1:31:43 – Novi lični rekord na polumaratonu u Ljubljani

U protekla tri meseca spremao sam se sa Ogijem, da napadnem lični rekord i prođem ispod magične granice od 1 sat i 30 minuta na polumaratonu. No, usled naglog povećavanja intenziteta brzine,  zadesila me je povreda Ahilove tetive, a onda i avgust i septembar, kada je koncetracija polena i najviša, te sam dosta dugo mučio muku sa astmom.

Zbog svega toga, pre nekih dva meseca, moj test na 5 km završio se prosečnom brzinom 4:18. Pre dve nedelje na Kometi sam držao željenih 4:15 „čitavih“ 11 km, da bih posle toga pao.

Sam put do Ljubljane je jedno naporno iskustvo putovanja autobusom. Kao organizator puta imao sam i zadatak da sve prođe savršeno i dosta energije sam uložio u negovanje naših drugara. Na svu sreću uspeo sam da se u subotu dobro odmorim. Legao sam u 19h, prethodno progutavši po 2 vitamina C, magnezijuma i kalcijuma i jedan Andol. Izmasirao sam se konjskom mašću i legao da spavam. Probudio sam se nakon 12 sati (tačnije par puta sam ustajao da šutnem Uroša koji je hrkao kao konj 🙂

Jeo sam jednom kratko u 00:00, da bih ujutru pojeo malo paste, a onda i musli sa mlekom i dva guca jake kafe. Hidrirao sam se dovoljno, ali ne i previše.

Start

Ponekad mi je mnogo krivo što ne istrčim ove velike trke onako kaskajući.. jer je naprosto predivno trčati u moru ljudi, gledalaca, po divnim pejzažima kakva je i Ljubljana i okolina… No, ja prosto uživam da se razaram na trci, te sam i ovog puta odlučio da dam svoj maksimum 🙂

Trka je krenula za mene ok, posle početne gužve, Ilija i ja smo uspeli da doteramo prvi kilometar do 4:30. Odlučili smo da se po malo smenjujemo i da držimo između 4:15 – 4:20. Ogijev plan je bio da krenem 4:40 i da polako ubzravam, ali sam ja samoinicijativno odlučio da ovo ne slušam, te da ako tako krenem, nema ništa od rekorda. Sa druge strane, samo ja znam kako i šta mogu, te sam se odlučio da preuzmem odgovornost na sebe. Ogi je sa druge strane očekivao ovo, jer mi je u poruci i napisao da „iznenadim sebe i sve druge“, a 4:30 ne bi bilo iznenađenje :))

„Eno ga Mišić!“

Na nekom 10 kilometru Ilija koji je trčao malo ispred, malo iza mene je povikao: „Eno ga Mišić!“ Znao sam da je Goran krenuo ranije i da idemo sasvim fino. To mi je ulilo nadu i veru u sebe, jer smo se nekako potajno Goran, Ilija (i Rale) i ja i međusobno takmičili. Nisam hteo da ga jurim i tek nakon par minuta smo mu prišli. Onda je Ilija komentarisao: „Auuu što je Sunce, baš mi trebaju naočare i kačket“, aludirajući na Goranovu opremu, i fantastično vreme u Ljubljani bez Sunca :)) Malo smo se zafrkavali, ali i nastavili da idemo sva trojica do recimo 16 km. Goran i ja smo malo „radili“ tj draftovali se i sekli jedan drugom vazduh.

Finiš

I ako sam se na početku trke osećao teško, na 16 k su počeli prave teškoće, ali ja sam se osećao moćno. Nisam hteo da sabiram koliko ima do kraja, računam vreme i pretvaram ga metre i sekunde, već sam se odlučio da se koncetrišem na osećaj ponavljajući mantru: „Sve je lako. Sve je velika lakoća. Korak mi je lagan i dug. Ništa me ne može zaustaviti“. Deluje patetično, ali uz ovu „molitvu“ odlučio sam da se odvojim i krenem još jače. Poslednja 3 km sam ubrazo i krenuo da spuštam vreme prvo na 4:15, a onda i 4:10 što je već u mojoj anaerbnoj zoni.

Ulazak u poslednji km je sjajan, jer se prolazi kroz špalir ljudi koji navijaju. Dobio sam neku neverovatnu energiju i krenuo sam najjače što mogu. Poslednji km ili tome slično išao sam za mene neverovatnih 3:36… Osećao sam se stvarno dobro, dok sam penio i pomerao svoje granice.

Taktika, zrelost, upoznavanje sebe

Ovo je prva veća trka kod koje sam imao snage da idem na kraju još jače (pored one sa Boškom i Dekijem u Apatinu prošle godine u ovo vreme kada sam iznenadio sebe i došao na 1:37). To mi je posebno drago, jer znači da sam dosta porastao i kao trkač, sve sa taktikom i dobrim poznavanjem sebe. Predstoji mi mala pauza, a onda i rad u teretani, kako ne bih suviše izgledao kao maratonac :))