone).

Ludos’

Ja sam prilično samouvereno i odlučno krenula u svoju promenu, sa očekivanjima koja su mi bila u određenoj meri nepoznata, ali sa nevinim i neznalačkim entuzijazmom. Volim nepoznato, ali teško podnosim promene. Paradoks koji me je savladao.

Trebalo mi je tri nedelje da se davim u svojim razmišljanjima o onome što radim i na kraju i jesam sebe udavila. Stala sam. Sve je stalo. Trening, entuzijazam, poenta, cilj. Ćutala sam jer nisam imala šta da kažem, a grizlo me je što je sve tako.

Šta je prirodna ljudska reakcija kada vas napadne pas, osa, ružna reč, istina koja vam ne odgovara? Bežanje, povlačenje, ljutnja, kontranapad. To mu dođu skoro pa sinonimi kada bismo se zadubili u duboke definicije ovih pojmova.

I da, ta sramota. Sramota od svoje slabosti, nejakog karaktera, tog nevidjljivog čuvara sopstvene ličnosti (jel’ Ajnštajn beše rekao da nije pamet ta koja čini čoveka velikim, već karakter?).

Dođavola

Kad sam bila klinka, mama me je učila da je ružno psovati i da je mnogo lepo kada vidite finu osobu koja sve što ima da kaže to uradi na jedan elementarno (ne)pogodan način i da je to jezik kojim svaka ideja treba da dođe do slušaoca. To je tačno (hvala mama!), ali sve dok čovek ne psuje samog sebe. Igrom slučaja, odrastajući pola pod staklenim zvonom, pola “na ulici“, ja sam zavolela da psujem i sada je to jedan divan deo moje svakodnevnice koji redovno upražnjavam sa svojom porodicom i prijateljima. Dalje od toga nisam napredovala.

Dakle, naravno, sada jeste ona situacija, dići se ili ne. I to je jasno, i to jeste kalup koji svi znamo, a koji ide principom: “nije čovek veliki koliko padne, nego koliko se podigne“ i svemu tome slično. Tako je, stoji, slažem se, prihvatam. Prvi put. Pa i drugi put (po mogućstvu da su se desili u većim vremenskim razmacima).

To su oni ponedeljci sa odlukama, to su oni prvi dani u mesecu, to je ono – od sutra! koje nikako da dezintegrišemo iz sistema i pretvorimo u – sada, ako to osećamo. Neprekidno obnavljanje iluzije.

Tumačenje snova

Neprestano se morim oko ideje promene koja me u ovom periodu života obuzima iz prostog razloga što postajem odgovorna osoba, zadužena za svoj život i za sve što se dešava u mojih 24 časa života. Dakle, za svaki moj izbor, svaki moj uloženi trud, svaku moju odgovornost prema – sebi, primarnoj porodici, izabranoj porodici, prijateljima, poznanicima, društvu.

Neko je odrastao mnogo ranije od mene, divim se tome, ja sam odrasla, čini mi se, i pored celog svog proteklog života, u ovih nekoliko dana. Rađenja? Skoro pa ničega. Gledala sam zasedanje skupštine poslednjeg četvrtka u mesecu, saslušala sve govornike (nesvesno pokupila metod izjedanja sladoleda iz američkih filmova kada ste u problemu), razmišljala o svemu onome što su oni govorili i uvidela da je taj četvrtak zaista dobio konotaciju poslednjeg.

Darvin za decu

Rekla bih da je moj povratak na stazu jedna čisto egzistencijalna stvar, jedna konstantna i praktična želja da se bude bolji, da se opstane u sopstvenom svetu očekivanja i merenja samog sebe. Pad nije put i nije konačnost, već jedna mogućnost tog puta koja nas često umori, ali i osnaži ka daljim mogućnostima tog pada. Pad je neminovan i neizbežan.

Ako je promena proces koji se odvija neprekidno tokom života, onda je ovo jedan vid moje borbe sa tom promenom koja me udara u glavu i noge tokom trčanja, koja mi tera noge i tu glavu da nastavim da shvatam koji đavoli mi nedostaju da bih, sasvim je dovoljno, uživala u svakom danu svog datog života.

Polako.