Ljudi iz svakodnevnog života se interesuju za trčanje, treninge trčanja i učestvovanje na trkama. Već dosta puta do sada sam imao prilike da razgovaram na tu temu ali izgleda da razgovori do sada nisu bili uspešni.

Obično dijalog sa sagovornikom izgleda otprilike ovako:

– Ti trčiš, stalno? Odlično, svaka ti čast! A učestvuješ i na trkama? Maratoni?!
Super, to je sjajno! Sigurno osvajate dosta nagrada kad toliko trčite?

Sledi odgovor da to i nije tako i da bar 98% trkača ne osvoji nikad ništa, sem medalja i diploma.

– Pa dobro, ali verovatno imate organizovan prevoz i smeštaj i sve što ide uz to?
Ima par maratona koji obezbeđuju prevoz ili smeštaj, ali oni su izuzetak i to uglavnom čine zbog male posećenosti ili udaljenosti.

Sledi blago čuđenje sagovornika… A onda konstatacija i pitanje:
– Pa… ok, dobro. A ne plaćate valjda tamo zato što učestvujete?

Hm, pa to zavisi. Ima maratona gde se startnina ne plaća, ima onih koji naplaćuju po par stotina dinara, ali uglavnom startnina košta u oko hiljadu dinara, te za maratone u bližem okruženju od 30-50 evra, a ako se želi otići na neki prestižniji evropski maraton, svakako i preko 100, pa i 200 evra. Naravno da ne pominjemo put, smeštaj, boravak i hranu. To su tek posebne stavke.

– Ali mora da makar imate sponzore koji vam obezbeđuju sve to…
Nakon toga ide i još neki pokušaj da se izvuće željeni odgovor, ali bez uspeha… posle čega usledi zaleđeni pogled, obično bez dodatnog teksta uz polusleganje ramenima i izraz lica koji ukazuje na razmišljanje u sebi:

„Bože, pa ne bih trčao/la da mi plate ne znam koliko, a on, mučeni zaluđenik još plaća da bi se toliko mučio…“

Ako ste redovni trkač i učestvujete na trkama, pertpostavljam da ste makar jednom naišli na ovakvu situaciju, odnosno dijalog. Većina običnih ljudi celu priču sa trčanjem vide na potpuno drugačiji način i smatraju da je organizacija trka povezana sa nekim megalomanskim projektom u kome se vrti izvesna, da ne kažem i velika, količina novca. Zašto tako jednostavna aktivnost poput trčanja predstavlja veliku tabu temu kod ljudi i zašto u današnje vreme ljudi sve posmatraju materijalistički? A zašto i sport koji izaziva veliko divljenje i uvažavanje, pre svega zbog ulaganja velikog napora u najzdraviji vid aktivnosti, ima tako nizak status u pogledu isplativosti treniranja?

Kako bismo na pravi način utvrdili stvarno stanje stvari, najbolje je da najpre pogledamo statistiku jednog od najstarijih i najuspešnijih poslovnih magazina na svetu, američkog „Forbsa“. Ovaj časopis je poznat po objavljivanju godišnjih analiza i lista uglavnom vezanih za najuspešnije poslovne projekte i zarade, te između ostalog, objavljuje i listu 50 najplaćenijih sportista na svetu.

Aktuelni broj jedan na sportskoj listi „Forbsa“ je, već desetu godinu uzastopno, američki golfer Tajger Vuds. On je sredinom prošle godine (u vreme objavljivanja aktuelne liste) bio rangiran tek kao trinaesti golfer na svetu, a nakon saobraćajne nesreće 2009. godine koju je sam izazvao, angažman mu je otkazalo nekoliko glavnih sponzora. Ne ide mu, dakle, baš najbolje u posednje vreme, ali ga to ne sprečava da uz pomoć Nike i Electric Arts-a zadrži čelnu poziciju na tabeli sa godišnjom zaradom od 75 miliona dolara, što je ipak dosta slabije od prethodna tri rangiranja kada je svake godine ponaosob prevazišao cifru od stotinu miliona.

Vicešampionska pozicija pripada legendarnom Kobiju Brajantu koji je za 22 miliona dolara „lakši“ od svog zemljaka Vudsa.
Tik ispod Kobija se nalazi još jedna košarkaška zvezda. U pitanju je Lebron Džejms sa godišnjom zaradom od oko 48 miliona.

Ukoliko nastavimo da pratimo listu sve do broja 50, videćemo da su sportovi kojima se bave najbogatiji na planeti uglavnom isti, odnosno imamo čak 15 košarkaša, 11 bejzbol igrača, 7 auto-moto trkača, tek 6 fudbalera, itd. Kada su u pitanju države iz kojih potiču 50 najplaćenijih sportista na planeti, apsolutna većina (29) su Amerikanci, što mnogo govori o čitavom sistemu vrednovanja u sportu, dok je ubedljivo najzastupljeniji sponzor opreme Nike, koji zastupa čak njih devetnaestoro.

Ako bi se ova statistika sprovodila dalje prema 100, pa i 200 najplaćenijih, opet gotovo izvesno ne bismo naišli ni na jednog trkača ili makar atletičara. Velika šteta za kraljicu sportova!

Ni ravnopravnost polova nije nešto što krasi ovu listu, te je Marija Šarapova sa svojim 29. mestom jedina žena koja se nalazi na ovom spisku50 dubokih džepova“.

Marija Šarapova, jedina dama među 50 najbogatijih u sportu

Kako ipak ne bismo gomilali samo Amerikance, postoji još jedna statistika koja prati najplaćenije sportiste prema zemljama iz kojih dolaze, zasnovana isključivo na direktno zarađenom novcu iz sporta kojim se bave tokom jednogodišnjeg perioda, dakle sponzori u tom slučaju ne igraju nikakvu ulogu, već samo plate i potpisani klupski ugovori. Tako je sajt „The Richest People“ 21. aprila 2011. godine objavio pojedinačno najbolje takmičare iz svake zemlje ponaosob. U analizi je učestvovalo 184 zemalja sveta i zbog načina praćenja rezultati idu u sasvim drugom pravcu u odnosu na „Forbsovih“ top 50.

Tako na ovoj listi prednjače fudbaleri koji u odnosu na sve ostale sportiste imaju najveće plate u 114 država, odnosno oko 62%, dok je naših „kolega“, atletičara, ukupno svega trojica na tabeli, i to: Zersenaj Tedese, kao predstavnik Eritreje sa godišnjim prihodom od 340.000 dolara i mladi Tilahun Regasa iz Etiopije sa 318.245 dolara. Iako su ove svote novca neuporedivo manje od onih koje je predstavio „Forbs“, obojica zarađuju po skoro hiljadu puta više od bruto društvenog proizvoda svojih zemalja per capita, koje su na samom dnu na lestvici prosečnog dohotka po glavi stanovnika.

Treći trkač, zanimljivo, dolazi iz pacifičkog ostrvca Nijue koje broji samo oko 1.400 stanovnika, a taj sprinter zarađuje oko 5.000 dolara za šest nedelja treninga. Zanimljvo da ni najplaćeniji Kenijac nije atletičar, već prvotimac Parme u italijanskom „Kalču“, MekDonald Mariga (u trenutku objavljivanja liste igrao je za Inter).

Zanimljivosti radi, srpski sportista sa najvećom platom prema tabeli „The Richest People“ nije bio Novak Đoković, već Predrag Stojaković, naravno pre vesti o završetku njegove sportske karijere, sa godišnjim dohotkom od oko 15,6 miliona dolara.

Organizaciju vodećih svetskih maratona („World Marathon Majors“) čini udruženje pet najvećih maratona na svetu (njujorški, bostonski, čikaški, berlinski i londonski) i predstavlja svojevrsnu ligu u kojoj se na osnovu zbrajanja poena za pet prvoplasiranih na svakom maratonu, pojedinačno u obe konkurencije, na kraju dobijaju pobednici. Ovo je najveće moguće materijalno priznanje za aktere dugih pruga i nagradni fond je 1.000.000 dolara, što znači da svake godine najbolji maratonac i najbolja maratonka prema broju osvojenih poena dobijaju po 500.000 dolara.

Najslavniji maratonac današnjice, Hajle Gebreselasije, nezvanično dobija kao naknadu za pojavljivanje na uvaženim svetskim maratonima oko 250.000 dolara  i jedno je od glavnih adidasovih sponzorstava. Uprkos tome, on živi u svojoj rodnoj Etiopiji, u koju je već mnogo uložio do sada, a poznat je i daleko šire po svom humanitarnom radu.

Ipak, najveća suma novca koja je ikada isplaćena nekom atletičaru po osnovu sponzorstva pripada magičnom rekorderu na 100 i 200 metara, Juseinu Boltu, na osnovu trogodišnjeg ugovora sa Pumom iz 2010. godine.

Jusein Bolt, najbrži čovek na planeti

Ako bismo celu situaciju sa svetskog nivoa prebacili na lokalni, obratićemo pažnju na najpoznatiji trkački događaj u Srbiji, „Beogradski maraton“. S obzirom na veličinu zemlje i ekonomsko stanje, on ima zavidan nagradni fond koji u najgorem slučaju (sa najslabijim ostvarenim vremenima) iznosi 38.500 evra. A ukoliko bi se, u krajnjem teoretskom slučaju, pojavili atletičari koji bi uspeli da ostvare rezultate ispod 2:08:00 za prvih osam mesta u muškoj konkurenciji, i ispod 2:27:00 za prvih šest žena, tada se predviđeni fond (imajući u vidu i obaranje rekorda staze) pomera čak na 271.900 evra! Sasvim dovoljno da se privuku uspešni dugoprugaši, mahom iz Afrike, doduše ne baš ona prva klasa atletičara. Ali, prošlogodišnji problem sa žalbama zbog neisplaćenih premija ranijim pobednicima dovodi u pitanje celu situaciju.

Na žalost, i pored svega toga ne postoji nikakav fond nagrada koji se isplaćuje domaćim takmičarima, čak iako je zvanični maraton glavnog grada Srbije često istovremeno i zvanično državno prvenstvo u maratonu i/ili polumaratonu. Moguće je da je stoga i interesovanje najuspešnijih domaćih takmičara iz godine u godinu sve manje, a broj učesnika je, naročito na velikih 42.195 metara, uprkos relativno dobroj medijskoj pokrivenosti i dalje mali, doduše dobrim delom i zbog pominjane slabo razvijene trkačke svesti u zemlji.

Od svih ostalih domaćih polumaratona i maratona, Koceljevački maraton je 2011. godine imao ukupni nagradni fond od 135.000 dinara. Trke u Srbiji je još uvek teško organizovati. I pored svih problema sa finansijama i organizacijom, sponzorima i ulaganjima sa svih strana, teško je obezbediti slobodan prostor kojim bi se trčalo i naići na razumevanje ljudi zbog ograđivanja ulica i zatvaranja saobraćaja, ali to bi već bila druga tema.

Uprkos tome, mnogi manji gradovi i ulične trke u Srbiji (ne samo polumaratonske i maratonske), pretežno zahvaljujući entuzijazmu organizatora, se trude da na najbolji način ugoste učesnike i ostave lepa sećanja na trku na kojoj su se pojavili, organizujući pored redovnog trkačkog programa i ručkove, nagradne igre, umetnički i zabavni program i slična druženja. Pretežno vojvođanska mesta (Sombor, Kula, Apatin), a verovatno i mnoga druga kojima lično nisam prisustvovao, pa i neka mesta u centralnoj Srbiji, omogućuju nam da osetimo ovako prijatnu i domaćinsku atmosferu kao učesnici trke.

Učesnici Koceljevačkog maratona 2011.

Za sve one koji se profesionalno bave trčanjem, postoje pravila Atletskog saveza Srbije. Prema zvaničnim propozicijama takmičenja za period od 2010. do 2012. godine, nagrade nisu u nadležnosti samog atletskog saveza, već su prepuštene organizatorima konkretnih događaja „u skladu sa svojim mogućnostima, a uz dogovor sa Tehničkim delegatom, ne remeteći pritom organizaciju i protokol takmičenja“ . Ova pravila odnose se kako na Prvenstvo Srbije u krosu, tako i na ostala pojedinačna i ekipna prvenstva, kao i na Atletski kup Srbije.

Medijski propraćena serija kroseva RTS-a može predstavljati izvesnu stimulaciju svim uspešnim brzim mladim ljudima. Na pet takmičenja, odnosno seriji kroseva (poslednjih godina broj kroseva redukovan je na četiri) nagrađuje se po prvih osam plasiranih takmičara u muškoj i ženskoj konkurenciji, a 2009. godine pojedinačni fond nagrada bio je 117.500 dinara, uz uslov učešća na svakom od četiri ili pet kroseva. Kao dodatnu nagradu na osnovu bodovanja, ukupni pobednik je zaradio i novčanu stimulaciju u iznosu od 100.000 dinara.

Ako imamo u vidu koliko je samo potrebno uložiti u pripreme za tako nešto, i to skoro čitavog života, te u svu neophodnu sportsku opremu, ishranu i treninge i ako bi kojim slučajem bila merljiva količina prolivenog znoja, zadihanosti, lupanja srca, kontrakcija i zatezanja mišića, jasno je da bi svi oni koji vode sport ove zemlje morali da imaju u vidu potrebu za daleko većim materijalnim satisfakcijama od ovakvih. Svakako, osećaj borbe sa samim sobom, pobedivosti, uspeha i želja za takmičenjem nas čini mentalno jačima i daje nam snagu da ne odustanemo uprkos svemu.

Kvalitetna oprema za trčanje je neophodan ulog za ambicioznije trkače

I kako posle svega objasniti običnom svetu šta je to što nas vuče da se mučimo utrkujući se, kad su materijalni uspesi toliko daleki od nas? Ako bismo pokušali da svedemo neku računicu, svejedno da li bismo uspeli u tome ili ne, jasno je da jako mali broj trkača u Srbiji može živeti od trčanja. Taj broj je sigurno jednocifren, a verovatno i jako mali jednocifreni broj, te poneka nagrada može eventualno služiti kao dodatni izvor prihoda, ili makar kao (delimično) pokriće za sve ono što se mora uložiti u profesionalno bavljenje sportom. Proporcionalno tome, na svetskom nivou, među svim profesionalnim atletama, minimalan je broj onih koji zarađuju zaista krupne svote novca zahvaljujući kojima mogu sebi i svojoj porodici obezbediti visokokvalitetan život, ali se to opet kompenzuje vrhunskim naporom koji oni moraju uložiti. Međutim, kada je ovaj sport u pitanju, u neku ruku je pravda dostižna, pošto najuspešniji takmičari uglavnom dolaze iz najsiromašnijih zemalja sveta.

Ukoliko bismo, pak, zamislili situaciju u kojoj bi se trčanje mnogo aktivnije pratilo i plaćalo kao na primer fudbal, verovatno da bi, nažalost, odmah usledila masa dopinga, nameštenih situacija i svega onog lošeg, što bi trebalo da bude daleko i u totalnoj suprotnosti sa sportskim ponašanjem. A to bi sigurno narušilo naš stav prema ovoj omiljenoj aktivnosti i sportu.

Nadam se da se naši prijatelji iz dijaloga na početku ipak zapitaju zašto i pored svega neki ljudi uporno trče i ne odustaju od toga. E pa, trčanje je više od materijalnog, i za mnoge od nas je sastavni deo života!

Izađete na čist vazduh, posle čega se uvek osećate odlično. Osećanje depresivnosti brzo nestaje, stres biva lako eliminisan, dok se isto tako lako stvori osećaj zadovoljstva i sreće.

O vitkoj liniji ne morate mnogo da brinete i ne osećate uvek grižu savesti ako pojedete koji komad više svog omiljenog jela ili poslastice. Mogući problemi sa srcem i kardio-vaskularnim sistemom su vam značajno redukovani.

Stvarate lep osećaj brzog prolaska putevima i pored poznatih objekata pored kojih prolazite lagano pešice. Korak vam je svaki put sve lakši, a kondicija sve bolja, sloboda koju vam niko u tom trenutku ne može oduzeti.

Osećaj vrednosti i samopoštovanja zbog savladavanja prepreka koje su vam bile nezamislive u početku.

Na kraju, ono zbog čega je i pokrenuta diskusija, a to je učešće na trkama i prilika da sva upravo pomenuta iskustva razmenite sa drugima. Nešto što ne mogu da izostavim da pomenem je: masa ljudi u pokretu usmerena ka istom cilju, navijanje i aplauzi sa strane, čitav grad organizovan prema vama, ritam koji pratite zajedno sa drugim učesnicima i velika euforija pri kojoj se osećate važnim. Na trkama sigurno upoznate dosta prijatelja, a poznato je da što više ljudi poznaješ, više vrediš.

Ovo su samo neke od prednosti trčanja koje možemo samo da pokušamo da objasnimo ljudima izvan našeg sveta, a za sve ostalo bismo morali da ih nateramo da sami naprave prvi korak i uvere se u sve napisano i još mnogo više od toga.

Ako do sada niste bili dovoljno uporni u trčanju, dajte mu još jednu šansu, jer nikada nije kasno. Trčanje se i te kako isplati! Njime maksimalno ulažete u svoje zdravlje, kako fizičko, tako i mentalno, a to je nešto neprocenjivo.