Nedelja, 03.10.10., puno je dešavanja na Adi! Mnogi trkači su zauzeti treningom za skorašnji Ljubljanski maraton. Neki svoje snage iskušavaju na aktuelnom trkačkom dogadjaju koji se taj dan odvijao na Adi, takođe.
Ivan, naš guru fitnessa je prihvatio moje ubeđivanje da mi se priduži u učešću na akvatlonu na Adi koje tradicionalno organizuje Srpska triatlonska unija. Beogradski aquathlon je bio planiran za maj mesec, ali zbog hladne vode je odložen. Međutim ni ovog puta situacija nije bila mnogo bolja. Takmičenje je održano u hladnoj vodi. Lični utisak je bio da je temperatura vode bila ispod 19 stepeni, mada su sudije izmerile baš 19! Čini se nekada, da su neke životne situacije neizbežne.
U takvim temperaturnim uslovima vode pliva se u neoprenu. Po takmičarskim pravilima ono je dozvoljeno da se koristi čim je temperatura vode ispod 20 stepeni. Neopren odelo je jako značajno za takmičara zbog najmanje dva razloga – čuva organizam da ne izgubi toplotu tela dok je takmičar u vodi, a po meni je naročito, značajno to što takmičar dobija na tzv. plovnosti. Odlični plivači imaju urođen osećaj plovnosti što znači da manje energije troše dok seku vodu. Oni svojom tehnikom i iskustvom drže povoljniju poziciju na vodi i time postižu veću brzinu plivanja. Neopren odelo, takođe ove parametre može da kompenzuje kod lošijih plivača. Primer značaja odela je činjenica da se na 1500m plivačke deonice, moguće postići bolje vreme i do 2 min.
Na ovom takmičenju sva moja oprema je bila u punoj koristi i akciji. Nosio sam moj novi neopren, koji sam već koristio na 70.3 Ironman u St. Poltenu dok je Ivan sada nosio moje staro odelo. Bilo mi je drago da se oba koriste za ostvarenje triatlonskih ciljeva! Sentimentalno ali meni značajno posebno je činjenica da sam sa tim mojim starim odelom postizao zapažene rezultate u domaćem triatlonu. Tako da, šta reći, Ivan je imao čast da nosi odelo ekskluzivnog brenda, onog triatlonskog, dugogodišnjeg, mojeg.
Na samom takmičenju bilo je onih koji nisu imali neopren. Ta odluka da se pliva bez odela bazira se na osnovi da se ne gubi vreme na svlačenju istih. To oblačenje i skidanje odela je posebna i interesantna priča jer zahteva odredjene korake i trikove. Dok se oblači neopren potrebno je gotovo 15 minuta ali za svlačenje u režimu trke potrebno je spretnom trkačom do 1 min. Odelo je vrlo uzano i teže rastegljivo i oblači se polako, korak po korak, rastezanjem i prilagodjavanjem obimu i veličini tela. Da bi se odelo lakše obuklo, stopalo se prekrije čarapom ili plastičnom kesom da bi lakše prošlo kroz uzani otvor nogavice odela. Jednom kada je odelo na nogama, potom se povlači i razvlači kao triko i to preko opreme za trčanje koju smo prvo navukli, da se ne bi gubilo vreme za presvlačenje za trčanje.
Da za sve to treba iskustvo i rutina je činjenica da je Ivan imao grdnih poteškoća jer nije izveo pravilno trik povlačenja trake zipa koja je na ovom odelu postavljena naopako, upravo da se u toku plivanja ne bi odelo otkopčalo. Ivanu otvaranje nije išlo baš onda kada je trebalo. Pomoć prijatelja je bila dragocena mada su sudije reagovale na nedozvoljeno prisustvo gledalaca u zoni trke. Na sreću sve se dobro završilo, a gledaoci su mogli da uživaju u našoj transformaciji od plivača do trkača – svlačenje neoprena i obuvanje patika za nešto kraće od 1 min.
Samo takmičenje je bilo izuzetno lepo organizovano. Plivalo se 2 x 500m, sa izlaskom iz vode, gde je bilo potrebno da takmičari protrče kapiju pa se ponovo vrate nazad u vodu. Ovaj element takmičenja je organizovan samo zbog atraktivnosti za gledaoce dok je za nas takmičare to zahtevalo da menjamo ritam – izlazak iz vode, trčanje oko kapije, pa ponovo u vodu. Takmičar koji nije navikao na to menjanje ritma mora ponovo da se uhodava sa plivanjem kada uskoči u vodu po drugi put. To je doduše još samo jedan mali izazov za triatlonce. Potom se trčalo.
Kao što rekoh, a sad da potvrdim, naravno da se plivalo i trčalo u triatlonskom dresu iz jednog dela koji se ne menja posle plivanja. Početak trčanja je uvek bolan jer se treba navići na drugačiji rezim rada – rad nogu. Moj običaj je da jako krenem iz zone izmene dok ne postignem svoj normalan ritam. Ipak i taj normalan ritam je težak i pratilo me je teško disanje, ali sam znao da je sve u redu jer sam dobro gazio po asfaltu. Toj težini je doprinelo to što posle Bečkog polumaratona u aprilu ove godine i Ironmana u St. Poltenu u maju nisam učestvovao u više trka. Takođe, nisam imao ni pravih treninga za aquathlon ali sam išao na svežinu – što je u stvari moj izgovor kada nemam prave treninge i kada sam primoran da donesem takve odluke.
Moja trka je tekla kao i planirano. Isplivao sam deonice u gomili plivača koji su svi do jednog odlično plivali. Trčao sam po mojoj proceni oko 4 min/km, što je odlično za mene. Sve u svemu trka je bila u svom normalnom režimu.
Pobedinik je bio magični Ogy, Ognjen Stojanović, iz NS. Ja sam, na moju žalost bio samo drugi u mojoj kategoriji-veterana.
Za Ivana ova trka je bila uživanje i prilika za proimociju fitness-a, i kako sam kaže jako se dobro osećao.
Dodatna lepota trke je bila saznanje i da su uz nas bili poznati, dragi ljudi koji su nam pomogli u oblačenju ali i bili glasni u bodrenju! Marija, Veki i ostali hvala vam na tome!
