Pohvala ludosti – Bez šminke

Četvrtak je, skoro je ponoć. Nemam blog, a ujutru mora da bude objavljen. Blagi osećaj panike. I svaki put kada se blokiram, znam da nešto nije u redu. Sreća, pa umem da otkrijem šta.

Kada sam odlučila da krenem sa pisanjem, a u dogovoru sa svojim timom, moja osnovna ideja je bila da kao početnik pratim sve što mi se dešava u pripremama za Ljubljanski polumaraton. Šta je to kroz šta prolazi neko kao što sam ja i šta je zapravo to zbog čega svako treba da proba da trči. Mršavljenje je deo čitavog procesa i moja želja, a dva glavna elementa moje metamorfoze su trening i ishrana.

Mršavljenje je lagano krenulo, trening se dešava, svaki izlazak na stazu je priča za sebe, nov doživljaj i dobar osećaj.

Ali, ja nekako nemam potrebu da pišem o samom treningu.

Noge dobro, blage upale, najveća kilometraža 10 km, vrućine prošle, malo vežbica snage kod kuće, nekad teško, nekad još teže, a nekada tako glatko. I to je to. I pitam se, a što ja zauzimam ovaj deo etra kada nemam trenutno da dam više o temi, koga briga šta se desilo toliko bitno u mom životu?

Ja sam rekreativka, i kao takva nemam sportski mozak. Ali jedino što me pokreće jeste upravo on. Ja ne gledam pređene kilometre kao isključivi rezultat svog tela, jer, mogu da se pohvalim da sam još uvek mlada i da je prirodno očekivati od njega da me služi. Na kraju, mene i nije pokrenula želja za dobrim izgledom ili odličnom kondicijom, već izazov i mogućnost da uradim nešto, za mene, izvanredno.

I zato, svi moji utisci koje imam o trčanju su isključivo misaoni i najmanje su vezani za sam trening, a najveći za sve ostale delove života. U svakom danu, u načinu razmišljanja, u odnosu prema svom dečku, roditeljima, bratu, svim ljudima sa kojima se srećem. Nije mi važno da li imam x kilograma viška, taj broj se neminovno smanjuje, ali mi je važno da se sa tim viškom nosim kako dolikuje nekome ko je bio nemaran, stao iza toga i sada se trudi da to promeni.

“Neću“

Važni su detalji. Moja stara dobra prijateljica pozvala me je na svoj rođendan. Sve uredno i na vreme, dan pre proslave. Ja sam bila u škripcu sa vremenom i nisam znala da li mogu da dođem. Moja prva reakcija bila je da sam joj napisala poruku da ne mogu, to je bilo najlakše u datom trenutku. Nakon par sati, tih isplaniranih obaveza više nije bilo jer sam ih završila pre vremena i ostala slobodna da mogu da odem na rođendan sutradan. Nisam uradila ništa. Nju obožavam, ali, realno, u tom trenutku, nije me bilo briga. Ružno.

Sutradan sam dobila jedan fantastičan poziv od nje u kome me ona onako fino i muški uči pameti o tome da mogu slobodno da kažem ako mi se ne ide, ali da ne izmišljam da ne mogu da dođem. Da, ona je bila potpuno u pravu.

To je onaj momenat kada trčite i kada vam je, npr. vruće, gorite, i kada ste očajni i nemate više za šta da se uhvatite da biste nastavili dalje, a ipak idete dalje, i ne stajete. I ispada da nemate pojma zašto kukate kad već idete dalje. Moj trener mi je rekao, i bio je i on u pravu (ispada da su svi u pravu osim mene, kakva ludost), da nije da ne mogu, već jednostavno – neću.

A zaista, a što da idem dalje kad mi je teško? Budalaština, tako izgleda. A nije. Svakako ne zastajemo na svakoj prepreci na koju naiđemo u životu, niti se zaustavljamo kada ne uspevamo da postignemo ono što smo naumili.

I tako smo nas dve sa starom ekipom proslavile njen rođendan i sutradan provele deo dana koji je bio insprativan u njenom nedovršenom stanu, odakle su nastale i ove fotke. Radujem se kad priznam sebi da pravim glupost i da vrednujem ono što je važno, a to je čovek naspram mene.

Precizne slučajnosti

Ali ova nedelja ima još jednu dimenziju koja joj daje notu nestvarnosti. U poslednje vreme okupirana sam idejom putovanja (odustala sam od ovog leta i odlaska na more), obuzela me je takva želja za tim da je to postalo i pomalo glupavo jer je želja došla tako iznebuha. Na isti način, neočekivano, desilo se i da saznajem da ipak idem u Novalju, na moj omiljeni aktivni odmor na kome sam bila prošle godine, a tiho patila što neću ići ove. Biću sa dragim ljudima i Markom koji će i drugi korak da napravi sa mnom.

Detalji. Bila mi je potrebna slika za blog. Na putu ka Ivinom stanu (Iva, rođendanko) palo mi je na pamet da bih volela da imam šešir na slici, misao koja je nestala brzinom kojom je i nastala. Ušla sam kod nje, razlgledala romantični stan za dvoje i ugledala dva šešira.

Trening od 10 km, krenulo je naopako i teško od samog početka, pojma nemam kako sam došla do devetog kilometra. Taj poslednji, ne znam više ni zašto postojim, a kamoli zašto trčim. Gotovo, odustajem, u glavi sam stala, okej je devet, fin je broj, tapšem se po ramenu. Već sam na polovini zemunskog parka koji je prazan, samo je jedna klupica puna mladih lokalaca. U glavi stojim, noge usporavaju. U tom trenutku čuje se gromoglasna podrška i aplauz od klupice pored crkvice. Naravno, ja sam poletela i prešla na dvocifren broj kilometara.

Od blage panike, ispalo je lepo podsećanje na proteklu nedelju. Utiske iz Novalje ću zapisati ako ih bude bilo. Nikada i ništa na silu. Ako nema utisaka, kao da se ništa nije ni desilo ( u teoriji verujem u ovo, u praksi, nema šanse, utisci iz Novalje su neminovni!).

Pozabaviću se konciznije svojim treningom, kako izgleda, zašto je takav i u kojoj meri deluje zastrašujuće za nekoga ko nikada nije trčao. Na ovome insistiram jer mislim da je strah od trčanja i početka najveća i najnerealnija zabluda koja mora da se uništi. Za trčanje nije potreban talenat i u ovoj aktivnosti se najbže napreduje.

Za sve one koji razmišljaju da počnu da trče, pozivam da mi se pridruže kada za to budu spremni i ako to žele. Vidimo se na stazi.